izabrana dela

izabrana dela

уторак, 30. септембар 2014.

THE HOUSE BY THE CEMETERY (1981)

 U okviru akcije "Blast from the past" (aka Kad već nema ništa novo dobro od horora, da se podsetimo jednog bisera iz boljih vremena) - evo mog teksta koji je izvorno izašao u jednom broju magazina ZNAK SAGITE kao deo daleko opširnijeg bavljenja italo hororom.



Quella villa accanto al cimitero (1981)
aka The House by the Cemetery
Kuća kraj groblja  

  ***  
  3  

Najeksplicitniji Fulčijev pokušaj neo-gothica, sa žestokim splater detaljima, očito se naslanja na skorašnje uspehe filmova UŽAS AMITVILA (1979) i ISIJAVANJE (1980), uz pokušaje da u to uplete novelu 'Okretaj zavrtnja' Henrija Džejmsa (koga citira u epilogu), i sa začinom u vidu amalgama Frojda i Frankenštajna (ludi doktor zove se, genijalno, Frojdštajn!).
Od ostalih gotik-splatera koje je Fulči radio u ovo vreme, a već su prikazani ovde na blogu (vidi: THE BEYOND, ZOMBI, CITY OF THE LIVING DEAD), KUĆA se izdvaja linearnijom i (uslovno govoreći) logičnijom pričom, te većim insistiranjem na sugestiji, pretnji i stravi, umesto čiste visceralne groze.
To znači da film ima suzdržan početak, i relativno lagan uvod, sa fino građenom atmosferom zlokobne kuće i njene grobljanske okoline, ali kada ubijanje krene – krv obliva zidove kuće kao nigde do tada!
U vrhunce spada ubistvo žaračem, koji probada vrat jedne žene i proizvodi slow-motion fontanu krvi, kao i kasnije ubistvo bebisiterke, kojoj kuhinjski nož nekoliko puta zaseca vrat dok glavu potpuno ne razdvoji od njega.
Efekti maske Đaneta de Rosija su savršeni kao i uvek, a kulminacija sadrži prizore čija eksplicitnost prelazi granice patološkog, tim pre što uključuju prisustvo dečaka na koga se okomljuje krpenjača od leševa iz podruma kuće.
Frojdštajnovo podzemno leglo vrhunac je nadahnutog scenografskog dizajna, ali i klaničke imaginacije – sa užasno iskasapljenim, rasporenim, raskomadanim leševima razbacanim i obešenim na sve strane.
Perfektna kamera Serđa Salvatija jednako je dobra za gotik kao i za splater, i uvek je na pravom mestu da na najupečatljiviji način zabeleži naumljeni prizor. Fabio Frici je bio zauzet, pa je skor za KUĆU napisao Volter Ricati – kompozitor bez bitnijeg iskustva u žanru, što ga nije sprečilo da isporuči možda i najbolji Fulčijev skor (uz onaj za GRAD ŽIVIH MRTVACA): predivne gotske teme, sa horovima, orguljama, zlokobne i pompezne, neraskidivi su doprinos opipljivoj atmosferi ovog filma.
Sve u svemu, iako je KUĆA povremeno trapava i neujednačena, a scene ubistava štrče iz naracije (i logike iza nje), sveopšte iskustvo je u suštini pozitivno: mnogo dobre zabave za one sa jakim stomacima, i tolerancijom za 'anything goes' pristup dramaturgiji.


петак, 26. септембар 2014.

