izabrana dela

izabrana dela

субота, 30. јануар 2016.

ZLATNI GHOUL: Nagrade za ne-horor postignuća u 2015. godini


            Kao i svake godine, Poov rođendan (19.01) je Dan za obznanu nagrada Zlatni Ghoul za HOROR postignuća, a moj rođendan (30.01) je Dan za obznanu nagrada Zlatni Ghoul za NE-HOROR postignuća u prethodnoj filmskoj godini.
            Pitaju se neki kakve veze imamo Po i ja? Pa, mnoge! A jedna od njih je i ta da obojici često šmokljani greše ime, i to na isti način: greše na istom slovu, pretvarajući A u E. Sirotog Poa i dan-danas poneki kvazi-fan prekrsti od E. Allan u E. AllEn Poe, a i u mom slučaju nađe se, svako malo, poneko ko me prekrsti u OgnjEnovića. Nameless assholes!
            Ali, nećemo sada o njima, nego o sasvim drugom kraju spektra bića: o pametnim i vrednim ljudima koji su protekle godine iskazali najveća dostignuća na poljima koja nisu hororična – dakle, u filmovima drugih žanrova. Pa, da vidimo ko se Zghoulom zakitio ove godine:


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI FILM 2015.
Mad Max: FURY ROAD

ZLATNI GHOUL
ZA DRAMU
INCOMPRESA

ZLATNI GHOUL
ZA TRILER
ALLELUIA

ZLATNI GHOUL
ZA AKCIJU
Mad Max: FURY ROAD

ZLATNI GHOUL
ZA SF
Ex Machina

ZLATNI GHOUL
ZA KOMEDIJU
Klovn Forever

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKI FILM
ENKLAVA

ZLATNI GHOUL
ZA ANIMIRANI FILM
---niko---

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC
IM KELLER

ZLATNI GHOUL
ZA "NE MOGU DA VERUJEM DA JE TO DOBRO" FILM
Wild Tales (Relatos Salvajes)

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU REŽIJU
George Miller
Mad Max: FURY ROAD

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ADAPTIRANI SCENARIO
Craig William Macneill
Clay McLeod Chapman
THE BOY

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ORIGINALNI SCENARIO
Fabrice Du Welz
Vincent Tavier
Romain Protat
ALLELUIA

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU
Laurent Lucas
ALLELUIA

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU
Lola Dueñas
ALLELUIA

ZLATNI GHOUL
ZA DETE GLUMCA
Giulia Salerno
INCOMPRESA

ZLATNI GHOUL
ZA MUZIKU
Ennio Morricone
The Hateful Eight

ZLATNI GHOUL
ZA KAMERU
Adam Arkapaw
MACBETH

ZLATNI GHOUL
ZA EFEKTE MASKE
Hugo Villasenor
Bone Tomahawk

ZLATNI GHOUL
ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA
Craig William Macneill
THE BOY

 ---- Toliko o tome. Uskoro slede top-liste najboljih filmova prošle godine...


уторак, 26. јануар 2016.

ĐAVO U KINOTECI: Pet dana filmova o nečastivom

  
U principu ne najavljujem na blogu redovne programe u Kinoteci, čak ni onda kada su u pitanju mini-horor revije, iz nekoliko razloga: 1) otkako Nenad Bekvalac radi tamo, postale su česte, skoro svakomesečne; 2) akcenat na blogu stavljam na ekskluzivne stvari a ne na ono što svako može pročitati u redovnom mesečnom programu Kinoteke (a ako ste pravi filmofil, onda to pratite i bez serviranja na tacni od strane Ghoula); 3) najave radim onda kada su mini-programi praćeni još nekim dešavanjima (predavanje, promocija, tribina itsl) i ako i ja učestvujem u njima.
Međutim, ovog puta činim izuzetak: prosto moram da istaknem i preporučim ovaj program posvećen ĐAVOLU NA FILMU. Kao što znate, to je tema koja mi je vrlo bliska, i kojoj sam posvetio svoju prvu knjigu, FAUSTOVSKI EKRAN (2006). U pripremi je proširena i apdejtovana verzija te knjige, ali o tome nekom drugom prilikom.
Moj FAUSTOVSKI EKRAN je svakako poslužio kao referentni vodič Bekvalcu u sočinjenju ovog programa, s tim što ga je on začinio i sa nekoliko treš-palp B-muvija bliskijim njegovom srcu negoli mom, ali nemam ni ja ništa protiv da ih pogledam (opet).
 
Dakle, uskliknite s ljubavlju svetitelju Savi, i proslavite jedan od najvećih srpskih praznika uz Đavola, Antihrista i sataniste! Od Svetog Save pa do mog rođendana (and beyond) – revija filmova o Đavolu na filmu! Evo i zvanične najave.
 
Pet dana filmova o nečastivom. Prošetaćemo kroz istoriju filmova o đavolu. Većina ide sa filmske trake. Prvi put će biti prikazan film koji je zaobišao naše bioskope osamdesetih, Sotonin glasnik iliti Evilspeak. Kopija sa 35 mm Stigmate nema titl, ali nikad nije ni puštana tako da je skoro pa savršena. Ko je propustio da gleda niskobudžetne bisere Auto ubica i Tajanstveno nasledstvo može pogledati sa filmske trake. Cena po projekciji je 150 din. Vidimo se tamo.

Eh, da: i Ghoul će biti tamo, na većini projekcija! U crvenom boldu su naslovi koje planiram da overim u Kinoteci.


ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: НЕЧАСТИВИ НА ФИЛМСКОМ ПЛАТНУ

27.01

17:00 ЦРНА МАЧКА/ТАЈАНСТВЕНА КУЋА (САД 1934) 65'
Тhe Black Cat
ул. Борис Карлоф (Boris Karloff), Бела Лугоши (Bela Lugosi)
р. Едгар Улмер (Edgar G. Ulmer)

19:00 ВЕШТИЦА ИЗ ЂАВОЉЕ ШУМЕ (ДЕ 1969) 94'
Hexen bis aufs Blut gequält
ул. Удо Киер (Udo Kier), Оливера Катарина
р. Мајкл Амстронг (Michael Armstrong)

21:00 РОЗМАРИНА БЕБА (САД 1968) 136'
Rosemary's Baby

ул. Миа Фароу (Mia Farrow), Џон Касаветис (John Cassavetes)
р. Роман Полански (Roman Polanski)

28.01

17:00 ОПСЕДНУТА (САД 1990) 80'
Repossessed
ул. Лесли Нилсен (Leslie Nielsen), Линда Блер (Linda Blair)
р. Боб Логан (Bob Logan)

19:00 ПРЕДСКАЗАЊЕ (САД 1976) 111'
Тhe Omen
ул. Грегори Пек (Gregory Peck), Ли Ремик (Lee Remick)
р. Ричард Донер (Richard Donner)

21:00 ИСТЕРИВАЧ ЂАВОЛА (САД 1973) 122'
The Exorcist

ул. Макс вон Сидоу (Max von Sydow), Линда Блер (Linda Blair)
р. Вилијам Фридкин (William Friedkin)

29.01

17:00 АУТО УБИЦА (САД 1977) 95'
The Car
ул. Џејмс Бролин (James Brolin), Кетлин Лојд (Kathleen Lloyd)
р. Елиот Силверстин (Elliot Silverstein)

19:00 ТАЈАНСТВЕНО НАСЛЕДСТВО (ВБ 1978) 96'
The Legacy
ул. Кетрин Рос (Katharine Ross), Сем Елиот (Sam Elliott)
р. Ричард Марканд (Richard Marquand)

21:00 СОТОНИН ГЛАСНИК (САД 1981) 97'
Evilspeak
ул.Клинт Хауард (Clint Howard), Р. Г. Амстронг (R.G. Armstrong)
р. Ерик Вестон (Eric Weston)

30.01

17:00 СТИГМАТА (САД 1999) 103'
Stigmata
ул. Патриша Аркет (Patricia Arquette), Габријел Брн (Gabriel Byrne)
р. Руперт Вејнврајт (Rupert Wainwright)

19:00 ДЕМОНИ (ВБ 1971) 110'
The Devil's
ул. Ванеса Редгрејв (Vanessa Redgrave), Оливер Рид (Oliver Reed)
р. Кен Расел (Ken Russell)

21:00 АНЂЕОСКО СРЦЕ (САД 1987) 113'
Angel Heart

ул. Мики Рурк (Mickey Rourke), Роберт де Ниро (Robert De Niro)
р. Алан Паркер (Alan Parker)

31.01

17:00 ЧОВЈЕК КОГА ТРЕБА УБИТИ (1979) 100'
ул. Zvonimir Crnko, Vladimir Popovic
р. Вељко Булајић

19:00 ПАНОВ ЛАВИРИНТ (Мх, ЕС, САД 2006) 118'
El laberinto del fauno
ул. Ивана Бакеро (Ivana Baquero), Ариадна Гил (Ariadna Gil)
р. Guillermo del Toro

21:00 СУДЊИ ДАН (ЕС 1995) 106'
El día de la bestia

ул. Армандо де Раза (Armando De Razza), Сантијаго Сегура (Santiago Segura)
р. Алекс де ла Иглесија (Alex de la Iglesia)

A evo i teksta o ovoj temi iz Kinotekinog mesečnog programa. Autor je Nenad Bekvalac.


ŠOK KORIDOR PREDSTAVLJA:
NEČASTIVI NA FILMSKOM PLATNU

„Pleased to meet you
Hope you guess my name
But what’s puzzling you
Is the nature of my game”
The Rolling Stones,
Sympathy For The Devil

Kada izgovori ove stihove Damon u Sekti (La setta, 1990) Mikele Soavija,
počinje pokolj hipika u pustinji. Dok ih žrtvuju đavolu čovek iz crne
limuzine posmatra. U tekstu pesme on se nada da znamo njegovo ime, a nije u
pitanju samo jedno već mnoga. Lucifer, Sotona, Belzebub, Nečastivi, Faust,
Drugoi (onaj drugi) ili Đavo svejedno je koje izgovorite uvek ima isto zna-
čenje. Obožavanje nečastivog i bavljenje okultizmom je u kinematografiji
rezervisano za aristokratiju, bogate ljude, skoro nikad za obične smrtnike.
U novijoj filmskoj istoriji ima po koji izuzetak, u kratkom filmu Moj dra-
žesni Satana (My Sweet Satan, 1994) Džim Van Bebera akteri su klinci koji
slušaju metal muziku i jednu noć žrtvuju svog drugara. Nije jedini film koji
je inspirisan stvarnim događajem, koji se desio devedesetih u Americi.
Oni su takoreći klošari, neobrazovani, zaluđeni simbolikom i misle da
će im puštanje nečije krvi doneti večnu slavu ili ipak da im se samo ukaže
onaj koga prizivaju. A i da uspeju u toj nameri verovatno ne bi znali šta
dalje. Dakle morate da budete učeni, načitani i da imate jasne ciljeve, moć
i slavu inače nemate šta da tražite u tom svetu. Nema razloga da se prikaže
običnom smrtniku sem ako ne želi da iskvari nevinost kao u Isterivaču
đavola (The Exorcist, 1973) Vilijama Fridkina. Damon izgleda kao pustinjak,
bajkeri koji mu pomažu su kao nomadi, ali njih kontroliše čovek iz senke
iza koga stoji novac. U tom kultu su lekari, profesori, čelnici policije,
oni koji su stub društva i preko kojih može da se deluje na mase.
Žorž Melies se bavio njime već na samom početku istorije filma
u Đavolovoj kući (Le manoir du diable, 1896), Đavolovom zamku (Le château
hanté, 1897) i Đavolovoj Laboratoriji (“Le cabinet de Méphistophélès, 1897)
igrajući sam Mefistofelesa. Onaj ko je hteo da se bavi ozbiljno okulti-
zmom i sličnom tematikom obraćao se stručnjacima ili onima koji sebe
smatraju pravim sledbenicima onog drugog. Alister Krouli je bio inspi-
racija za Čarobnjaka (The Magician, 1926). Britanski pisac Denis Vitli
je uvek govorio da je materijal za svoje knjige našao u literaturi o crnoj
magiji i susretu sa Kroulijem 1930. Njegova dva romana koje je ekranizo-
vala produkcijska kuća Hamer su ostala zapamćena kao jedan od njihovih
najboljih filmova Đavo je izjahao (The Devil Rides Out, 1968) i jedan od
najgorih Đavolova ćerka (To the Devil a Daughter, 1976). Telemita i film-
ski autor Kenet Anger za Prizivanje mog demonskog brata (Invocation of My
Demon Brother, 1969) je pozvao Antona Laveja da se pojavi kao Satana, a Mik
Džeger je napisao muziku. Isti ljudi koji rade sa Angerom, da ne kažem da su
u istom kultu ili sekti, kako bi ih mnogi okarakterisali, su angažovani da
rade kao konsultanti na Tv-e seriji Bafi ubica vampira (Buffy the Vampire
Slayer). Sva imena raznih demona, prizivanja, molitve, neobični jezici,
kultovi kroz sedam sezona su autentični, ako verujete u takve stvari. Mur-
nau je Ekranizovao Geteovog Fausta 1928. Sličnom temom pakta sa Đavolom
se bavi i Đavo i Danijel Vebster (The Devil and Daniel Webster, 1941). Pro-
davanje duše Mefistu je uvek popularna tema, kao i u Raskršću (Crossroads,
1986) Voltera Hila zarad muzike. Na Luciferove čari nije ostao imun ni
animirani film Fantazija (1940).

