izabrana dela

izabrana dela

субота, 30. јул 2016.

STRANGER THINGS (TV, 2016)


 **(*) 
 3- 

            U svetu postoji jedno carstvo; u njemu caruje drugarstvo. U njemu je sve lepo. U njemu je sve nežno. U njemu se. Sve. Raduje.

            U njemu se jasno zna ko su Dobri a ko Loši momci. U njemu su monstrumi prolazna intruzija u inače fino uređenom i manje-više benevolentnom univerzumu. U njemu se sve već zna, nema većih iznenađenja, ljubav i prijateljstvo pobeđuju sve prepreke. U njemu se deca susretnu sa grozomornim čudovištem iz druge dimenzije ali ih to ne pretvori u mentalne i telesne ruine, u vekovne psiho-bogalje zauvek oštećene susretom sa radikalnom Drugošću.
           Ne, u ovom carstvu deca u jednom času gledaju kako ljudi grozno umiru oko njih, kako bogohulno nepojmljive monstruoznosti haraju okolo, stežu ih za gušu i dišu im svoje crnilo u facu, a već u sledećem času probude se zdrava, čila i vesela i prirodnog spoljašnjeg izgleda, igraju se Dandžnz en' Dregonz i pitaju se: „Šta li danas ima na televiziji?“

            Pa, evo šta ima: mini-serija od 8 epizoda pod banalno prozaično ništavnim naslovom STRANGER THINGS o kojoj danas svi govore (uglavnom u najvećim superlativima). Ne mož' čovek na miru ni otići na Fejsbuk a da ga ne zatrpaju panegirici o najvećem događaju u istoriji civilizacije još od pojave filma GOONIES tamo negde u 1980-im.
           Ljudi (neki), deca (većina), i svi oni infantilni ni-tamo-ni-ovamo vole te simplifikovane mekane i mlake PG i PG-13 pričice kakve su im u 1980-im servirali Stiven King i njegove armije klonova (Kunc, Mekemon, Hautala) i Stiven Spilberg i njegove legije sledbenika (Dante, Kolambas, Darabont). Zašto? Zato!
Braća Daferi (reditelji ove serije): dva nova Stivena?