Zamkovi Vojvodine, 2. deo: ARAČA – srednjovekovna opatija


            Dok sam ja ovih dana na sasvim drugom delu ex-Yu prostora, odnosno u Istri, evo izveštaja sa ekskurzije koju smo Marko Pišev i ja preduzeli ovog proleća - u Vojvodini. 
Zaputili smo se u obilazak nekih od slikovitijih zamkova, kula i ruševina "naše najveće žitnice", a jedna od najlepših lokacija u tom smislu je upravo ova koja sledi: polusrušena opatija iz srednjeg veka u Arači, blizu Novog Bečeja.
            Kao što donje slike pokazuju, radi se o unikatnom mestu – nisam mogao da verujem da usred Srbije može da postoji nešto ovakvo, kao preslikano iz neke priče M. R. Džejmsa
Ali doslovno tako: izrazito nesrpska arhitektura i izgled proizvode ugođaj neobičnog izmeštanja. Kao da sam prenesen u neku ravnicu Engleske i zatekao se u opatiji koja skriva ko zna kakve pradrevne tajne i nesmirene entitete...

            A možda ih zaista tu ima? Moje ghoulovsko oko nije propustilo prizor nekakve vrste oltara na kojem je satanistička bratija žrtvovala goluba ili tako neku 'ticu!

            Da, znam, skeptici će reći: ovo je obična jama gde je neka mačka priklala goluba. Ko zna, možda i jeste. Ali, kad pogledate ovaj ambijent, odjednom se mogućim učine i neke druge, mračnije opcije...
            Inače, iako je ovo mesto nominalno "pod zaštitom države", na osnovu viđenog mogu reći samo ovo: kakva država, takva i "zaštita". Mesto je zabačeno, nasred ravnice, usred ničega a jedna jedina tabla kraj puta je stara, potamnela, oljuštena i urasla u korov, praktično nevidljiva, jedva smo je spazili; mesto nema ni ogradu ni čuvara, u potpunosti je prepušteno elementima, namernicima, Satanistima... Zaboravljeno od svih... Ko zna zašto je to dobro?!
            Pošto je opatija posvećena sv. Arhanđelu Mihailu, koji vrlo važnu ulogu igra u mom ZAVODNIKU, neka vas ne iznenadi i prisustvo mog romana u ovom ambijentu!
            A sada vas prepuštam fotkama (koje sam uglavnom ja pravio, osim onde gde se i ja vidim) a između njih je tekst o Arači koje nađoh na netu, pa nek se nađe i on ovde, u cilju edukacije.
          All photos (c) The Cult of Ghoul



