izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 27. фебруар 2014.

MAJOR (МАЙОР, 2013)

***
3-
           
            Imao sam velika očekivanja od ovog filma, ali, avaj... Posle odlične prve polovine, MAJOR primetno pada u drugoj. Dakle, pajkan jurca kolima ko blesav i pregazi dečaka koji je pretrčavao put u nekakvoj snežnoj zabiti. Ignoriše detetovu majku, zaključa je u auto (!) i zove kolege da ga vade iz sranja, što ovi, naravno, i urade: majku napiju i odvedu u stanicu da potpiše netačan iskaz, a na licu mesta falsifikuju zapis o tragovima kočenja da bi skinuli krivicu sa vozača. 
To je samo početak ZLA u kojem "snage reda" ilustruju staru narodnu skraćenicu ACAB,* odnosno pritiskaju i muče žrtve sa sadizmom i bezobrazlukom koji će biti prepoznatljivi svakom stanovniku Srbije koji je ikada imao bliski dodir sa "narodnom" milicijom – ili je barem ikada otvorio dnevne novine i u njima, osim estrade i sporta, bacio pogled i na crnu hroniku. 
Ali onda, posle iživljavanja u policijskoj stanici, detetovom ocu prekipi i dohvati oružje: "Da pobije govna i gotova stvar!" E, dotle je film odličan. (*Znam da znate, ali pošto ovaj blog čitaju i deca i omladina, te ima i obrazovnu funkciju, da pojasnim očigledno: ACAB = ne zaboravite, deco: ALL COPS ARE BASTARDS!)
Od tada, međutim, kad krene "akcija", umesto da postane još bolji – film počne da trpa preokret na preokret, svaki sledeći sve neubedljiviji, usiljeniji, proizvoljniji, gluplji: kolege se pomažu, pa odmažu, pa se svađaju, pa se mire, pa se jure da se ubiju, pa kad imaju šansu – ne ubiju se, pa oproste, pa se naljute, pa nastave da se jure, pa oće da se pobiju, pa neće da se pobiju, pa drž pa ne daj, pa a-bre u-bre --- aj u kurac više! 
To ode dotle da me, uprkos inicijalnoj involviranosti, pred kraj filma više nije bilo briga uopšte, ni za prevrtljivog lika (čas je bezosećajna džukela bez trunke stida i srama, čas se nešto premišlja i gadi na korupciju svojih pajkanskih kolega pa se obrće protiv njih i postaje odmetnik) ni za sve neubedljiviji razvoj zapleta, i samo sam čekao završnu špicu pa da se ratosiljam bede posle limp-dick kraja.
Šteta, jer gluma je dobra, lepo je to slikano, dobro je uhvaćen osećaj totalne, do beznađa neizlečive, kancerozne korupcije na svim nivoima – ultimativni horor društva u kome ne dao ti bog da BILO KAKO privučeš pažnju "autoriteta", a naročito milicije: samo da nemaš NIKAKVA posla s njima, jer najebaćeš u svakom slučaju, a naročito onda kad si najneviniji, kad si njihova žrtva.
MAJOR je mogao da bude vrlo brutalna varijacija na čuvenu repliku iz BALKANSKOG ŠPIJUNA: "Drug major će da vam oprosti što vam je pregazio dete" – šteta, samo, što se u poznijim deonicama relativizuju ako ne i brišu sjajne poente i odlične scene s početka, i film se guši u iritirajućim, nemotivisanim proizvoljnostima.
Ipak, čak i takav, ovo je mestimično snažan i opominjući film strave jezivo realne i nama ovde bliske, te stoga zaslužuje gledanje i meditaciju nad njime – a naričito nad time da niko u Srbiji nema muda da i zamisli ovakav film, iako bi bio više nego aktuelan. 
Ujedno MAJOR može da posluži kao prvi (jači) film u dabl-bilu sa rumunskim POZICIJA DETETA, prikazanim nedavno na Festivalu autorskog filma, gde je pokupio glavnu nagradu, a sada je dostupan organima kućnog bioskopa. U njemu sin rumunske funkcionerke svojom nepažnjom pregazi dete, a onda majka pokušava da svog zbogomka na kvarno, preko veze, pretnjama, podmićivanjem itsl. oslobodi odgovornosti.
Ni taj film nije baš remek delo (3- od mene). U redu, on plastično –i za razliku od Rusa, sve do pred kraj 100% uverljivo- prikazuje jednu jezivu situaciju, ALI ipak ne nudi neku ozbiljniju nadgradnju i previše toga o dešavanjima UNUTAR protagonista ostavlja nedorečenim. Taj pristup "možda jeste – možda nije – popuni sam prazninu – elipsa=umetnost" prilično smeta u zapletu sa tako jasnom moralnom dimenzijom, gde je više nego očigledno ko je zlikovac a ko žrtva.
Situacija u POZICIJI DETETA jeste potresna na više načina i iz više uglova, i ima taj dirljiv i vrlo životan set-pis kad na kraju mama-funkcija i sin-mlakonja odu kod familije čije je dete ovaj skot pregazio, i razgovaraju s njima dok ovi spremaju sahranu... I sve je to lepo i krasno, osim što film ne daje ama baš ni najmanje naznake o tome da li je mama na kraju, posle svega, bilo šta spoznala i promenila u svom dotadašnjem stavu, kao ni da li je i koliko iskren poslednji postupak njenog sina, i šta uopšte s tim na kraju?
Ne, ne tražim naravoučenije, neću da mi se kao debilu NACRTA bilo šta, ali fuck – ovoliko insistiranje na površinskom, a bez naznaka o dubinskom, nevidljivom, pa još sa ovoliko ključnih elipsi, igra mi po živcima. A na sličan šau-mau ni tamo ni ovamo način završava se i MAJOR. Ali dobro, to mu je ta umetnos', izgleda. Tera te da razmišljaš...

