izabrana dela

izabrana dela

недеља, 30. јун 2013.

UVOD U HONGKONŠKI AKCIONI FILM

             Ovaj tekst objavio sam pre tuce godina u magazinu PRESSING MOVIE (SIIC Niš, br. 2, avgust 2001, str. 40-41). Čini mi se da nije loš, u svojim skromnim okvirima, kao najava, uvod i preporuka. U to vreme, u zoru divx-a, mnogi od pominjanih naslova bili su opskurni i retki. Do danas to možda više nisu, ali svejedno, ako vam je neki od dolepomenutih filmova čak do danas promakao, svakako ga potražite. Nećete se pokajati.


FANT-AZIJA: UVOD U HONGKONŠKI AKCIONI FILM
© Dejan Ognjanović

Azijski filmovi (pre svega kineski i japanski) već nekoliko godina predstavljaju pravo otkrovenje na filmskim festivalima širom sveta. Ali, nećemo ovom prilikom o nagradama ovenčanim filmovima kakvi su JEGULJA, ČANKING EKSPRES, i drugi; posvetićemo se, umesto toga, doskora zapostavljenim filmovima sa nešto manjim artističkim ambicijama ali ništa manjih filmofilskih kvaliteta – konkretno, govorićemo o azijskoj žanrovskoj produkciji. Da bismo se koliko-toliko ograničili u razmatranju ovako bogatog i šarolikog fenomena, ovog puta govorimo o jednom žanru (akcionom) i jednoj produkciji (hongkonškoj). Možda je i nepotrebno precizirati razlog za upravo ovaj predmet u žiži našeg interesovanja nakon velikog komercijalnog, ali i kritičkog uspeha filmova kakvi su MATRIX (sa svojim jasnim HK uzorima u akcionim scenama) i PRITAJENI TIGAR, SKRIVENI ZMAJ (sa svojim ultimativnim omažem klasičnom borilačkom filmu), te nakon uspešne infiltracije u zapadnjačku kinematografiju takvih imena kakva su Džon Vu (John Woo), Džeki Čen (Jackie Chan), Čou Jun Fat (Chow Yun Fat) i Džet Li (Jet Li).
            Deo razloga popularnosti azijskih žanrovskih filmova među zapadnjačkim filmofilima leži i u činjenici da oni žanrovske konvencije shvataju i koriste na vrlo osoben način, što često odvodi do dela koja nije lako precizno klasifikovati. Ipak, hongkonške akcijaše možemo grubo podeliti na tri dominantna pod-žanra: 1) klasični borilački filmovi; 2) borilački filmovi sa elementima fantastike i horora; i 3) savremeni kriminalistički filmovi. Ovakva podela unutar tako bogate produkcije svakako ne pokriva baš sve moguće kombinacije žanrova i pod-žanrova, ali će nam za ovaj tekst, čije ambicije nisu veće do da posluži kao UVOD u jedan kompleksan fenomen, pomoći da pokrijemo najreprezentativnije tendencije i aktere.