Ruševine benediktinske opatije, pokraj Novog Miloševa (nekadašnje Beodre), predstavljaju kulturno-istorijski spomenik od izuzetnog značaja – jedini te važnosti u opštini Novi Bečej. Prema istorijskim podacima smatra se sadašnji ostaci ove romaničke bazilike potiču iz 1228. godine
Podignuta je na mestu na kojem je već između 9. i 10. veka postojala crkva, koja je bila ukrašena preromaničkom kamenom plastikom. 
Opljačkan je i porušen 1280. godine, dok su kaluđeri pobegli. Šandor Nađ tvrdi da je kraljica Jelena Anžujska obnovila crkvu 1370. i da je tom prilikom izgrađen gotički toranj nad severnom apsidom.
Dok je trajala kao crkva, oko nje je, kroz ceo srednji vek bilo naselje, čije je kuće od naboja i busenja, vreme sravnilo s zemljom. Ostala je samo crkva, romaničkog stila, čija je istorija bila burna i dramatična.
Prvi pisani trag o njoj imamo iz 13. veka, kada je Arača bila benediktinski manastir. Manastirske temelje arheolozi su pronašli sa severne strane crkve, a zabeleženo je da je opat Nikola iz tog manastira 1256. godine učestvovao na crkvenom saboru u Ostrogonu. U najezdi Kumana opljačkana je i porušena 1280. godine. 
Na papskom spisku desetina spominje se 1332-1337. Po nalogu koji je je 1370. godine dala kraljica Jelisaveta Anžujska, Lajoševa udovica i majka Ludviga Velikog, 
Arača je obnovljena i od tada verovatno potiče njen gotički toranj koji stoji i danas. 
Godine 1417. Araču je u posed dobio despot Stefan Lazarević, pa je zapisano da je tada u njoj živeo i despotov namesnik po imenu Brajan. Kao varoš, Arača se u dokumentima pominje 1422. Zapisano je takođe da je u Arači 1450. godine održan sabor torontalske vlastele.
Uoči turskih osvajanja, Arača je naseljena srpskim življem: 1551. godine prepravljena je u tvrđavu, ali je iste godine, za vreme opsade Bečeja, bez borbe predata Turcima. Oni su je svejedno spalili i od tada ovo velelepno zdanje više nije obnavljano. Po pećkom katastigu od 1660. godine, Arača je i dalje srpsko naselje. 
Napuštena je 1720. godine, a iz ondašnjih izveštaja se vidi da je to bilo zbog kuluka i obaveza. Porodica Sisanji kupuje posed oko manastira 1781. godine, pa Srbi napuštaju mesto i prelaze u atar Vranjeva. 
Arača je tako bila pustara do 1826. godine, kada to područje naseljavaju Mađari, ali se već posle nekoliko godina raseljavaju po okolnim mestima.
Stručnjaci koji su ispitivali ono što je od nje ostalo, kažu da se na njenim ruševinama uočavaju dve građevinske faze, sa potvrđenom pretpostavkom da je sagrađena na nekim starijim temeljima
Iz vremena kada je bila benediktinska opatija, vidi se mediteranski karakter plana, koji pripada prvoj građevinskoj fazi (kraj 12. i početak 13. vek). 
Smatra se da je tehnika gradnje preuzeta iz Lombardije. Bazilika je romanska građevina, dok je toranj građen u gotskom stilu. To je bazilika sa tri apside, od kojih je srednja viša i veća, sa masivnim ravnim zidovima od crvene opeke. Apside su raščlanjene na pet strana lučnim arkadama na polustubovima.
Na portalu je upotrebljen crveni mermer – na toj zapadnoj strani jedini ukras su portal (koji je imao izvučen zasvođen ulaz na dve vode, slično Studenici) i velika rozeta sa vitroom, od kojeg su pronađeni parčići raznobojnog stakla. 
U unutrašnjosti crkve su ekspresivni stubovi od sivog peščara, sa kapitelima u romaničkoj biljnoj dekoraciji akantovog lišća; kapitel do same apside ima i figuru Adama koji bere jabuku. 
Konsole u oltaru imaju pupoljaste akante, a u severozapadnom uglu pada u oči konsola u obliku glave. Pod je bio prekriven pločicama od crvenog mermera poreklom iz Piške (kod Estergoma).
Velika rozeta sa vitroom, međutim, spada u razvijenije primere mađarskog graditeljstva kasnog 13. veka. Druga faza u gradnji Arače, iz vremena Jelisavete Anžujske (druga polovina 14. veka) vidna je na delovima gornje strukture, kada je možda obnovljena i rozeta dobivši današnji izgled.
Ne zna se ko je i kada osnovao crkvu Araču. Sondažna arheološka ispitivanja pokazuju da je na mestu benediktinske opatije prethodno bilo neko starije crkveno zdanje. To potvrđuje i kamena ploča koju je 1897. godine otkopao dr Peter Gerece, a danas se čuva u peštanskom Nacionalnom muzeju. Njena preromanička, grubo klesana reljefna kompozicija verovatno pripada 9. ili 10. veku i odnosi se na osnivanje prvobitne crkve. 
U gornjem delu ploče je muškarac s bradom u odeći sveštenika, desnom rukom blagosilja, a levom rukom drži svitak ili knjigu. Ispod biste sveštenika su uklesane dve glave (oštećene) ktitora crkve, koja je takođe prikazana na drugoj (levoj) strani ploče. 
Ona je drugačija od današnje građevine, jer se vidi da je to bila bazilika sa atrijumom i zvonarom (čiji su ostaci temelja potvrđeni i arheološkim sondiranjem).
Ploča još sadrži figuru osedlanog konja sa sokolom, što govori da su ktitori crkve bili plemenske starešine. Pored glave sveštenika i ktitora, urezan je tekst na latinskom, koji je veoma oštećen. Istraživači su ga različito čitali, ali se slažu da je pored glave sveštenika tekst molitve. 
S obzirom da je tekst urezan nevešto i veoma nepregledno za čitanje, ima mišljenja da je latinski tekst uklesan naknadno, a ne u vreme nastanka ploče i crkve. Zadnja strana kamene ploče iz Arače je izlizana, jer je kasnije bila okrenuta na gore, služeći kao pod u dvorištu manastira.
Zamršena istorija Arače ostavila je teške tragove na njoj. Postojala je, izgleda, još u vreme primanja hrišćanstva kao crkva namenjena hristijanizaciji slovenskog življa. Dva-tri veka kasnije je tu uzdignuta velelepna benediktinska opatija. 
I ona je paljena i rušena, pljačkali su je Kumani i Turci, a služila je, povremeno i katoličkoj i pravoslavnoj veri, prepravljana je i u odbrambenu tvrđavu, a završila je tako što su se svi njeni stanovnici zauvek iselili u prvoj polovini 18. veka.
Pljačkana je i posle toga: okolno stanovništvo razvlačilo je njene kamene delove i opeku, a svuda oko Arače vidljive su rupe koje su ostavljali tragači za zakopanim blagom. Rušili su je i vetrovi: zabeleženo je da je jaka oluja 13. decembra 1863. srušila neke njene zidove i gornji deo gotičkog tornja.