Rekoh već gore. Dva Stivena su ljudi koji su izumeli i plasirali lepo upakovan horor za one koji ne vole horor (TM; (c) by Ghoul), odnosno za publiku koja misli da voli horor a zapravo želi iznad svega avanturu, fantaziju, romansu, akciju, SF... feel-good emocije, šegu i šalu... voli čudovišta koja grupica udruženih klinaca k'o od šale sredi u akciji dok se, opcionalno, armije specijalaca, policajaca i ludih (is there any other kind?) naučnika nemoćno vrzmaju okolo... 
...ukratko, koja voli da se razgali i razonodi žvakom za mozak i bozom za dušu, da utuca malo svog slobodnog vremena „opuštajući se“ od inače napornog života (škola! pos'o-kuća-žena-deca-pos'o!) i gledajući nešto neopterećujuće, nemračno, nestravično, i po stanje stvari (status quo) neupitno.
STRANGER THINGS je omaž takvoj vrsti entertejmenta i njegovim hijerofantima. To je serija koja vam prodaje nostalgiju (ako ste stariji, pa pamtite 1980-e i konzumaciju dvojice Steva i njihovih surogata još iz onih dana), i to čini neskriveno, čak s ponosom servirajući svoju derivativnost, počev od beslovesno uopštenog naslova (IT!) pa preko fonta kojim je on ispisan (identičan onome iz naslova Kingovih pejperbek cigletina iz zlatnih dana) pa čak i podelom na poglavlja (chapters) a ne na epizode.
Zaplet je, otprilike, dobijen mućkanjem Kingove POTPALJIVAČICE (samo bez vatre) i Kunčevih (pardon, Kuncovih) POSMATRAČA (Watchers; samo bez kučeta), uz parčiće pokupljene iz maltene svakog (pretežno PG-13) hororčića, SF-a i avanture iz '80-ih (od E.T.-a i POLTERGAJSTA pa naniže do MONSTER SQUADA itd.), kao i uz obilje vizuelnih aluzija na horor filmove iz tog perioda koje uglavnom nemaju nikakvu narativno-konotativnu funkciju nego su tu samo kao „migovi“ – ne avioni, nego ono „wink-wink, see what I did there?“, muvanje u rebra, tebra, gola prazna asocijacija da se gledalac oseti pametnijim nego što jeste kad može da uzvikne „Hej, pa ovo je isto kao...X!“
Liči na nešto, stalno, a izdaje se kao „original series“!
I to bez obzira što su ove aluzije prilično neubedljive – recimo: klinci kojima je potrebna roditeljska dozvola da ih puste da gledaju R-rated film u svojoj sobi drže poster ZLIH MRTVACA? Ma nemoj! 
I još, u seriji koja se dešava 1983. godine, kada je opšti konsenzus bio da je Karpenterov STVOR /uzgred, ubio ga na blagajni upravo ovde-obožavano-omažirani Spilburger!/ totalni promašaj, flop, budalaština, govno – upravo grupica balavaca koji se igraju nekakvim RPG-ovima i idolizuju Tolkina je ta koja održava plamičak ljubavi prema mnogo kasnije masovno prepoznatom masterpisu! Prc! To bih možda i progutao sa nekom sasvim drugačije karakterisanom i motivisanom grupicom klinaca, ali ne i od ovih generičkih konzumenata ovde.
Ko pada na te jeftine fore može na netu da nađe članke koji iscrpno nabrajaju sve citate i aluzije, pa eto, možete da ih iskoristite kao rezultate na kraju nekog časopisa za enigmatiku, da vidite koje rebuse, koje ukrštenice i osmosmerke niste (do kraja) rešili. I bićete isto toliko pametniji na kraju te balade kao i da ste rešavali EUREKU (ili šta li već danas postoji u tom stilu).
Rekoh već – žvaka za mozak. TV Slagalica... Ali NE Slagalica strave. Ne, ovo je strogo PG-13 koji možete da gledate opušteno sa svojom kevom i babom koje su 1980-ih možda takođe gutale Kinga, Kunca, Bunca i kompaniju i verovale da ljubav pobeđuje. A u to žele da veruju i danas. Barem dok gledaju televiziju.
Dakle, imamo tri klinca: 1. iritantni bucko, 2. rasna manjina (ovde: crnče), 3. normalno-simpatični, nezvanični vođa. Pritom bucko ovde i nije naročito debeo, što kompenzuje time što ima odvratnu tršavu kosu, odbojnu njušku i što vrfka jer mu fale prednji zubi. Čovječe, ja razumem da je ovo tipski lik (kliše) čija je funkcija pored ostalog da potcrta koliko je naš normalni vođa cool, ali fuck, da li je ovaj baš morao da bude OVOLIKO iritantan? Manjina se, srećom, ne ističe mnogo iznad svoje token funkcije, a vođa je samo umereno simpatičan budući da su mu iz nekog razloga na glavu metnuli jednu od najčudnijih frizura koje sam ikada video na nekom dečaku (i, ne, ne sećam se da je iko u 1980-im nosio ovakvu emo kosicu)!
Zatim, imamo grupicu nekakvih tinejdžera koja je najodvratnija – i telesno i karakterno – gomila degena koju sam video na jednom mestu još PETKA 13. III, a što je najgore, neki od njih, tj. većina, bi u ovom narativu trebalo da nam budu simpatični, čak da budu junaci/kinje, da za njih navijamo... 
Holy shit! Navijao sam samo da odnegde uleti Džejson i pokolje ih, saseče i isprobada mačetom i vilama i harpunom! Pa, jebote, gde iskopaše onu ispijenu žgoljavu nikakvu curicu sa duboko upitnim izborom ljubavnih partnera da nam bude junakinja?
Gde nađoše njenog kockastoglavog odbojnog dečka, pa mu još metnuše onu kockastu frizuru pride (a onda još na kraju, neubedljivo, od njega načiniše dobrog momka!)? Ko im uvali onog antipatično-otužnog emo lika sa podočnjacima? Zar se Netflix toliko stisnuo za pare da nisu mogli da nađu neke mlade osobe koje ne izgledaju kao da su izvađene iz podruma, ili sa otpada, ili da im je neko tiganjem oblikovao lubanje???
Džejsone, gde si kad si nam najpotrebniji?
Onda, tu su i uporni pajkan koji sam samcit razrešava stvari (kršeći pritom pravila i upadajući čak dvaput na prajvat properti), tužna majka koja svih 8 epizoda provede s istovetnim izrazom lica i bojom glasa (sirota Vinona Rajder ionako nije neka glumica, ali ovaj njen lik redefiniše ono što naš narod zove „one note performance“!)...
...a tu su, neizbežno, i nekakvi zli naučnici i njihovi gunovi (goons, not goonies) koji su svi odreda toliko tragikomično nesposobni da izađu nakraj sa 3-4 balavca da mi je nejasno kako su pre toga uopšte uspeli da otvore međudimenzionalni portal i dovedu ovde jednog od sirotijih i nemaštovitijih Ktuluovih dalekih rođaka (naravno, antropomorfnih, ako ne računamo rascvetalu DEEP RISING glavu).
Na svu sreću, imamo tu i jednu devojčicu – da, devojčicu, mada vrlo kratko ošišanu pa je površnim gledanjem plakata i slika iz serije možete lako pomešati s dečakom. Možda čak pomislite da je Haris Pućurica najzad zasluženo otišao u USA da mu ne buđa talenat u Srbiji po kojekakvim RIFTOVIMA – ali ne! Nije ovo Denis Murić, ali neka veza između šišanja skoro do glave i odlične dečje glume mora da postoji!