KLASIČNI BORILAČKI FILMOVI


            Za sve je kriv Brus Li (Bruce Lee)! Za života je snimio samo četiri filma, i to: VELIKI GAZDA (The Big Boss, 1971), PESNICE GNEVA (Fists of Fury, 1971), NA ZMAJEVOM PUTU (Way of the Dragon, 1972) i čuveni U ZMAJEVOM GNEZDU (Enter the Dragon, 1973). Heroj je rođen! Zaštitnik (i osvetnik) slabih i ugnjetenih, momak čeličnih pesnica (i stopala!) razvio je svoj osobeni stil borbe koji je nazvao "džit-kun-do" (jeet kune do), ali nažalost, nije mu se dalo da zadugo ostane na vrhu koji je tako brzo dosegao. Prerana i nikad razjašnjena smrt (u 33. godini života) odnela ga je pravo u legendu, a njegov kultni status doveo je do čitavog niza imitatora i dvojnika (koje su naši distributeri "savesno" plasirali našoj publici kao filmove Brusa Lija, pa mnogima i dan-danas zvuči neverovatno da je njihov heroj snimio samo četiri filma).
            Filmovi Brusa Lija i njegovih "klonova" dešavaju se u savremenom svetu, a antagoniste čine kako lokalni moćnici i kriminalci, tako i zapadnjački (beli) zlikovci. Međutim, u zemlji tako bogate istorije i tradicije kakva je Kina, posebnu draž čine istorijski, kostimirani borilački filmovi u kojima se kineski junaci (istorijski i mitski) bore protiv domaćih i stranih (belih) zlotvora. Istorija, legenda i fantazija neraskidivo su isprepleteni u eksplozivno tkivo satkano od vizuelno zasenjujućih ambijenata i borilačkih scena koreografisanih na razmeđi baleta i akrobacije. Iako filmovi iz ovog podžanra formalno ne spadaju u fantastiku, veština sa kojom glavni junaci prkose gravitaciji (uz pomoć neprimetnih žica koje ih dižu i nose kroz vazduh) i ostalim fizičkim i fiziološkim zakonima zaista nema nikakve veze sa "realnošću" kako je tipični Zapadnjak vidi, pa otud zbunjenost i idiotske zamerke onih koji su se sa azijskim antigravitacionim herojima po prvi put sreli tek u PRITAJENOM TIGRU...
            U spektakularnije primere ovog pod-žanra spada, recimo, BILO JEDNOM U KINI (Once Upon a Time in China, 1991), režisera Čoi Hoka (Tsui Hark) koji se može smatrati najzaslužnijim za renesansu ove vrste filmova u 1980-tim. U ovom filmu briljira akrobatsko-borilačko umeće zvezde Džet Lija, koji se u Kini 1870-tih bori protiv Amera, Engleza, Holanđana i drugih kolonizatora. Scenu borbe na merdevinama morate videti da biste poverovali (a možda nećete ni tada!) – u svakom slučaju, ovaj raskošni epski film (traje oko 2,5 sata) lansirao je još tri uspešna nastavka. Ljubiteljima se takođe preporučuje i LEGENDA O FONG SAI JUKU (The Legend of Fong Sai Yuk), takođe sa Džet Lijem, u kojoj se dve suprotstavljene borilačke škole u drevnoj Kini bore za prevlast.
            Na kraju, pomenimo i to da smo za potrebe ovog teksta odustali od podele filmova po sredstvima borbe, ali grubo bi ih mogli deliti na one u kojima je oružje – samo telo (tj. određena tehnika borbe) i one u kojima dominiraju mačevi, noževi, čoke i drugi rekviziti (uključujući čak i leteću giljotinu iz istoimenog filma!).