уторак, 23. септембар 2014.

KRATKOFIL, Banjaluka 2014 – izveštaj (2. deo)

  
Posle okrepljujuće dremke kod Janjića, kako bih kroz san što pre zaboravio onaj zidarski "doručak" i onu rakijsku "picu", vratismo se u Dom Mladih – da promovišemo ZAVODNIKA. Tu sam najzad naživo upoznao Ninoslava Mitrovića, o čijem sam GLUVOM DOBU ovde već pisao (i Zlatnog Ghoula mu dao!), i s kojim sam se od tada dopisivao.
Prema planu, on je imao da vodi razgovor sa mnom. Uzgred, baš mi je žao što nije bilo više vremena i prilike da popričamo, delom zbog njegovih obaveza (posao!) a delom zbog mojih (pležr!).
U salu je ušlo nekih tridesetak (30-40?) omladinaca i omladinki, i pošto smo odgledali inserte iz LEPTIRICE, 40 DANA i NAPRATE koje sam odabrao, Vladan nas je najavio, pa se Ninoslav i ja popesmo na podijum i objasnismo šta je etno-horor. Razgovor je bio dinamičan i, rekao bih, zanimljiv publici – nisam primetio meškoljenje, smejuljenje ili kuckanje u mobilne i ostale aj-podove i pedove – bilo je čak i pitanja, a vala, bilo je i interesenata za kupovinu (of kors!).

U holu sam potpisivao primerke, slikao se sa poštovaocima mog rada (neki se vređaju kad kažem "obožavaoci" ili "fanovi", pa neka bude ovako!) i davao intervjue za nekoliko audio-video-web medija, od kojih ste neke mogli ovde da pročitate.
Odatle smo pohitali u Kazamat na po tanjir čorbastog pasulja s kobas'com, praćen strogim pogledima muči-egzekutora ("Vaše kupone! Bez njih nema večere!"), a onda pravo na novu turu kratkih i stoga podnošljivih filmića gde stalno misliš: "Još kol'ko li ovaj traje?" i: "Možda će onaj sledeći da bude bolji? A i ako ne bude, bar je kratak, pa možda bude bolji onaj POSLE njega...?" Eh, gde su mladi tu je i optimizam...