Kažem, na sreću, jer radi se o najboljem detetu-glumcu koje videh ove godine – i smesta mogu da potpišem da će ova Millie Bobby Brown visoko da se vine jer je u pitanju prvorazredna glumica, apsolutno najviši rang, čisto savršenstvo, prva liga, deset plus, nema dalje. Istina, ona je toliko dobra da maltene smeta ovoj seriji jer previše štrči, zasenjuje sve ostalo u njoj, a naročito ostale klince – tršavi vrskavac i crnja šmiraju i levo i desno a dobri dečko je tek korektan ali neupečatljiv u svojoj goodie two shoes ulozi.
Kad se pored njih pojave Mili, Bobi i Braun, ova tri klovna se više uopšte ne vide na ekranu, nema ih, total eclipse, ćao đaci, nestali su k'o Beban iz PORODIČNOG BLAGA! Mili ih jede ko malu decu! I jednom kad se bude slegla prašina i euforija oko ove serije, i kad bude s pravom zaboravljena, pamtiće se bar kao fusnota, kao mesto gde je Mili prvi put u punoj snazi zasijala i pokazala sve bogatstvo svog talenta (mada je bila već viđana ovde-onde u nekim serijicama i šta ti ja znam).

Ovako prirodna gluma, neafektirana, živa, upečatljiva i, što je najvažnije – neosetna! – holy millie, ovako konzistentan bol, izmučenost, aura iscrpljenosti i crnila kroz koje je prošla i kojima tako živo, nepatetično zrači, pa jbt, to je prosto u srce da te dirne samo kad je vidiš, ne treba ništa ni da kaže, ni violine da zasviraju, samo nju metni pred kameru i gotovo, sve je jasno, sve je rečeno, sve je tu.