уторак, 25. фебруар 2014.

Najbolji filmovi 21. veka (izvan horora)

             Nedavno sam dao intervju za jedan magazin. Pored ostalog, pitali su me sledeće: "Kada prođe vreme, koji filmovi nastali nakon 2000. godine će po tvom mišljenju ostati u istoriji filma kao ono vredno?" Zanimljivo pitanje. Pročačkao sam svoje godišnje liste u ovom milenijumu i napravio izbor. Onda se ispostavilo da ovo pitanje i odgovor "odskaču" od ostatka intervjua, pa su otpali iz njega. Tim bolje – jer ionako sam mislio da ovu listu okačim na blog, a sada to mogu da učinim još mirnije savesti!
            Kada taj intervju bude objavljen, 1. aprila, obznaniću to ovde, a do tada, evo 30-ak po meni najvrednijih naslova nastalih u XXI veku koji ne spadaju u žanr horora. Svi oni imaju ocene od najmanje 4- pa sve do 5. To znači da ima još mnogo vrlo dobrih filmova, ali ako nisu na listi, ocena im je između 4- i 3+ pa naniže. Horori će uskoro biti izlistani zasebno. Filmovi su ovde navedeni po približnom redosledu nastanka (godini proizvodnje), a ne po kvalitetu. Ako vam je nešto od ovoga iz nekog razloga promaklo – evo prilike da potražite, ili da obnovite gradivo za one koje ste već gledali.
            Filmovi koje sam već prikazivao ovde na blogu linkovani su, pa ako kliknete na njihov naslov možete pročitati kritiku ili barem rivju!


CROUCHING TIGER, HIDDEN DRAGON


REQUIEM FOR A DREAM




AVALON
 

IRREVERSIBLE



Piano teacher


Vozvraschenie



OLDBOY


SAVE THE GREEN PLANET
 

THE SADDEST MUSIC IN THE WORLD


OF FREAKS AND MEN


KILL BILL


SYMPATHY FOR MR VENGEANCE


MEMORIES OF A MURDER


HAPPINESS


SPRING, SUMMER, FALL, WINTER… SPRING


THE INCREDIBLES

Big Bang Love: JUVENILE A







Fish Story


CHILDREN OF MEN
 

THE CONSTANT GARDENER


PERFUME











TOY STORY 3



















Inače, na blogu već stoji moja lista NAJBOLJIH FILMOVA VAN HOROR ŽANRA koja sadrži pretežno starije naslove, iz 20. veka, i samo par iz 21. Nju možete videti OVDE.