Ovog puta sam bio čio i oran za duže noćno zezanje, pa posle ture kratkofilskih "filmova" odosmo Janjić, ja i osoba smešnog imena (Sergej Sliško) da na Janjićevom velikom ekranu odgledamo tek procureli francuski GOAL OF THE DEAD, onako momački, uz sokove, čokoladne bombone, čips i tako to. Ovaj kvazi-film je u sebi udruživao sve što Janjić inače voli: fuzbal, zombije, Francuze, horor, treš... ali ispade da se radi o besmislenoj i skoro-pa-dosadnoj budalaštini koja se jedino u ovakvom društvu i kontekstu uopšte mogla odgledati do kraha – inače je to razvučeno, prazno, nezanimljivo, neduhovito, mlitavo i kilavo dozlaboga, odnosno, gulovskim jezikom: ** (2-). To je samo jedna nijansa iznad ZONE OF THE DEAD zato što je fotografija odlična a maske nešto bolje (skuplje) od Lakobrijinih.

Treći i poslednji dan Kratkofila nije obećavao mnogo, naročito u svetlu činjenice da je njegov hajlajt preko dana imala da bude poseta PIVARI (tj. sponzoru). Koliko (ne)zanimljiva može biti exkurzija u ma koju fabriku, a naročito onu u kojoj se pravi nešto za šta me toliko snažno zabole...? Malo je stvari na ovome svetu za koje ne bih mogao da marim manje nego što je to pivo – što se mene tiče, može sutra da ispari skroz, nestane, iščezne sa ove planete, i ne bih to ni osetio, sem po manjem broju pijanih budala oko mene.
Anyway, stvari ipak nisu bile tako loše. Kao prvo, ambijent pivare nije sasvim lišen svojih gotskih momenata.
Kao drugo, čekala nas je tura sa detaljnim objašnjavanjem svih faza u procesu nastajanja te nezanimljive tekućine (blast from the past: baš kao na školskoj exkurziji – mentalno sam bio prebačen u IV razred OŠ i u postrojenje hidroelektrane Đerdap!), ali posle nje usledio je ubedljivi hajlajt Kratkofila! Čekao nas je ručak koji bi bez problema iskupio i daleko veću torturu – zapravo, mogu slobodno reći, jedan od nekolicine najboljih ručkova koje sam u sebe ikada smestio izvan svog doma!
Šta su nam tako lepo poslužili? Nešto što ne zvuči primamljivo kad se čuje ili pročita, jer zove se PIVSKI TANJIR (zvuči primamljivo otprilike kao i PIVSKI STOMAK) – ali, braćo i sestre, pogledajte sliku pa recite da ovo nije san snova!
Dakle: kuvana dimljena butkica, predivna suva rebarca i odlična domaća kobasica. Plus nešto malo priloga u vidu tanjirića s kuvanim kupusom i pasuljem, za one koji bi da relativizuju i ublaže vanzemaljski ukus ovog mesa.
Eh, da: ovde nismo bili ograničeni na rakijštinu, niti na pivčugu (iako se sve dešava u predivnom ambijentu kafane ZLATNA KRUNA ili tako nekako – situirane u fabričkom krugu pivare!) pa sam ja, recimo, ovo zalivao ladnim špricerom. Pošto sam bio okružen gomilom vegetarijanaca (ovi što prave angažovane filmove su sve tako neki mrljavci), ova butkica je pripala maltene samo meni, iako su pojedinci štrpkali pomalo...
Dakle, slatko sam se najeo – do pucanja, otprilike kao onaj Mister Bucko u SMISLU ŽIVOTA MOJTI PAJTONA, ali bez stavljanja poslednjeg, kritičnog zalogaja koji sve dovede do bljuvanja i explozije. Eto, to mu beše taj "Pivski tanjir", Bog ga blagoslovio.
Napolju nas je dočekala velika vrućina, a mene je dodatno grejalo blagoutrobije što mi je zračilo iz stomaka i pomisao na Janjićev krevet (ali bez Janjića u njemu). Bilo je potrebno svariti ovaj ručak polagano i opušteno, ali nisam preterivao sa spavanjem: pošto je ovo bio poslednji dan u Banjaluci, valjalo je iskoristiti priliku i ljudski obići Kaštel, što smo i učinili, uz neizostavne foto-sesije koje je Janjić ljubazno izvodio.
Naravno, mrcina se nije setila da napuni baterije foto-aparata, pa je on ubrzo počeo da mu umire u rukama, ali ipak smo načinili sasvim solidnu seriju fotografija.
Neke od ovih, a naročito pored stare, napuštene, uklete kuće ludila i zločina koja truli i mami neoprezne u parku odmah kraj Kaštela – načinio je Ninoslav, koji nam se pridružio te večeri, za razliku od Sliška koji je neznano gde nestao, a nismo ga mogli dozvati jer je mrcini Janjiću i baterija na mobilnom precrkla od nepunjenja. Koliko neozbiljan uopšte čovek može da bude? Na skali od Jedan do Janjić, AJ dobija Janjić+ rejting!
Ceremonija dodele nagrada za najmanje loše filmove festivala bila je, moram to reći, amaterski (ne)režirana i traljavo improvizovana: svetla su se gasila dok su gosti prilazili bini da bi se prikazali inserti iz nagrađenih filmova (srećom, niko se nije spotakao i slomio vrat po pomrčini na tvrđavskom kamenju), a nagrade su nekima uručene u mrklom mraku (srećom, niko se nije strovalio s pozornice i poginuo u tmini). Ovo ne znači da je bilo zakulisnih tj. mračnih radnji: mogu i ja da potpišem sve te nagrade, zaista su ih dobili najbolji – a ovo ne kažem samo zato što me je vozio predsednik žirija!
Te večeri smo Janjić i ja u njegovoj jazbini pogledali DEAD SNOW 2, čija je prva polovina bila sasvim pristojno zabavna i nadahnuta, da bi to od sredine pa prema krahu počelo da tone, smara i gubi se ni u čemu. Gulovski rečeno: **(*) (2+). Film smo, inače, gledali žderući banjalučke ćevape kupljene KOD (legendarne) BILJANE, što je lokacija koju sam overio i tokom prethodnog dolaska na Kratkofil. Iako sam mislio da posle onog "Pivskog tanjira" barem ceo jedan dan neću da se setim hrane, oko ponoći je moj stomak počeo da me demantuje, pa je BILJANA bila dobrodošla u tom smislu. Fini su ti ćevapi, zaista.