Svi imaju svoje vizije kako treba da izgleda kada se ukaže. Od onih
koji ga prikazuju kao čudovište sa rogovima, kozijim nogama, kožnim kri-
lima do oblika običnog čoveka koji zrači nekom čudnom lepotom. Može
biti i žena, mislim da se niko nije bunio što je Elizabet Harli njegovo
otelotvorenje u Začaran (Bedazzled, 2000). Ako verujemo onima koji ga vide
kao patrona umetnosti, nekog ko podstiče kreativnost i da zlo treba da
bude privlačno da bi vas pridobio za sebe onda je to Robert De Niro kao
Luis Sajfer u Anđeoskom srcu (Angel Heart, 1987) Alana Parkera, Al Pađi-
no kao Džon Milton u Đavoljem advokatu (The Devil’s Advocate, 1997), Tejlora
Hakforda ili Vigo Mortensen kao Lucifer u Proročanstvu (The Prophecy,
1995) Gregori Videna. Ako je to neko koga se treba čuvati, kako nas upozora-
vaju sveštenici i crkva, onda treba da izgleda kao nakaza da nam se gadi
i da ga se plašimo. Još u petnaestom veku Ćovani Fontna je konstruisao
napravu da može da projektuje slike demona, vek kasnije će nastati later-
na magika korišćena između ostalog i za zastrašivanje naroda prikazi-
vanjem slika pakla. Što znači da nema ničeg lošeg u tome ako se bavite
nečastivim u funkciji vraćanja zabludelog stada na prave vrednosti.
Koja je njegova igra i šta zapravo želi od nas i kako se borimo? Pos-
većujemo mu kultove kao u Crnoj Mački (The Black Cat, 1938) Edgara Ulmera.
Neki se bore protiv istih u Đavo je izjahao i želimo da ih razotkrijemo
kao u Noći demona (Night of the Demon, 1957), Žaka Tarnera. Pripremamo
dolazak Antihrista kao u Rozmarinoj bebi (Rosemary’s Baby), Romana Polan-
skog i Sekti. On je već stigao i treba ga čuvati dok ne stasa da preuzme tron
u Predskazanju (The Omen, 1976), Ričarda Donera. Bavimo se isterivanjem
u Isterivaču đavola. Želimo da se osvetimo svojim mučiteljima koji nas
maltretiraju u školi u Sotoninom glasniku (Evilspeak, 1981), Erik Vestona.
Predodređeni smo da čuvamo vrata pakla u Stražaru (The Sentinel, 1977),
Majkla Vinera. Borimo se iz dana u dan da ne dođe do prevremene apoka-
lipse u Bafi ubica vampira. U Božije ime vodimo nekakav rat protiv So-
toninih sledbenika a upravo njemu služimo u Demonima (The Devil’s, 1971),
Kena Rasela i Veštici iz đavolje šume (Hexen bis aufs Blut gequält), Majkl
Amstronga. A kada je već među nama on se bavi na prvi pogled trivijalnim
stvarima. Luis Sajfer u Anđeoskom srcu ima moć da odmah vrati zalutalu
ovcu, ali on želi da sama dođe do tog saznanja i da se seti kome pripada
njena duša. Milton u Đavoljem advokatu drži moćnu firmu koja štiti pra-
va onih koji mu prinose žrtve na razne načine. A kako se odupreti, kada smo
svi mi robovi naših želja da li je u pitanju novac, moć, slava ili obična
strast. Za nekog ko je ateista nema mnogo dileme pošto ne veruje niušta,
lako ga je pridobiti jer ako treba da poveruju u nekog to će biti pre onaj
drugi jer većina njih pada na Kroulijevu Telemu „čini što ti je volja i to
nek ti bude jedini zakon“. Najveći kritičar Teleme Ivan A. Iljin koji kaže
da je volja često slepa i ne znamo u čije ime je zaista izvršavamo. Tako da
možemo da budemo njegovi a da toga nismo ni svesni. Sa druge strane ako
verujete da Sotona postoji morate verovati i Boga. On nam je taj koji nam je
dao slobodnu volju odluke kojim putem ćemo poći i ako skrenemo sa njega da
uvek možemo da se vratimo. U filmovima onaj sa neba obično nije prisutan
i svet je prepušten na milost i nemilost palom anđelu. U Proročanstvu Ga-
brijel je ljubomoran na ljude jer ih Bog više voli nego svoju nebesku decu. A
jedini ko može da im pomogne je sam Lucifer jer njemu odgovara svet kakav
jeste, ljudi sa svojim pogrešnim izborima i manama ga napajaju oni su mu
potrebni. Glavni junaci se za trenutak priklone njemu, ali nakon pobede
kada treba da ispune obećano oni se okreću svetlu. Lucifer kroz vrisak u
besu izgovara „ja vas volim više nego Isus“. Ostaje pitanje: Kod koga će im
stvarno biti bolje?