недеља, 23. фебруар 2014.

TAKO JE BILO, OČIJU MI: Vlaška magija i vlaška čudesa – Zlatimir Pantić

             Kao što znate, moj novi roman ZAVODNIK je ruralni gotik, odnosno horor smešten u seosko okruženje, i natopljen je starim ali ne i iskorenjenim narodnim verovanjima o zagrobnom životu i natprirodnim bićima. U narednim danima i nedeljama na blogu ću predstaviti neke knjige relevantne za one koje ova tematika zanima. Ipak, žurim da dodam, moj roman predstavlja slojevitu književnu obradu i nadgradnju (sirove) građe koju čine narodna predanja. Ujedno podsećam da se na njega još možete pretplatiti – OVDE.
Podrazumeva se: da bi neki materijal bio obrađen, prvo mora da postoji u "sirovom" stanju, i zato su vredni pažnje kako sakupljači narodnih priča o kontaktima sa onostranim, tako i oni koji te priče obrađuju s naučne strane (etnolozi, antropolozi, folkloristi...). Na vrhu piramide su pisci, koji tome prilaze sa kreativne strane – barem u teoriji, jer u praksi je bogatstvo srpskog folklora jedva dotaknuto u pretežno američko-epigonskom štivu koje se kod nas za horor izdaje. Na blogu će biti prikazani i jedni (sakupljači) i drugi (naučnici) i treći (pisci).
Zlatimir Pantić je jedan od veterana srpske folklorne fantastike – pre svega kao entuzijasta iz sela Štubik kod Negotina koji sakuplja i zapisuje ovakve priče. Već sam ga pominjao na blogu kada je bilo reči o TV serijalu PARANORMALNA SRBIJA (2010) ali i nedavno, kada sam prikazivao srpski found footage NAPRATA (2013) u kojem se pojavljuje "as himself". On je, takođe, stalni saradnik časopisa TREĆE OKO...
tako je bilo, očiju mi (s podnaslovom "Vlaška magija i vlaška čudesa") je knjiga u kojoj je Pantić sakupio opširne narodne pripovesti o vračarama, vešticama, vilama, đavoljem kolu, zakopanom blagu, zmaju-ljubavniku, povratnicima iz mrtvih itsl. i to pretežno iz njegovog (negotinskog) kraja, koji je naročito bogat upravo tom vrstom priča. Posebnu draž daje im to što su objavljene u obliku u kojem su zapisane, što će reći – u dijalektu. Inače, jedna od (istinitih?) zgoda u ovoj knjizi zbiva se u Rajskoj pećini koju sam pre par godina posetio, i o tome na blogu ostavio slikoviti izveštaj OVDE.

Simpatično je to sve i pažnje vredno za one koji vole golicavu draž "bapskih priča". Ova knjiga iz 2005. je opskurna jer potiče od malog izdavača iz Velike Plane, ali ne brigajte – ako je ne ulovite u papirnom izdanju, njena e-verzija, pa još na latinici, nalazi se OVDE. Zbog toga je moj detaljniji rivju nepotreban: eto vam knjige na netu, pa ko voli, nek izvoli. Moje je, u ovom slučaju, samo da budem skretničar.

четвртак, 20. фебруар 2014.

ONLY LOVERS LEFT ALIVE (2013)