BORILAČKI FILMOVI SA ELEMENTIMA FANTAZIJE I HORORA


            Mada na zapadu nije tako slavan kao Džon Vu (možda i zato što je ostao u Hong Kongu), daleko najznačajniji i najuticajniji režiser (i producent) ove kinematografije svakako je već pomenuti Čoi Hok. Od samih svojih početaka, krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, pokazivao je izrazitu sklonost ka fantastici i hororu: njegovi prvi filmovi – ONI ĆE DA VAS POJEDU (They Are Going to Eat You – moja kritika na engleskom je OVDE) i LEPTIROVA UBISTVA (Butterfly Murders) bili su daleko ispred svog vremena, pa su zato i naišli na podeljene reakcije publike. No, kada je Hok izbacio film ZU: RATNICI MAGIČNE PLANINE (Zu –Warriors of the Magic Mountain, 1982) publika nije mogla da ostane hladna. Ova fantastična bajka o borbi čarobnjaka na jednom od najviših vrhova Kine odlikuje se frenetičnom montažom i zadivljujućim ritmom kakav nije viđen još od zlatnih dana slepstika: ovo je prvi film koji je, pod plaštom fantazije, definitivno uveo trend junaka koji bukvalno lete kroz vazduh i izvode najneverovatnije vratolomije. Tim američkih stručnjaka unajmljen je za vizuelne efekte dotad neviđene u HK produkcijama, pa je tako ovaj film u više pravaca uspostavio trendove koji će tek kasnije postati prepoznatljivi.
            Sredinom '80-tih Hok se sve više okreće produkciji, stojeći iza nekih od najznačajnijih režisera i naslova (među njima i kultnog UBICE Džona Vua). A onda je došao neviđeni uspeh sa filmom KINESKA PRIČA O DUHOVIMA (A Chinese Ghost Story, 1989): Hok je bio producent i koscenarista, a režija je poverena Čing Siu Tungu (Ching Siu-Tung), jednom od najvećih koreografa akcionih scena koji se posle ovoga uspešno pokazao i kao režiser. Kinezi su film obožavali, a odlično je prošao i na Zapadu, privukavši pažnju na nekim festivalima, a potom i u redovnoj distribuciji. A kako i ne bi: ako je ZU bio fantazi-verzija STAR WARS-a, onda je PRIČA bila borilačko-mistička verzija GHOSTBUSTERS-a. 
Savršeni spoj humora, strave, romanse, prelepe scenografije, kostima i atraktivnih specijalnih efekata u stilu ZLIH MRTVACA (The Evil Dead), sa puno transformacija i čudovišta, ali sa vrlo malo krvi, s pravom se smatra jednim od nezaobilaznih HK filmova, i neizbežno je doveo do još tri kvalitetna nastavka, kao i animirane verzije (sve u Hokovoj produkciji, a učestvovao je i u scenarijima).
            Sasvim logično, usledili su serijali BLISKI SUSRETI SABLASNE VRSTE (Close Encounters of the Spooky Kind) i GOSPODIN VAMPIR (Mr Vampire) koji su na sličan način eksploatisali gorenavedeni spoj popularnih elemenata sa osobenim lokalnim folklorom koji čine reinkarnacija, zakoni karme, na Zapadu neviđeni duhovi i elementali, te famozni "duhovi koji skakuću".
            PRIČA O DUHOVIMA je donela još jednu novinu: prominentan ženski lik (i najseksipilnijeg duha u istoriji filma: Joey Wang). Taj trend je postao još izraženiji u filmovima JUNAČKI TRIO (Heroic Trio), sa čak tri ženska superheroja (Anita Mui, Michelle Yeoh, Maggie Cheung), te VEČITA BORBA (The Eternal Combat) i ZELENA ZMIJA (Green Snake), oba sa Joey Wang, koji su Zapadu konačno pored žilavih crnomanjastih boraca za pravdu otkrili i i egzotične lepotice koje sve više preuzimaju prerogative svojih muških kolega, ne gubeći ni usred najžešćih akcionih scena ništa od gracioznosti i šarma – naprotiv!
            Moramo ovde pomenuti još i NEVESTU BELE KOSE (Bride With the White Hair, 1992), prelepu, hiperstilizovanu priču o čarobnici koja se bori dugim pramenovima svoje kose (!), i o momku zaljubljenom u nju sa zadatkom da je ubije. Na propast osuđena romansa prošarana sjajnim scenama borbe pravi je raj za oko i dušu, zahvaljujući direktoru fotografije Peter Pau (OSKAR za PRITAJENOG TIGRA...), režiji Roni Jua (Ronnie Yu) koji se uspešno pokazao i u Americi sa horor-komedijom ČAKIJEVA NEVESTA (The Bride of Chucky, 1998), i glumi HK zvezda: Brižit Lin i Lesli Čeng (Leslie Cheung). Nastavak ovog filma tek je neznatno slabiji.

SAVREMENI KRIMINALISTIČKI FILMOVI


            Specifična pozicija Hong Konga, kineske oblasti doskora pod upravom Engleza, i njegova važna pozicija u putevima kriminala u tom regionu pogodovali su čitavom nizu filmova o borbi usamljenih pajkana protiv raznih pljačkaša, trgovaca drogom, ljudima, oružjem itsl.
            Količina humora u njima varira: od otvorenih slepstik parodija na Džemsa Bonda u BOŽJEM OKLOPU (Armor of God) sa Džeki Čenom, i IZ BEJDŽINGA SA LJUBAVLJU (From Beijing With Love) sa Stivenom Čouom (Stephen Chow) preko elemenata humora u većini Čenovih filmova, recimo PAJKANSKA PRIČA (Police Story, I – III), PIJANI GAZDA (The Drunken Master), pa do ozbiljnih, nasilnih i veoma krvavih filmova Džona Vua (THE KILLER, HARD-BOILED, A BETTER TOMORROW, BULLET IN THE HEAD...) i drugih (GOD OF GAMBLERS, FULL CONTACT, CITY ON FIRE...). Svi ovi filmovi odlikuju se akcionim i kaskaderskim scenama većim od života, obično na najneočekivanijim lokacijama. Vrhunci su Džeki Čenovo lomatanje po krovu voza sa zlikovcem čiji helikopter tu sleće (na kraju filma POLICE STORY III), i dugačka scena obračuna u bolnici (!), u filmu HARD BOILED, između Čou Jun Fata i nekoliko stotina trgovaca oružjem koji mu izleću na nišan sa nepokolebivošću Romerovih zombija! Stotine ispaljenih šaržera i tone eksploziva krase ovu non-plus-ultra orgiju pirotehnike, krvoprolića i nadahnute Vuove režije.
            Vu je, sem po krvi i pucnjavi, poznat i po pokušajima ozbiljnije karakterizacije i dramatizacije, baziranim na katoličkom poimanju borbe dobra i zla i uzajamnoj atrakciji ovih polariteta (kroz čest motiv paralele između "zločinca" i "dobrog pajkana", najbolje ostvaren u UBICI i FACE OFF), što nije bez svojih homoerotičnih tonova (oličenih i u stalnoj pištolj-u-pištolj situaciji u svim filmovima). Ipak, većina se slaže da je Vuova američka faza – s izuzetkom FACE OFF – razvodnjena i razočaravajuća, te da njegove prave bisere treba tražiti u ljutim i beskomprominim filmovima nastalim u Hong Kongu.
    