Kada se skupe svi filmovi o Belzebubu samo tri se stvarno isti-
ču Rozmarina beba, Isterivač đavola i Predskazanje. Polanski je prvi
pretnju približio normalnom svetu, satanisti nisu aristokrate koje ne-
mate baš priliku da susrećete tako često, to su sada vaše komšije. Dakota
zgrada u kojoj se odigrava nije baš za one sa plitkim džepom i ipak se bavi
višom klasom. U Predskazanju Antihrist je smešten u porodicu koja se bavi
politikom i kada odraste može postati predsednik države što se vidi
u kasnijim delovima. Akteri Isterivača.. žive u kući i dobro stojeća su
porodica. Za razliku od dotadašnjih horora oni odbijaju da se bave psiho-
loškim objašnjenjima natprirodnog i prihvataju metafizičku prirodu do-
bra i zla. Đavo kod Polanskog je spoljna sila, realnost u metafizičkoj orga-
nizaciji univerzuma, koga ne možemo objasniti. Vizuelni stil Rozmarine
bebe više skreće pažnju na objekte, boje, teksture i samo okruženje nego na
simboličko tumačenje. Konkretna priroda podataka dovodi u pitanje veru.
Koji empirijski dokaz nam je potreban da opravdamo prošireni pogled na
stvarnost ili da dokažemo postojanje đavola? U Isterivaču đavola on je
prikazan u potpunosti u hrišćanskom smislu obuhvatajući Hrista i orga-
nizovanu religiju. Rođene deteta u Rozmarinoj bebi parodira Hrista, na
taj način ironično zamućujući inače jasan antagonizam između dobra i zla.
Kod Fridkina nemamo nikakve dileme, Hrist je neprijatelj Đavola i jedi-
ni protivnik koji ga može savladati. Dok drugi filmovi ukazuju na kom-
pleksnost zla koje nas okružuje povlačeći paralele sa očajem u kome se na-
lazi svet pokušavajući da nečastivog pretvori u pretnju koja dolazi spolja,
Isterivač đavola sve negira i sumira u jednu mitsku figuru Hrišćanskog
đavola prikazujući ga kao vulgarnog, ograničenog i preokupiranog seksom.
On postaje u filmu jedini odgovoran za svo zlo u modernom svetu, kada to
prihvatimo i pozovemo crkvu, simbol tradicionalnih vrednosti i mora-
la, možemo ga oterati i sve će biti ispravljeno i ponovo zavladati dobro.
Isterivač đavola je prvi i jedini film koji je posle laterne magi-
ke uspeo da dovede gledaoce u stanje potpune histerije. Vizuelni i zvučni
efekti su jedan od najvećih uspeha ovog filma. Na platnu vidimo kako se
devojčica od dvanaest godina transformiše u čudovište, koje bljuje zelenu
tečnost, okreće glavu za 360 stepeni. Preglasni zvuci drže publiku nape-
tom: demonsko dahtanje, udarci čekića na arheološkim iskopinama, grad-
ska buka, voz u metrou, nepodnošljivo zveckanje medicinskih instrumena-
ta. Glas demona koji progovara kroz devojčicu i ono što ona izgovara je bio
pravi šok. Scena kada masturbira sa raspećem je izazvala burne reakcije u
publici, od besa do padanja u nesvest i pobačaja. Na projekcijama su izbija-
li pravi neredi, sale su bile ispovraćane. I pored svega toga ljudi su čeka-
li u redu oko zgrada na karte. Iz perspektive današnjeg gledaoca ovo zvuči
smešno. Mnogi su ga smatrali ultimativnom satanističkom propagandom,
navodeći šta je sve film prouzrokovao, na primer da slika demona koja
se povremeno pojavljuje u kadru ulazi u podsvest. Ako je stvarno tako, ko je
dozvolio da se uopšte prikaže. U Vatikanu su ga gledali i nisu imali pri-
medbe. Sam Papa je vrlo brzo nakon izlaska filma dao izjavu potvrđujući
stav crkve o postojanju Satane kao personifikacije vrhovne inteligentne
sile zla. Autor knjige i scenarija Vilijem Piter Blati je ubeđen da to ima
veze sa Isterivačem đavola. Njegov značaj je presudan i za razvoj modernog
horor žanra nakon njega se sve menja a pogotovu komercijalni uspeh ovakve
vrste filma i konačni upliv u mejnstrim.
Predskazanje se nastavlja na Rozmarinu bebu, u centru pažnje je An-
tihrist u vidu šestogodišnjeg dečaka kojeg odgaja Američki ambasador u
Londonu. U pogledu ikonografije najviše duguje Isterivaču đavola, umesto
kamerne priče kao kod Polanskog, Doner preuzima široko postavljenu in-
ternacionalnu scenu kao kod Fridkina, od arheoloških nalazišta Bliskog
istoka preko Rima do Londona. Predskazanje je svršen spoj svoja dva velika
prethodnika: zlo kosmičkih razmera iz Rozmarine bebe i vizuelni šokovi
Nakon popularnosti ova tri svi su hteli da se šlepuju na njiho-
vu slavu, Italijani su pokušali sa Iza vrata (Chi sei?, 1974), Atihristom
(L’anticristo,1974) i Holokaustom 2000 (1977) i mnogim drugim. Svi do jed-
nog su uglavnom bili blede kopije svojih prethodnika. Osveženje je doneo
Anđeosko srce. Iste godine je britanski pisac Klajv Barker sam ekranizo-
vao svoj roman u Gospodarima pakla (Hellraiser), i ponudio nov pogleda na
demone i kompletu ikonografiju. Njegovi Cenobiti su gospodari podzemlja
u kojem se izjednačava bol i užitak. U našoj kinematografiji đavolom se
bave Majstor i Margarita (1972), Čovjek koga treba ubiti (1979), Mi nismo
anđeli (1991) i Šejtanov ratnik (2006).
Koliko od pomenutih filmova zagovaraju jednu ili drugu stranu ili
koriste ikonografiju da bi samo šokirali moraćete da odlučite sami.
Neko je umesto nas već odlučio da su filmovi korisni za našu dušu, e sad
da li da je leče ili da je zarobe vreme će pokazati.