**(*)        
2+

            Džarmuš? Lost me at 'Hello'! Oduvek mi je već sam njegov nomen bio zloguki omen da nailaze naduveni pozeri, polupametni kvazinačitani "we who are NOT like others" odlikaši, i uopšte tako neka nabeđena elita koja sebe elitom smatra samo zato što je čitala mudrijaške knjige dok je njihovo okruženje čitalo tabloide i/ili šund literaturu, i što je slušala (alter) rok dok se okolina davila u turbo-folku ili treš-pop-roku. 
"Mi smo, znate, čitali Hesea... i gustiramo poeziju... palimo se na mistiku – ali ne baš nešto duboko sad da zalazimo u tirade Svetog Jovana od Krsta ili Svedenborga, nego eto, prelistamo malo Kastanedu, i volimo da svoje police sa knjigama ukrasimo nekom orijentalnom egzotikom... i da duvamo travicu... da zamračimo sobu i slušamo stonerski dron..."
            Na stranu to što su mi zapleti njegovih filmova zvučali napadno nezanimljivo, baš kao i inserti iz njegovih filmova u Hronikama FEST-a, Džarmuš mi je bio pre svega antipatičan zato što su mi bili odreda odbojni oni koji su otkidali na njega i povremeno mi ga nutkali ("Ovo moraš da gledaš! Kafa i cigarete! Noć na zemlji! Ludilo!"). 
Dakle, pozeri, ali ne nužno oni najgori i najgluplji fenseri koji se inhaliraju sopstvenim prdežima (mada ima i takvih!), nego polupametni. Na neki način još gora sorta, jer nisu baš goli idioti da ih vidiš kao takve iz aviona, već polupametnjakovići koji su možda nekada davno krenuli stazom pameti, ali zastali na nekom od nižih stepenika, previše samozadovoljni sobom i svojom nabeđenom "različitošću" da bi se uopšte smarali daljim penjanjem do vrha – ili barem do viših nivoa...
            Ipak, budući da mi je njegov DEAD MAN svojevremeno prijao (fina, lepa trojka) a da se njegov najnoviji film bavi vampirima, rešio sam da Džarmušu dam još jednu šansu. I nisam se pokajao. Only Lovers Left Alive je gledljiv, pretežno prijatan, mada suštinski isprazan, a meni privatno i odbojan film, iz svih predvidivih razloga koje sam skicirao u uvodu.
            Pre svega, da odmah kažem očigledno: formula Džarmuš + vampiri nikome sa ove planete ne bi trebalo da stvori očekivanje horor filma, ili barem filma s nečim na pameti maskiranog u horor (a la WISDOM OF THE CROCODILES, ili SHADOW OF THE VAMPIRE). Ne. To bi bilo previše. Ovo je skroz naskroz pozerska lagana "romantična" dramica – čiji protagonisti, eto, žive vekovima i pijuckaju ljudsku krv iz čašice. Ali, naglašavam, moji negativni sentimenti nisu prouzrokovani time što film nije horor, što nema krvoprolića, niti stalk'n'slash scena, saspensa ili bilo čega od te sorte.
            Only Lovers Left Alive nije o vampirima. To je film o hipsterima, za hipstere, i oni će da ga progutaju celog i da cvile za još!  
Oni su tako cool! Bledunjavi, umorni od života, blazirani, mutno melanholični (ali ne baš toliko da ne bi otišli da se protresu u bučnom kafiću ili na rock koncertu), zgađeni običnim ljudima (koje nazivaju "zombijima"), povremeno su čak pomalo pozerski suicidalni…
            Oni su iznad zombi-rulje jer imaju svoje biblioteke, svoje knjige svuda po stanu – čak i u fucking frižideru (puk'o sam od smeha kad sam video taj detalj: zaista rečit simbol za tu vrstu pametnih idiota!!!). Njihovi arty stanovi sadrže mini-oltare posvećene književnim i drugim kulturnoumetničkim idolima s kojima se identifikuju, nesvesni da su životi njihovih idola, kao i masterpisovi koje su ovi proizveli potpuna negacija njihovih plitkih egzistencija… Potpuno je prajsles scena u kojoj vampirica pakuje kofere knjiga, i brzinski ih čita - doslovno preleće preko stranica - površno kao i hipsteri koje oličava.
            Oni se drogiraju specijalnom, vrhunskom, mega-retkom drogom. Ovde, konkretno, to je posebna vrsta krvi koju zovu "the good stuff", mada je nejasno po čemu je ona tako posebna da se stvara hajp oko nje. Zašto naš roker Adam (fletlajn mladunac kome je niotkuda uvaljeno da igra glavnu ulogu prvobitno namenjenu za Fasbendera) u Detroitu mora da skupo plaća taj staf koji dobija "preko veze" od jednog doktora, i zašto ostareli pisac u Tangeru iste te bočice nabavlja od nekog specijalnog "francuskog doktora". Uglavnom, i kroz idolatriju te krvi provlači se (nenamerni?) profašistički vajb – "Mi smo previše dobri i zaslužujemo samo najbolje". Čista krv za čistu (bledu) rasu!
            Oni su snobovi, spadaju u crème de la crème: Adam se svojevremeno družio sa Bajronom i ostalom romantičarskom ekipom (ali sve što je iz toga dobio jeste par tračeva i anegdota za prepričavanje na žurkama, vekovima kasnije) a Eva (Tilda Svinton, rođena da igra anđele, demone, hermafrodite, dečake i vampire) i dan-danas se druži sa Kristoferom Marlouom (Džon Hart) – koji ne samo da je vampir u Tangeru (!) nego, kako nam film tvrdi, zapravo stoji iza Šekspirovih slavnih komada.
            E, tu već film prelazi iz nesnosno klinačkog (što ovde i očekujem i podnosim) u privatno iritirajuću teritoriju, kad krene da se bez ikakve poente ili smisla sprda sa najvećim piscem koji je ikada postojao, i kad jednom ipak drugorazrednom (mada istorijski značajnom, i po mnogo čemu simpatičnom) dramopiscu ne samo pripiše najlepše redove koje je ljudska ruka ispisala, nego mu još u usta ubaci sledeći Shakespeare-bashing: "Illiterate zombie philistine!"