Zaplet je, rekoh već, recikliran, i mrzi me da se bakćem njime; reći ću samo da je to sve spakovano prilično pitko i plitko, gledljivo je, dovoljno intrigantno (a opet predvidivo i nemaštovito) da možete bezbolno overiti tih 8 epizoda (8, a ne 13, ili daleko bilo – 20!). Ipak, zlikovci su mogli biti zliji i sposobniji (da bi više bili preteći), a i njihova motivacija je mogla biti bar malko jača od klišea "Because we can!" To naročito važi za glavnog docu koji se izdaje za tatka na curicu, iako nije jasno da li to stvarno jeste, i ako jeste, zašto svom (?) detetu radi to što radi. 

Plus, veza između telekineze, mentalnih iskustava sa senzornom deprivacijom i otvaranjem vrata drugih dimenzija je nepostojeća, ovde krajnje proizvoljno predočena, a o jednom jedinom čudovištu koje u toj obrnutoj slici našeg sveta (kao pod vodom, samo bez vode) obitava i radi ko zna šta, i želi u našem svetu ko zna šta - da i ne govorim. Juz jur imedžinejšn! Ili gledajte dogodine drugu sezonu, već najavljenu, pa nađite odgovore na sve rupe koje su ovde navodno namerno ostavljene.
Ko nema pametnija posla u životu može ovo da izmaratoniše odjednom, u jednoj noći ili danu, ali nivo uzbudljivosti, saspensa, misterije i intrige je meni bio prilično nizak, pa sam je odgledao tokom nekoliko dana, jednu ili dve epizode odjednom max. Cijenim da će mlađariji koja nije izgustirala toliko materijala ove vrste sve ovo biti svežije i uzbudljivije nego što zapravo u svojoj derivativnosti jeste.


A duša gde je onda? Eh, nema mnogo toga ovde; ovo je surogat a ne THE REAL THING:

Režija je korektna, ima tu nešto blage jeze, malo tihe strave, ali ne očekujte baš HOROR seriju, jer njene referentne tačke se ipak nalaze tamo gde su kuće od čokolade a prozori od marmelade...

четвртак, 28. јул 2016.

VAMPIRSKE PRIČE Gorana Skrobonje (promocija, AUDIO)

  
Na nedavno održanom Art-Anima festivalu fantastične književnosti učestvovao sam u promociji zbirke priča Gorana Skrobonje.
Moj kritički osvrt na tu knjigu možete pročitati OVDE, a sada vam – zahvaljujući Vladi Nevidljivom (iz Svemirskog broda) – nudim da skinete i poslušate audio zapis te promocije.
Njen domaćin bio je Mladen Milosavljević, ali ako poslušate ovo videćete (čućete!) da sam, zapravo, često i ja preuzimao ulogu gosta-domaćina kad bi Mladen zašlajfovao ('oće to tako kad čovek posle celodnevnog posla dođe da vodi tribinu)!
Razgovor je bio opušten, razdragan, ali i ozbiljan, i u njemu je Skrobonja otkrio brojne zanimljive stvari vezane za svoje pisanje, za odnos prema hororu, za uzore, za serijal knjiga (sabrana dela?) započet ovom vampirskom, itd.
Poslušajte, nećete se pokajati.

Audio fajl veličine oko 50 MB imate okačen na Mediafire, samo kliknite OVDE.
 
A ako vam ni ovo nije bilo dosta što se tiče audio-horora, evo i jedne vesti: u subotu 30. jula, od 10-12h prepodne, na radiju Studija B, u okviru emisije posvećene FANTASTICI, govoriću i ja, pa eto, ko je budan tako rano, može i to poslušati.




понедељак, 25. јул 2016.