„Teško svetu od sablazni! Jer potrebno je da dođu sablazni. Ali teško
onome kroz koga dolazi sablazan.“ Matej, 18, 7

Nenad Bekvalac

(Korišćena literatura: Clive Barker’s A-Z of Horror; The Satanic Screen: An Illustrated
Guide to the Devil in Cinema, Nikolas Schreck; American Horrors: Essays on the Modern
American Horror Film edited by Gregory A Waller; Faustovski ekran, Dejan Ognjanović; U
lavirintima tame: Od sajentologije do satnaizma, Pravoslavlje i sekte IV)


недеља, 24. јануар 2016.

HIGH-RISE by J. G. Ballard

  
            Ako živite u Beogradu ili Novom Sadu, to znači da ste imali priviligiju da se u vašem velegradu dešava festival/revija novih engleskih filmova pod nazivom „Films and Chips“. U okviru nje u nedlju je prikazan film HIGH-RISE, u režiji Bena Vitlija (kill list, a field in england...), prema romanu Dž. G. Balarda
            Stanovnici palanki i zaselaka Srbije ovaj film će, verovatno, pogledati kad bude procurio na net (ne, u ovom trenu ga tamo još nema!) – osim ako se neko nije zeznuo pa ga kupio za prikazivanje u ovo malo preostalih multipleksa? U svakom slučaju, dok čekamo film – za koji verujem da je vrlo dobar, a pretežno povoljne kritike me učvršćuju u veri da će zaraditi bar jaku trojku – evo mog osvrta na roman na kojem je zasnovan.