            Pa napušiš mi se..., maloumni nepismeni hipsterski zombi-snobe! Da, tebi kažem, Džarmuše; Marlou ništa nije kriv, i obrće se u grobu zbog ove karikature u koju si ga pretvorio.
            Šta sve ovde nije oskrnavljeno! Šekspir! Bajron! Marlou! Barouzov Tanger sveden na kulise za nekakve darkere-pozere! Po i Kafka, čije se slike, ničim izazvano, nalaze na oltaru ovih snobova! Čitav podžanr vampirskog filma, ovde svedenog na metaforu za "alter" noćne ptice...
            Jeste, sve je to sporo, maltene lišeno zapleta: mislim, postoje tu neka, kao, dešavanja, ali svedena na minimum, i lišena dramske napetosti, konflikta, gradacije ili bilo čega – to je prosto nizanje dešavanja, sa manje ili više konsekventnosti; i jeste, praćeno je sve vreme nekim laganim, sporim, dron muzičicama, uz povremene arapske tonove (prodavaće se saundtrek – među "odabranima"!); i ima tih noćnih vožnji kroz slikovite delove urbanog američkog postindustrijskog gotika kao i nešto malo severnoafričke egzotike – pa zbog svega toga površnijem gledaocu može, recimo, da se prividi ovako nešto:
"The mature tone is pregnant with the kind of disaffected slow gaze that would probably result from a century or three on this imperfect earth with its revolving social cycles.  It achieves a modern-Gothic romanticism better than pop culture's own aging vampire-queen Anne Rice ever managed in novel form or when adapted to celluloid."
Na to ja kažem: koješta! Kakav crni "zreli" ton: ovi Ameri čim vide "vampirski" film koji nema videospotovski dizajn i videoigričastu dinamiku – čim nema UNDERWORLDovskih pozera u kožnim mantilima što lepršaju na vetru i obilja akcije i krvi što šiklja i prska okolo – nego im umesto toga krknu spori ritam, dron muziku, sveden zaplet, dugačke scene, "književne" reference – oni odma' pomisle da je to nešto strašno ozbiljno, odma' krenu da trljaju svoje bradice i da škilje u "dubinu".
Koješta, kažem: ovo je duboko kao i bilo koji današnji TWILIGHT ili njegov klon: ista takva nezrela, infantilna, klinačka, tinejdžerska "imaginacija" i osećajnost stoji iza ovoga. Pomenuta En Rajs je čak i dublja, originalnija i zrelija od ovoga. Ne mnogo, ali ipak jeste. Na planu ideja ili karaktera ovo je sasvim na istom nivou kao otužne teen romanse od kojih bi da se distancira: patetika, pozerstvo, "romatika, ba", plitki "gotik", sve upeglano i fino, neproblematizovano, nepromišljeno… Samo što – horror nad hororima – glavni likovi nisu krupnooki tinejdžeri kojima se te romatničnopatetične budalaštine još i mogu oprostiti, nego matore konjine koje bi trebalo da su –posle tolikih vekova!– bar malko ozbilnije...
Čak i ako bismo ovo načas osmotrili kao film o vampirima, njegov zaplet je u žanrovskom smislu jezivo derivativan – čitava srednja deonica u kojoj se pojavi Mia Vasikovska nenamerno je identična situaciji koju smo imali u prošlogodišnjem hipsterskom pokušaju rekonstrukcije arty-vamp flika iz 1970-ih u KISS OF THE DAMNED: i ovde kao i tamo imamo par vamp-ljubavnika koji su mnogo fini pa pijuckaju krv iz čašice, kupljenu na crno, a onda dođe njena mlađa sestra, besnulja, nekontrolisana, sebična i drčna, pa napravi sranje kad krene da kolje i krv pije direktno iz ljudskih vratova, naživo...
 Only Lovers Left Alive ne može se gledati drugačije nego kao umišljena wish-fulfillment fantazija narcisoidnih snobova o tome kako su oni posebni i cool – iako baš ništa što govore ili rade (pa ni dronovi koje Adam drnda iz svojih fensi retro gitara iz 1950-ih i 1960-ih) ne daje za pravo toj umišljenosti. Njihovo najveće postignuće nije lično – nije nešto što su oni sami uradili, nego je indirektno: "važni" su po tome što znaju važne ljude, druže se s nekim veličinama – ili im barem čitaju knjige i maštaju da budu kao oni… 
To je sindrom koji bih nazvao i patentirao kao "quality by association" – nisi ti vredan po tome što jesi ili što radiš, nego već si vrednost pridaješ po kafiću u koji izlaziš, po društvu s kojim se viđaš, po muzici koju slušaš, po literaturi koju gustiraš, filmovima koje gledaš – nebitno da li i šta i koliko kapiraš iz svega toga što gutaš, da li si u stanju da artikulišeš bilo šta iz objekata svoje fetišizacije, već samim tim kafićem, tim društvom, tim omiljenim bendom ti sebi kačiš bedž posebnosti, uzdignutosti... Ako "gledaš Džarmuša", ti si po ovoj asocijaciji automatski cool, nevezano za to da li uopšte iz ovog filma možeš da ekstraktuješ smisleniji i razrađeniji osvrt od "Baš je kul Tilda" ili "Dobar je saundtrek" ili "O, je, to tak romantićno"!
Inače, baš nigde u filmu ne dovodi se u pitanje ili ikako preispituje vampirska egzistencija ovih pozera, odnosno ta mala "sitnica" vezana za njihovu ishranu; kao, to što pijuckaju krv iz flašice a ne iz odranih vratova njih čini prihvatljivim. Pih. Nju je ipak neko iz sopstvenih vena dao, za svrhu pomoći teško obolelima, a ne da tamo neki goth hipsteri to žderu i loču kao delikates. 