Radovanjski Lug: Karađorđevo sudnje mesto

  
U noći između 25. i 26. jula po današnjem kalendaru (odnosno, 13. jula po onom kalendaru koji se u Srbiji koristi samo za duplo slavljenje „nove“ godine) ubijen je mučki, na spavanju, vođa I srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka koje smo u istoriji imali, Đorđe Petrović – Karađorđe. Naravno, tipično srpski, da ne kažem arhetipski – ubio ga je svoj na svome, najrođeniji: kum.
Tačnije, kum je naredio i organizovao a ruke uprljao tamo neki potrčko, bednik, slina, bot, ali u krajnjoj instanci isto govno.
Poprište ovog najpoganijeg od svih zločina je Radovanjski lug, udolina blizu sela Radovanje, na 8,5 kilometara od Velike Plane, desno od puta na ulasku u selo. 
Zapazi samo ironije koje se nižu jedna za drugom u ovoj priči; koje crno radovanje – na najcrnjoj tački srpske istorije!?
Po meni, priča o Karađorđu je ultimativna srpska priča, arhetip, i prvorazredna tragedija. Kakvi Edipi, kakve Antigone, nemojte me zajebavati! I sva je sreća što se filma o njegovoj smrti (i svim značenjima sa njom povezanim) poduhvatio istinski umetnik, Đorđe Kadijević, u svom remek-delu KARAĐORĐEVA SMRT koje je jednom zauvek kodifikovalo i ikonografiju i značenje ovog mita.
Čak i oni koji nisu naročiti poznavaoci istorije svakako znaju taj izvanredni film koji je vrlo verno (ali ne slepo reporterski, nego nadahnuto umetnički) prikazao ovaj mračni događaj i urezao ga u nacionalnu svest.
Radovanjski lug je mesto nezaobilazno za svakoga sa ovih prostora – zato što događaj koji se tu zbio nije tamo neka prašnjava arheološko-praistorijska požutela i prašnjava stvar koja s nama nema nikakve bliske veze, nego, nažalost, paradigmatičan i arhetipski događaj koji nam je, po svemu, aktuelan i savremen i koji nam se (zajedno sa temama i dilemama koje priziva) stalno iznova vraća i ponavlja.
Iskoristio sam nedavnu promociju ZAVODNIKA u Velikoj Plani da, pored ostalog, obiđem i ovo kultno mesto. 
Fotografije načinjene tom prilikom ekskluzivno ilustruju ovaj tekst: otprilike polovinu sam načinio ja a polovinu Mladen Milosavljević i njegov brat.
Na ovoj livadi je navodno bila izgrađena rekonstrukcija kolibe za Kadijevićev film
Zbog gore rečenog mislim da je više nego prikladno da na ovom mestu citiram deo onoga što mi je Kadijević u diktafon kazao o tome šta Karađorđe znači za njega. Dakle, ovo što sledi ispod je ekskluzivan odlomak iz moje knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU – knjige koja, sasvim tipično srpski, od ove bedne i izdajničke, nacionalno nesvesne i beslovesne države nije dobila ni cvonjka pomoći na konkursu Ministarstva kulture za izdavačke projekte od nacionalnog značaja, i trenutno je njeno objavljivanje pod znakom pitanja, odnosno slabo je verovatno da će izaći ove godine kako je bilo planirano:


„Kod Karađorđa postoji nešto što se kvalifikuje izrazom „leži mi”. To je čovek koji mi, prosto, oduzima pamet, obara me s nogu kad pomislim samo na njega – njega, koji je pokušao nešto nemoguće. Dakle, taj sukob sa neostvarivim, taj izazov nedopuštenog, nezamislivog, ta istinska snaga volje koja nije ideologizirana nego je potpuno autentična, ta potencija, ta odlučnost, ta neustrašivost, taj direktni savez sa smrću u koju je on išao i koju je i našao u Radovanjskom lugu... To je ono što me oduševljava!