            High-rise (1975) je četvrti deo nezvanične tetralogije, čija prethodna tri dela čine romani The Atrocity Exhibition (1970), Crash (1973) i Concrete Island (1974).  Od ova četiri, samo je (odlični, Kronengberg-ekranizovani) SUDAR do sada objavljen na srpskom. Sva četiri romana bave se urbanom kataklizmom – ali ne u doslovnom, spoljnom smislu katastrofe, poput onih koje je istraživao u ranijim romanima (poplava, suša i kristalizacija), o kojima sam pisao u eseju “Propast sveta nije šteta: Motiv katastrofe u romanima Dž.G. Balarda” (prvo objavljen u zborniku Naš svet, drugi svetovi. Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti, a kasnije u prvom broju almanaha Književna fantastika).  
            Ne, u ovoj tetralogiji Balard se bavi unutarnjom, psihopokalipsom u kojoj gradovi, putevi, građevine i ostala infrastruktura civilizacije ostaju netaknuti – ali okrnjena biva psiha njenih nekadašnjih tvoraca a sada robova i, u neku ruku, žrtava. Jer, ovog puta čovek nije na udaru Mame Prirode (kao u potopljenom, osušenom, kristalizovanom svetu), već svoje sopstvene (protiv)prirode, odnosno istih onih tekovina kojima se izdigao iznad prirode i izdvojio od svih životinja – samo da bi se još glasnije strmeknuo nazad, u kaljugu atavizama – ili u nove, još čudnije mutirane protivprirode.
Ukratko, ako bi se ovi romani uopšte mogli nazvati (post)apokaliptičnim, mora se naglasiti da kroz njihovu (metaforičku) pustoš ne tumaraju čiravi, grbavi mutanti sa po tri ruke i šest očiju – već psiho-mutanti, (post)ljudi post-humanog doba čiji su psihologija i motivacija i nagoni značajno pomereni (unapred? unazad?) u odnosu na naše, pa su stoga „začudni“, istovremeno prepoznatljivi i tuđi (otuđeni). To, takođe, znači da Balardov SF nije akcioni, već intelektualni – što je, ponekad, mač sa dve oštrice i otuđujući faktor za prosečnog čitaoca SF-a i njegova očekivanja od ovog žanra.
The Atrocity Exhibition je u tom pogledu najekstremniji, najavangardniji, najeksperimentalniji, kao gotovo nenarativni kolaž psiho-tehno-ludila visokocivilizovanog divljaka, homo sapiensa. Crash je neznatno konvencionalniji (relativno govoreći), utoliko što ima dosledniji tretman likova i zapleta. Concrete Island još nisam stigao da pročitam (hoću, uskoro!), ali i bez njega uviđam patern sve većeg odmaka od eksperimentalnog i sve većeg približavanja (za Balardov pojam) konvencionalnom pripovedanju, što kulminaciju (u toj fazi njegove karijere) ima u romanu High-rise.
  Neboder, ukratko, govori o tome kako jedna nova zgradurina od 40 spratova, nabudžena luksuznim stanovima za višu srednju klasu postaje poprište devolucije, kada njeni stanovnici, visokoobrazovani i dobro plaćeni profesionalci (zubari, tehničari, TV novinari, glumci, profesori, doktori...) naprasno počnu da, pod uticajem tog obezljuđujućeg okruženja, „mutiraju“ u bande siledžija, troglodita, incestuoznih kanibala... Slom se dešava polagano i naizgled neprimetno, kroz „sitna“ koškanja, čarke i incidente, ali jednom kad taj mikrokosmos prsne, to krene da puca po svim šavovima i raspada se na sastavne delove, kao da je od lego kocaka.
Osnovna draž romana sastoji se upravo u detaljisanju tog sloma, te propasti civilizacije i svega kulturnog, humanog – u nadrealističkoj jukstapoziciji sterilne arhitekture i prljavštine (smeća, izmeta, leševa...), u kontrastu između onog što bi trebalo da bude (Red) i onoga što biva (Haos). Dve godine pre zvanične pojave panka, Balard opisuje ANARCHY IN THE UK – za početak skromno, ograničeno samo na jednu zgradu, mada...
            Teško je odoleti draži tih set-pisova i prizora koje Balard ledeno beleži: bazen natrpan plutajućim smećem i leševima životinja, zagrađeno stepenište, pokvareni liftovi, bande do-juče-kulturnih koje upadaju u stanove, pljačkaju i siluju, grafiti na novim zidovima koji se ubrzo svode na nivo pećinskih crteža... Lepo je Kronenberg priznao koliko je ushićujuće i oslobađajuće, katarzično bilo snimati prizore kada čitava jedna moderna stambena zgrada poludi i pretvori se u poprište orgijanja sex-zombija u filmu SHIVERS: to je toliko slatko bilo da je morao i sâm da se pridruži rulji i bar načas pošizi.
Zeznuta je bila ta 1975. za Pakao Modernističke Arhitekture Koji Ljude Pretvara u Zveri: u isto vreme, u Kanadi, sex-zombiji vršljaju višespratnicom, u Engleskoj, kod Balarda, trogloditi haraju neboderom, a u Srbiji (!!!), otuđeni urbaniti truju sebe i jedni druge u kompleksu zgradurina na Novom Beogradu, u Gilićevoj KIČMI. Slučajnost? Ne bih rekao!
Takođe, lepo je primetio i Robin Vud (kritičar i teoretičar čuven po tome što je bio veoma pametan, uz jednu ogradu: ama baš uopšte nije razumeo Kronenberga!), samo par ljeta nakon ove Godine Urbanog Pakla, da je film kao što je Predskazanje (The Omen, 1976) mogao da nastane samo u civilizaciji koja (nesvesno) osuđuje samu sebe i naslađuje se mogućnošću sopstvene propasti. E, to je ista civilizacija o kojoj Balard u tom trenutku piše (a Kronenberg snima).
Negde u sebi, da li u svesti ili u podsvesti, osećamo ili znamo (kako ko, od slučaja do slučaja) koliko smo zasrali svet koji smo sebi stvorili, u kakvu smo zamku upali, koliko je sve ovo oko nas pogrešno, neljudsko, grozno i glupo, nedostojno kvazi-sapiensa kakvim sebe smatramo... koliko nas žulja ova uštirkana košulja i koliko nas guši ova stegnuta kravata koju smo sami sebi vezali oko guše – a posle nam kriv Đavo!
Otud i katarza u haosu, u anarhiji, u eksplozijama ultranasilja, u rušenju i rusvaju, otud naslada u svim tim (post)apokaliptičnim scenarijima – od filmova preko stripova do video-igrica smeštenih u ruševine sveta koji dubinski više ne osećamo svojim. Mmmm... ispucali asfalt... srušeni mostovi... nadvožnjaci koji ne vode nikuda... pusta parkirališta obrasla travom... prazni šoping-molovi... hrpe leševa... odsustvo rulje, gužve, galame... tišina... mir... napokon, mir...
E, sad – što se tiče Balardovog romana, moram reći da je on efektniji na nivou zasebnog drveća negoli čitave šume. Scene haosa i progresivnog ludila su divno osmišljene i opisane. Emocija je prava. Ugođaj je zastrašujuće leden, jeziviji od mnogih nominalno horor romana. ALI... ta priča ipak ne štima.
Pre svega, na elementarnom nivou, u pogledu zapleta, roman zahteva preterane doze suspenzije neverice, i to višestruko: i po pitanju brzine s kojom se nedavno useljena zgrada pretvori u poprište divljanja pećinskog čoveka (još nisu ni razgazili nove stanove, a ovi ih već, kao, zatrovali i izludeli!), a još više po pitanju toga koliko dugo to vanredno stanje traje (tri meseca!) a da spoljašnji svet ne nanjuši da nešto (i doslovno) SMRDI u toj zgradurini. Koja, pritom, nije ni na koji način izolovana: odmah do nje su još dve stambene zgrade. I niko, ni komšije, ni poštari, ni inkasanti, ni trgovački putnici, ni posetioci – prijatelji i rodbina HILJADA stanara te zgrade – niko da dođe, da uđe, da vidi, da se zapita, začudi, prijavi...
Jasno, Balard nikad nije bio pisac konvencionalnog realizma – niko ne očekuje da se, recimo, SUDAR razlaže na realističku psihoseksualnu verovatnoću javljanja i širenja jedne takve patologije vezane za „seksualnost“ automobilskih sudara – taj roman je jasna metafora o sudaru mesa i metala, tela i tehnologije. ALI, stvar je u sledećem: u svojim drugim romanima, Balard je umeo da stvori SVET u kojem je opisana patologija, ili mutacija, bila prirodna, čak logična, normalna. Bilo da je u pitanju nekrofilni svet užurbanih isprepletenih auto-strada ili neobjašnjeni kristalni svet, uvek je to unutarnje konzistentna i ubedljiva pozadina, odnosno ambijent za opisana dešavanja.
Moj problem sa prihvatanjem Nebodera jeste u tome što se on ne dešava ni u kakvom izmenjenom, mutiranom svetu: opisana dešavanja odigravaju se u svima nama dobro znanom, nepomerenom, istorijski fiksiranom svetu sredine 1970-ih. Način na koji se zgradurina izoluje (ne fizički nego mentalno) od ostatka sveta, i dužina koliko to potraje bez ikakve interakcije odnosno intruzije spoljašnjeg sveta, deluju krajnje veštački, usiljeno, neubedljivo. U redu je da orgija krvavih parazita u SHIVERSU potraje 24 časa, neprimećena od strane makrokosmosa, pre nego što se sex-zombiji zapute u grad. Ali da se ova razmera haosa, kao u HAJRAJSU, dešava u jednoj stambenoj zgradi – i to ne u getu, ne na periferiji, među nekom sirotinjom, izbeglicama, crncima, nekim društvenim otpadom koji niko ne nadzire, nego u elitnoj zgradi u dobrom, novoizgrađenom delu grada – i da to potraje puna tri meseca, previše je.
Pored toga, usiljena je i deoba zgrade na tri sloja: niža klasa (do oko 24. sprata), srednja klasa (ovi iznad), i najviša klasa (zadnjih par spratova). Ili, ako hoćete, pomalo jeftina, prozirna simbolika tri glavna lika: Richard Wilder (id); Dr Robert Laing (ego) i Anthony Royal (super-ego). How convenient! Suviše je to programski namešteno, sa suviše transparentnim tezama i simbolikom, a bez dovoljno duboke poente i smisla iza svega toga.
Zato je i moj utisak o ovoj knjizi polovičan: rupe u zapletu, i rupe u idejama, smetali su mi suviše a da bih se neometano prepustio priči, bez obzira na sporadične užitke u Balardovoj suzdržanoj, ali često moćno slikovitoj i aluzivnoj rečenici – i u klinički nemilosrdnom razaranju stvorenog mikrokosmosa koje podseća na dečaka koji minuciozno, patološki proračunato razgrađuje svoju farmu mrava.
Verujem da se poneki nedostaci ovakve storije mogu ili ukloniti ili veštije zabašuriti u filmu koji, kao kraći a intenzivniji medij, dopušta manje vremena za razmišljanje, i može lakše da nas bombarduje slikama i utiscima i emocijama i kroz njih (a ne kroz jezik) prenese nešto što izgleda pametnije... Videćemo, prvom prilikom.
Ako ga je neko od čitalaca bloga pogledao u Bg ili NS, neka javi ovde svoje impresije.