Kao "vampirski" film, Only Lovers Left Alive je plitak, ne donosi ništa novo, njegovo poigravanje s tradicijom vampirskog motiva može da bude sveže i originalno jedino Džarmuš-hipsterima koji su možda odgledali samo 10-ak najizvikanijih naslova ovog prebogatog podžanra. Kao romantična drama, on je nesnosno infantilan i isprazan, moralno neodgovoran, po omladinu štetan, i zapravo najvredniji je kao simptom i dijagnoza jednog lifestyle-a, jednog etitjuda i jedne grupacije ljudi koja do sada nije bila dovoljno surovo secirana…

SPOJLER: Na kraju, kad im Marlou skvikne zato što više nije imao "the good stuff" pa je morao da cugne neki drugorazredni bad stuff, naši ljubavnici u Tangeru, nasukani bez svoje droge, reše da šutnu dotadašnju "finoću" i vrate se u 15. vek: na cuganje vruće krvi direktno iz još živih pulsirajućih karotida. I bace se, ni manje ni više, nego na dvoje tamnoputih ljubavnika koji se ljubakaju u jednoj uličici. Pravdaju se time da neće da ih iscevče do kraja, nasmrt, nego će da ih "preobrate" – pa srknu malo, i time ih pretvore u novu decu noći. Da li ovi Arapi to žele, da li im se sviđa – niko ih ne pita! Ali, sebičnost ovih vamp-ljubavnika prikazuje se sve vreme, a sa vrhuncem u tom kretenskom kraju, kao neupitna, samopodrazumevajuća i supersjajna – pa to, valjda, važi i za njihovu krvopijsku budućnost u severnoj Africi. Whatever.