Narednog prepodneva moj domaćin Janjić (kome sam ja, zapravo, donekle bio gost-domaćin, kao provajder akreditacije i bonova) me je odvezao do Doma Mladih, gde sam se pozdravio s onim delom ekipe festivala koja nije bila previše mamurna u tom trenutku, i gde su me preuzeli moji pouzdani vozači s kojima sam se vratio nazad do Srbije. O gnjavaži na ulazu u zemlju – gde nas dočekaše višekilometarske kolone i višečasovno čekanje koje smo samo delimično uspeli da umanjimo time što smo jedva nekako skrenuli za Šid – ne bih sada. Niti ću da se vajkam što se zbog ovog nehumanog kašnjenja nisam ko čovek družio tog popodneva, kako je bilo planirano, s jednim divnim čovekom nakratko došavšim iz Njujorka – zamalo da se mimoiđemo; srećom, videsmo na jedva 15-ak minuta, koliko da preuzmem knjige koje mi je ljubazno doneo preko okeana.
To je jedino što je donekle – ali, too little, too late – zagorčalo sećanje na ovaj kratak ali slatak boravak u Banjaluci (iliti Banjoj Luci).
Slikovit neki narod tamo, pa zato – ako me opet pozovu, vratiću se. A možda i ako me ne pozovu!