петак, 22. јануар 2016.

Šta se krčka u Ghoulovoj horor kuhinji

  
            Danas nam je blogu rođendan: i to tačno sedmi po redu! Jeste – verovali ili ne, ovaj blog postoji u kibersvetu već punih 7 godina, sa novim postovima na svaka 2-3 dana. Pa gde to ima? Ko je to još napravio? Ko je to još toliko izdržao?
            Naravno, nije svaki zlatan: neki su pisani nabrzinu, uglavnom onda kad ni povod nije naročito vredan dublje priče, kad nije inspirativan a opet po nečemu zaslužuje da se pomene, ali ima i onih drugih – tako bar kažu.
U svakom slučaju, statistika je jasna: od prošlog rođendana pa do danas, za godinu dana, na ovom blogu objavio sam ukupno 152 nova članka – u proseku, novi na svaka 2,5 dana! Rivjui i kritike, knjige i filmovi i stripovi, liste, vesti, najave, izveštaji, foto-ekskluzive, putopisi i šta sve ne...
Kao što možete videti na ovom grafikonu (statistiku radi Gugl a ne Gul, da budemo jasni!), KULT je stabilan, ima svoju stalnu bazu i redovnu posetu od 500-ak hitova dnevno, i to je trend koji, uz male varijacije, traje tokom čitave 2015. godine.
 