понедељак, 17. фебруар 2014.

ZAVODNIK u pretplati!

             ZAVODNIK je najnoviji roman strave Dejana Ognjanovića. 
To mi je prvi horor roman nakon više od 10 godina (moj prvenac, NAŽIVO, izašao je septembra 2003). 

Ilustracije za ovaj post odabrao sam tako da sugerišu zaplet i ciljani ugođaj romana.

Možda nisam plodan na planu pisanja proze kao talenti koji romane izbacuju svake ili svake druge godine, ali zato jednom kad se tom pisanju ozbiljno posvetim, to bude studiozno. Ideju za ovaj roman nosim u glavi i intenzivno je promišljam već više godina unazad; prvu verziju teksta završio sam u jesen 2012. godine; posle čitanja i reakcija nekih prijatelja i kolega na ovaj rukopis, tekst je tokom 2013. i početkom 2014. dodatno prerađen u još tri navrata, i sada je konačno zreo da se predstavi čitaocima.
Potrebno mi je široko platno za plasiranje vizija koje su mi naročito prirasle srcu. Takav je slučaj i ovoga puta: ZAVODNIK je punokrvan roman, po obimu nešto deblji od NAŽIVOG. Prelom u ovom trenutku još nije gotov, ali otprilike slutim da će štampana verzija imati 260-280 strana. Mislim da je to idealna dužina za horor roman: nikad nisam voleo cigle umesto romana, one beskrajne knjižurine od po 800-1000 strana nagvaždanja u sitna crevca o svemu i svačemu (nebitni detalji; suvišni podzapleti; opširne digresije; eskplicitno razmetanje istraženom građom...); ne volim tako nešto ni da čitam, a kamoli da pišem.
Onda – šta je ZAVODNIK?
Postoji izreka, s kojom se umnogome slažem, koja kaže: "Kritičar je beznogi čovek koji podučava trčanje." A pošto sam ja i pisac i kritičar...
...ZAVODNIK je prilika da proverite kako u praksi izgleda primenjeno ono što sam u teoriji već apsolvirao u doktoratu o poetici horora.

ZAVODNIK je ruralni gotik; moderna verzija priče o duhovima (u širem smislu reči); psiho-etnološka studija; folk-horor... To je vežba iz suzdržavanja, neodređenosti, sugestije, atmosfere... Vežba iz čiste strave, bez kasapljenja, bez tuče, pucnjave i jurnjave, bez komedije, persiflaže... Ukratko, tekst koji, uz sve konotativne potencijale tema i ideja koje obrađuje, ima za cilj da vas naježi i zaplaši.

Još malo detaljnije, ZAVODNIK je opisan ovde.


Sažeto rečeno, ZAVODNIK je ovo:



Zabačeno, opustelo selo u brdima jugoistočne Srbije.

Profesor iz grada na neobičnom zadatku.

Njegovi učenici su brat i sestra o kojima se stara baka... a možda i otac?
Ali, otac je mrtav već godinu dana.

Da li to njegova senka bdije nad snom dvoje blizanaca – ili nešto još mračnije, iz dubine šume, iz blizine izvora na koji više niko iz sela ne ide: izvora zvanog Zavodnik?
Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine?
Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice...


            ZAVODNIKA objavljuje Ghoul Press – iz prostog razloga zato što je autoru ponudio daleko najpovoljnije uslove. Svi čitaoci koji imaju II izdanje romana NAŽIVO mogu očekivati knjigu istog formata i sličnog izgleda, poveza, štampe. To znači: broširani povez, format 12,5 x 20 cm, korice mat plastificirane, sa klapnama.  Čak i fizički, kad se nađe na vašoj polici, ZAVODNIK će savršeno da se uklapa uz NAŽIVO.
            
Roman ZAVODNIK izlazi iz štampe početkom aprila 2014.
            
