среда, 13. јул 2016.

THE WAILING (2016)

***(*)
3+

            Pogledao sam najočekivaniji film ove godine, The Wailing, pre oko dva meseca, zahvaljujući tome što pišem za RUE MORGUE magazin. Moj prikaz tog filma možete čitati u julskom ili u avgustovskom broju (nisam siguran jer mi još nije stigao julski). ALI, samo na ovom blogu, ekskluzivno, možete pročitati i više od toga – ovo ispod je moja kritika iz RUE MORGUE koju sam, samo za kultiste, filovao nekim dodacima i zapažanjima za koje nije bilo mesta u tom tekstu na engleskom.
            Opušteno čitajte, nema spojlera.
 

Ako nije dovoljno reći da je ovo novi film reditelja masterpisa The Chaser (2008), ako vam to samo po sebi ne budi apetit, kako vam zvuči ako se kaže da je ovo Na Hong-jinov prvi izlet u natprirodni horor? The Chaser je bio neverovatno napet debi, a i dalje se nalazi među najboljim južnokorejskim trilerima na temu serijskih ubica koji su ikada napravljeni. Nakon previše zamršene i uninvolving drame-splater-trilera The Yellow Sea (2010) i šest godina duge pauze, Na Hong-jin se vratio u formu sa The Wailing, instant hitom u Koreji i ljubimcem kritičara na Kanskom festivalu.
Potonji su, istina, malko preterali sa hvalospevima i stvorili hajp koji teško da bi ijedan stvarni film koji nije režirao Kjubrik mogao da izdrži i opravda, pa tako i ovde – dobismo vrlo, vrlo dobar film, ali ne remek-delo; zapravo, gledan čisto kao žanrovski film, The Wailing ipak ne doseže čak ni do Chasera, mada nije veliki pad u odnosu na njega, a i to što nije baš uspelo – rezultat je hvale vrednih ambicija i pokušaja da se bude opskurniji i nekonvencionalniji nego što je zdravo.
            The Wailing oličava sve kvalitete koje volimo i tražimo od novog korejskog filma: to je hrabar, originalan, sumoran, nasilan, duhovit, napet, nepredvidiv triler; to je višeslojna multi-žanrovska zabava za odrasle; ukratko, to je sve ono što su holivudski žanrovski filmovi nekada bili, ali više nisu. On spaja nisku komediju sa policijskim proceduralom, krimi dramu sa splaterom, psiho-triler sa hororom o opsednutosti, a sve prožima filozofskim pitanjima o prirodi Zla: naime, da li je ono potpuno od čoveka (psiho-sociološko) ili je pod uticajem metafizičkih sfera odozgo i odozdo.
            Zaplet prati Jong-gua, trapavog policajca u nekakvoj slikovitoj, živopisnoj vukojebini Južne Koreje čiji je posao da razreši niz nemotivisanih zločina u kojima ljudi ubijaju svoje prijatelje i članove porodice na vrlo krvave načine, kao da su posednuti ili barem zaraženi nečim što ih pretvara u ludake sa veoma lošom kožom. 
Sve to, čini se, nekako je povezano s nedavnim dolaskom tajanstvenog Japanca (Jun Kunimura, Audition), ali naročito se komplikuje kada Jong-guova mala ćerka postane Đavolja marioneta i on nema drugog izbora nego da pozove isteri... ehm, šamana.  
Spremite se za scenu egzorcizma koja ne liči ni na jednu koju ste ikada videli. A ona čak nije ni vrhunac filma; dolazi na sredini ovog podugačkog (dva i po sata!) ali nimalo dosadnog filma, a do kraja ima još dosta preokreta sve do dvosmislenog završetka koji će sigurno izazvati rasprave, nedoumice, kontroverze, frustracije, razočarenja, a možda, ko zna, nekoga čak i oduševi.
Iako će se The Wailing verovatno na kraju ove godine ubrajati među top-5 horora ove godine (za sada ima drugo mesto, odmah posle The Witch!), on svakako nije savršen: preteranom trajanju od 156-minuta godilo bi kad bi se izbacilo 20-ak minuta blesave komedije, prepirki i besmislenih domaćih porodičnih scena koji razbijaju kontemplativni ton i odvraćaju od zapleta i njegove teme. 
Neobjašnjiva je i prilično promašena odluka da se za glavnog „junaka“ uzme vrsta lika koji bi u normalnom filmu bio komično spadalo (comic sidekick) i prišipetlja uz nekog malo sposobnijeg lika; ništa bitno se njime, ovakvim, ne dobija, a poprilično se gubi. Takođe, pripovedanje je suviše eliptično za svoje dobro i zaključak (ili nedostatak istog) mogu većini gledalaca izgledati kao konfuzno izvrdavanje.
Ipak, ovo je moćan film prepun guste atmosfere sveprisutnog zla koja razbija svaku pretenziju sigurnosti. Košmarni svet koji je ovde tako majstorski oživljen čini da je pitanje porekla Zla u krajnjoj instanci nebitno: bilo da je sasvim ljudsko ili ga izaziva Bog/Đavo, ono je tu, odmah iza ugla. Dođavola, ma evo ga u našim srcima. Ajd' to egzorcirajte!
            SLEDI SPOJLER: NE ČITAJ PRE GLEDANJA FILMA!

            Ambicije filma, koje jesu za pohvalu, prigušene su ne baš najboljim pripovedanjem koje je i previše zakukuljeno i zamumuljeno u zapletu koji nije baš najspretnije izgrađen da to smisleno predoči. Naime, lepo je to što je Na hteo da prikaže kako SVAKO može da postane zao, i lepo je što se poigrava s našim očekivanjima tako što nam stalno ubacuje preokrete, ali nije lepo što na kraju balade, kad ispod svega podvučemo crtu, i dalje ostaje nejasno KO je ovde ŠTA radio i ZAŠTO.
            Naime, u filmu imamo najmanje tri onostrana entiteta (duhovi prirode? demoni? đavoli? kurci-palci? ne se znaje!), ali njihova priroda i međusobni odnosi nisu ni skicirani. Najmanje dvojica su demonski i po ljude štetni (or so it seems?), ali ni ženska nije baš anđelija (po uobičajenom shvatanju). U ovoj konkretnoj utakmici ona, izgleda, igra protiv njih dvojice, ali kako to čini? I zašto? I da li to automatski znači da je "naša", na ljudskoj strani? Da li svaki od njih dela zasebno, da li dvoje šuruju protiv trećeg, da li su sve troje demoni, ko je tu mastermajnd a ko potrčko, ko je tu žrtva a ko zlikovac, ima li tu uopšte demona ili je sve u psihi...?  
Popunite sami jer se reditelj nije potrudio da vam da smernice u tom pravcu. Mada, ko zna, možda nakon trećeg gledanja stvari počinju da bivaju jasnije? U svakom slučaju, film je fascinantno uslikan i režiran, i sadrži obilje zabavnih set-pisova, pa višestruko gledanje uopšte neće teško pasti.