Meni se sviđa i njegova pojava, što je bio gorostas, toliko snažan i strašan, što je umeo da pogreši, da bude svirep, što je ulivao strah, bio je višestruki ubica, što je imao tu silu koja je bila veća od njega samog. Vrlo protivrečan, mada je on u suštini bio čovek krotke naravi. To je ono što je paradoksalno, sva njegova strahota, i njegove pojave i delanja, bila je alter ego njegove izvorne ličnosti. On je bio, kao i svi jaki, moćni ljudi, u stvari krotak, umeo je da bude naivan, nežan, plačljiv čak, on je često plakao... Taj strašni Vožd od koga su se tresle gaće na Porti, koji ume da zaplače kao dete. To je nešto što me je oduševilo.
Ja ne volim monolitne ličnosti. Ne volim ličnosti koje su principijelne i koje ne greše. Ne volim ličnosti koje su konsekventne, koje su ispravne, naročito te bezgrešnike, koji nemaju za šta da se pokaju; ne volim takve ljude. Znam da ima takvih ljudi, koji su takvi zato što im se nikad nije ni pružila prilika da pogreše, niti bi se oni usudili da tako nešto učine, pa je onda lako biti bezgrešan. Znam da se tako nečem čak i teži iz nekih apstraktnih etičkih razloga. Međutim, ono pravo ljudsko je uvek protivrečno i apsurdno.
Apsurdna ličnost u čistom kamijevskom smislu, to je Vožd. I on se potpuno podudara sa mojom predstavom o pravom čoveku. Jer čovek stalno zamišlja svoju realnost, ima bezbroj više artikulacija čoveka nego definicija, ali njegova stvarna inkarnacija je uvek protivrečna i apsurdna. I puna je ispaštanja zbog toga, i plaća se punom cenom, a to je život. To nalazim kod Vožda, i to me kod njega oduševljava. I njegova pijanstva, i njegovo potezanje za pištolj svaki čas, njegova logika po kojoj ne postoji trte-mrte, nego samo trte. To mi toliko imponuje i toliko me vezuje za njega, da ga osećam celim svojim bićem. I da sam živeo u njegovo doba, ja bih mu bio odan uprkos tome što bih video sve njegove greške.
Ne govorim o manama, kakve imamo svi, već o greškama, što je nešto krupnije. On je imao teške greške, ali to ništa ne umanjuje njegovu veličinu. I nije tačno da velike greške i skretanja sa nekog umišljenog pravog puta smanjuju čoveka. Svi veliki ljudi su imali stranputice. I zato je tačna ona misao zabeležena na jednom grobu, na epitafu koji sam pročitao negde u Švedskoj, i može da se shvati dvojako, kao puka duhovitost, pošalica, a može i duboko filozofski. Na tom grobu je pisalo: „Gospode, kad umrem, primi moju dušu u Raj, ali mi dozvoli da društvo povedem iz Pakla.” To je čovek.“



Odmah pored hrasta koji raste iz nekadašnjeg Karađorđevog groba nalazi se i Crkva Svetog Arhangela Gavrila. Istog onog koji krupno figurira u ZAVODNIKU...

Ovu Zahvalnicu sagradio je 1930. godine kralj Aleksanda I Karađorđević kao minijaturu  oplenačke crkve. Oltar crkve stoji na mestu gde se nalazila koliba Dragića Vujkića iz sela Radovanja u kojoj je ubijen Karađorđe.

U lađi crkve nalazi se portret Karađorđa u prirodnoj veličini iz mladih dana, rad poznatog slikara Paje Jovanovića. 

Ovu sliku nisam video ovom prilikom jer su je nedavno oštetili neki debilni huligani koji su upali u crkvu (valjda su gasili pikavce na njoj ili tako nešto), pa se nalazila na restauraciji. Još jednom: tako tipično, tužno srpski...
U crkvi Zahvalnici nalazi se i spomen ploča Karađorđevom sekretaru Naumu Krnaru, ubijenom istog jutra u Radovanjskom lugu.
Ispod crkve pod krošnjama hrasta smešteno je spomen obeležje na mestu gde su obezglavljena tela Karađorđa i Nauma Krnara sahranjena. Telo Nauma Krnara i danas počiva ispod hrasta na spomen obeležju.
Ako nađete blizu ovog kraja (a i ako se ne nađete!) – svakako jednom iskoristite priliku da se poklonite njihovim senima i da se zamislite nad njihovom (i svojom) sudbinom...