Ovom prilikom nudim vam priliku da knjigu a) naručite u pretplati, pod povoljnijim uslovima (i tako podržite/pomognete njen izlazak) i b) da time postanete deo istorije, jer imena svih onih koji se pretplate na ZAVODNIKA najkasnije do 17. marta biće navedena na kraju knjige.
            Period pretplate počinje danas, 17. februara i traje do 17. marta. Tokom tog perioda možete se pretplatiti na roman ZAVODNIK po ceni od samo 490 din (+ 50 din za ptt & pakovanje). Po izlasku iz štampe, knjiga će koštati 590 din ( + ptt), i prodavaće se samo i jedino kod mene
            Cena za ex-Yu inostranstvo (od Vardara pa do Triglava) iznosi 10 E u pretplati, odnosno 13 E po izlasku iz štampe.
            Ako je neko izdržao sve ove godine a da još nije nabavio moj prethodni roman, NAŽIVO, ovo je sjajna i maltene poslednja prilika za to: tiraž mog prvenca je na izmaku i neće biti obnavljan. Ostalo je još samo 20-ak primeraka, i ko ih želi, ima šansu da zajedno sa pretplatom za ZAVODNIKA naruči i NAŽIVO po ukupnoj ceni od 990 din za obe knjige, i bez extra ptt troškova!
Moja knjiga neće se prodavati u knjižarama niti kod bilo kakvih posrednika (distributera, preprodavaca i sl) koji funkcionišu po trenutno vladajućem principu: "Knjige ti uzmemo sada, prodamo ih, a ti nas posle juri, moli i kumi bogom da ti, mesecima ili godinama kasnije, možda, uplatimo novce od prodaje." Moje iskustvo sa takvim oblicima prodaje nije svetlo, i zato sam, radi zaštite sopstvenih interesa (i živaca), odlučio da se ZAVODNIK prodaje samo na ovaj način – koji je, uostalom, i za čitaoce najpovoljniji: po najnižoj ceni, bez ikakvih marži, reketa i ugrađivanja posrednika, i uz mogućnost potpisa i posvete autora onome ko to želi.

Kako, konkretno, izgleda ta pretplata? Evo kako!

1) Shvatili ste da apsolutno MORATE da posedujete roman ZAVODNIK Dejana Ognjanovića!
2) Šaljete mejl na adresu dogstar666 at yahoo dot com sa naslovom (subject) ZAVODNIK; izjavite da želite da naručite ovaj roman; dajete svoju adresu za slanje. Molim kontakt ISKLJUČIVO preko mejla - a ne fejsbuka, bloga itd. - jer je na taj način uniformno i pregledno radi evidencije.
3) Ja vam odgovaram i dajem adresu za ptt uplatu, a vašu adresu unosim u evidenciju pretplatnika.
4) Uplaćujete pretplatnu cenu i nestrpljivo iščekujete izlazak knjige.
5) Primam uplatu i beležim u evidenciji da ste ostvarili pretplatu.
6) 17.03. roman ulazi u štampu; 10-15 dana kasnije primerci su u mojim rukama, i ja ih šaljem pretplatnicima.
      7) Početak aprila: talasi oduševljenja šire se Srbijom i čitavim Balkanom izazvani grozomorno-jezovitom zlokobnošću romana ZAVODNIK!

            8) Ako iz bilo kog razloga ne naručite roman u pretplati (prekasno ste saznali za ovo – bili ste neodlučni – čekali ste da vidite knjigu uživo...), to naravno možete učiniti i posle isteka roka za pretplatu, odnosno onda kada bude izašao iz štampe: postupak je isti (goreopisane faze od 1 do 5), samo što je cena nešto veća. I tako dokle god potraje tiraž od 500 primeraka.


            Znam da postoje interesenti u obližnjem inostranstvu (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Crna Gora, Makedonija) i njima poručujem da ne oklevaju: i za njih postoje načini da se lako i jednostavno izvrši uplata i naruči knjiga. Dogovor – preko mejla. Što se tiče Kosova, ono je za mene deo Srbije i tako ću ga tretirati dok god ga tako tretira i ova kvazidržava – odnosno, dokle god se poštarina i platni promet sa ovom pokrajinom mogu obavljati u dinarima.
            Eto, toliko za sada o tome. Eventualna dodatna pitanja možete postaviti ovde na blogu, ili na mejl koji sam gore dao.

            Ako smatrate da tako treba, evo vam prilike da podržite The Cult of Ghoul i njegov Ghoul Press – i da se upišete u ZAVODNIKA!