Ali, da se ne ponavljam više: mrzim da to činim, pa makar i na „rođendan“ bloga; nemam bogzna šta da dodam onome što sam recimo kazao ovim povodom prošle godine, ili prethodnih godina: dokle god vidim da ima čitalaca, dok ima feedbacka, dok osećam povratnu spregu za ono što radim, biće i bloga.
Sad, da li ću održati isti tempo sa novim postom na svaka 2,5 dana, to ne mogu da obećam: zavisiće, pored ostalog, i od drugih horor aktivnosti koje me čekaju. Ipak, nemojte zaboraviti da ja nisam primarno „bloger“ (iako neki, kad hoće da budu posprdni i prezrivi, vole da mi prilepe tu etiketu; a ja na to kažem: „Koješta!“ i dodajem: „Ponosan sam na ovaj blog i ono što sam njime postigao i na čitaoce koje sam privukao ili kreirao i na pomak koji sam njime načinio.“). Blog je kolateralna radnja u odnosu na moje primarne vokacije pisca, kritičara, prevodioca, a odnedavno i priređivača.
Zato, umesto daljeg smaranja statistikama i tabelama i brojkama i tapšanja samog sebe po ramenima, evo ukratko šta se, tokom ove godine, može očekivati od mojih horor aktivnosti, a što je u ovom trenutku za obznanu.
Najvažnije i najkrupnije projekte spremam, već par godina unazad, u okviru izdavačke kuće „Orfelin“, koja je objavila moju POETIKU HORORA i zatim pokrenula edicije „Poetika strave“ (strani horor klasici) i „Gluvo doba“ (domaći mrakovi) koje uređujem.
Edicija „Poetika strave“ će i ove godine objaviti tri remek-dela vrhunske horor književnosti (dve zbirke i jedan roman), ali ovog puta će u pitanju biti nešto svežiji autori, iz druge polovine 20. veka.
Mogu da najavim da ćemo objaviti zbirku priča Roberta Ejkmana COLD HAND IN MINE, što će biti prvo objavljivanje ovog genijalnog pisca na srpskom. O njemu sam već pisao u POETICI HORORA, pa čak nešto malo i na blogu.
Pri kraju su pregovori za drugu knjigu ove edicije, a ne očekujem probleme ni sa trećom, ali ipak, kako ne bismo nešto uročili, ostale autore/naslove obznaniću kad ugovori budu potpisani. Verujte da su u pitanju prvorazredne stvari koje vredi čekati, i ne zapitkujte me pre vremena: čim budem mogao, najaviću i ove knjige.
Takođe, u planu za ovu godinu imamo najmanje dve knjige iz edicije „Gluvo doba“, ali i one su tek u fazi razmatranja/izrade, pa ne mogu u ovom trenu da kažem ništa više od toga da je jedna zbirka priča a druga je roman.
Sa „Orfelinom“ spremam i dve ambiciozne, velike knjige, obima otprilike kao POETIKA HORORA. Zbog njihovog opsega neophodna je pomoć državnih institucija i fondova kojima je posao da pomažu izdavaštvo; izlazak ove dve knjige zavisi od toga da li će dobiti pomoć na gradskom, pokrajinskom i republičkom konkursu za podršku izdanjima od kapitalne vrednosti.
Jednu od njih ipak mogu da najavim: u pitanju je opsežna, bogato i ekskluzivno ilustrovana monografija o Đorđu Kadijeviću pod naslovom VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU. To je knjiga mojih razgovora s ovim velikim rediteljem, umetnikom i misliocem koji je pre mesec dana dobio Nagradu za životno delo od Udruženja Filmskih Umetnika Srbije. Ako ova knjiga ne dobije potrebnu podršku od Ministarstva kulture i drugih srodnih institucija, onda ne znam ko će i šta će je dobiti! Ali, ovo je nenormalna zemlja i nenormalnost treba očekivati, a normalnosti se čuditi!
Drugu veliku knjigu radije ne bih da uročim; ako država da pare, biće je; ako ne, onda verovatno neće, bar ne ove godine. Mogu samo da kažem da ima veze sa filmom fantastike i horora u širem smislu.
„Orfelin“ će tokom ove godine, verovatno pred Sajam knjiga, mojom zaslugom objaviti i knjigu proze Đorđa Kadijevića pod naslovom BOŽJA VOLJA. U pitanju je knjiga koja se može nazvati i zbirkom kratkih priča, ali i romanom, jer su priče povezane istim likovima, ambijentom i vremenom (Beograd i okolina, pred kraj II svetskog rata). To je mračna, prodorna, opora proza koja će naročito prijati onima koji vole Kadijevićev film PRAZNIK (po meni, najbolji njegov). Videćemo još da li će ova knjiga izaći u okviru edicije „Gluvo doba“ ili izvan nje, pošto ta proza, iako vrlo mračna, ipak ne spada u horor, ali knjiga će svakako izaći.
Uzgred, kad sam već kod „Orfelina“, samo da najavim da dugočekana treća knjiga o Domu g-đe Peregrin za čudnovatu decu, pod naslovom BIBLIOTEKA DUŠA, izlazi iz štampe krajem januara. To je odlična young adult dark-fantasy-horror knjiga, savršena za uvođenje mlađih i tinejdžerskih čitalaca u okrilje horora; počeo sam da čitam prvu knjigu i ovo zapravo uopšte nije tako blago i mlako kako sam mislio: može da se čita kao vrlo dobar, efektan moderan horor!

Tokom ove godine, takođe, „Makondo“ će objaviti Lavkraftov kratki roman DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, u mom prevodu i sa mojim anotacijama, prilozima i pogovorom, kao i sa originalnim ilustracijama jednog domaćeg umetnika. Čuvajte se skrnavog, traljavog, jevtinog i ružnog izdanja, i sačekajte ovo novo, lepo, pristojno i tvrdo povezano!

Što se moje proze tiče – ne smem ništa da najavljujem: imam jednu zbirku priča spremnu, ali ne znam da li će izaći ove godine; NAŽIVO, III izdanje, je takođe nešto što će se desiti, pre ili kasnije – da li baš ove godine, videćemo; a po glavi mi se mota i novela (ili kratki roman?) koju ću možda vrlo brzo napisati; ako ne budem prezauzet drugim stvarima, možda se (letos?) najzad bacim na moj dugo spremani roman PROKLETIJE... ali, o tom potom.

U pripremi je temat jednog domaćeg akademskog časopisa posvećen hororu: u njemu će izaći moj rad „Tri paradigme horora“. To izlazi na proleće.

Zbornik posvećen KRVI nije izašao prošle godine jer naše vajno Ministarstvo obrazovanja i nauke nije dalo obećane pare; valjda će dati ove godine, pa da to najzad objave – jer unutra je i moj esej o „Poetici splatera“.

I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE – prošle godine sam u njemu priredio čak dva temata; sad intenzivno smišljam nove megalomanije, paralelno sa redovnim prikazima knjiga i ponekog filma.

Niški filmski časopis FILAŽ je pukao, bar što se mene tiče; u uslovima u kojima nema podrške ni od države ni od matične institucije (NKC) koja samo što nije u čabru, nemoguće je to raditi kako priliči; ja svakako nemam nameru da cedim suvu drenovinu i jašem na vetrenjače. Ako ovakav časopis nikome ne treba i niko neće da ga podrži, neću silom da ga održavam u veštačkom, ionako kilavom „životu“.

Sa slovenačkim EKRANOM i dalje sarađujem; videćemo još o čemu ću pisati ove godine.

I dalje pišem za DILAN DOG knjige „Veselog četvrtka“ – prošle godine nisu objavili nijednu; ove, valjda, hoće, barem dve?

Što se tiče mog posla – POSLA NEĆE BITI. Tako barem izgleda. Bilo je, ranije, nekih obećanja, po principu „ludom radovanje“, ali od mog skorog povratka u okrilje akademskog života i nastave, po svemu sudeći, nema ništa; ostajem na Birou; ostajem andergraund, slobodan, nezavistan i nezaposlen.
Dokle? Čuće se!
Eto, to je manje-više sve što vam u ovom trenu mogu najaviti; biće sigurno još knjiga, radova, eseja i prevoda, ali i ovo što sam za sada otkrio – malo li je?
Stay tuned!