            Kao krunski dokaz kvaliteta inherentnog ovoj vrsti filmova treba pomenuti i artističke filmove koji su se okoristili tekovinama krimića, recimo ČANKING EKSPRES (Chungking Express) Vong Kar Vaija (Wong Kar Wai). Ovaj svetski priznati autor učinio je puno za umetnički kredibilitet klasičnog borilačkog filma svojim PESKOM VREMENA (Ashes of Time, 1994) koji je Kristoferu Dojlu (Christopher Doyle) zasluženo doneo nagradu za fotografiju na festivalu u Veneciji. Ova zasenjujuća i kompleksna priča sa složenom strukturom (nekoliko narativnih tokova) prati sudbine barem šest-sedam likova sa komplikovanim međuodnosima, i u suštini govori o pogrešnim životnim odlukama i izgubljenim ljubavima. Borilačke scene realizovane su sa puno slow-motiona i step-frame-a i savršeno ukomponovane u melanholičnu, setnu atmosferu pustinje, gde čak i fotografija u sepia-tonovima kao da potcrtava prolaznost svega...
            Najzad, tu je i PRITAJENI TIGAR... Anga Lija (Ang Lee), najgledaniji strani film u USA ikada, sa višestrukim nominacijama za OSKARA (na žalost, dobio je samo četiri, u sporednim kategorijama) – film koji je čak i najzadrtijim laicima i hit-konzumentima otkrio sve čari i potencijale klasičnog HK borilačkog filma. Svi motivi (osveta, ukleta romansa, istočnjačka filosofija, spektakularne borbe na tlu i u vazduhu, egzotični enterijeri i eksterijeri i kostimi, jaki ženski likovi...) dovedeni su do apoteoze u ovom remek-delu, pruživši jedan akcioni film "sa dušom", tako da se ni kvazi-artistički snobovi ne bi posramili da ga pogledaju.
            Sa bogatim potencijalima HK akcionih filmova koje smo ovde makar skicirali jasno je da filmofili sa egzotičnijim ukusom ne moraju da se brinu za budućnost. Kad god se po ko zna koji put zgrozite nad najnovijom holivudskom kvazi-akcionom bezvezarijom, samo se okrenite u pravcu istoka, jer otuda dolazi jedino pravo svetlo u tami savremenog filma... 

петак, 28. јун 2013.

FANTASTIČNI ZAGREB 2013

     Danas, baš na Vidovdan, počinje jubilarno treće izdanje festivala fanta-horror-off filma FANTASTIČNI ZAGREB. Bio sam gost na prethodna dva i odlično se proveo, što na samom festivalu, što u horror-exkurzijama po Zagrebu i daljoj okolini. Izveštaje, putopise i osvrte na filmove i još trista slikovitih čuda možete naći u arhivi ovog bloga, odnosno u postovima iz meseca jula 2011. i 2012.
            Nažalost, ovogodišnje izdanje moraću da preskočim pošto moram da se staram o bolesnom ocu, a iz istog razloga neće me ovog leta biti ni na slovenačkom Grossmannu, koji počinje 15. jula. No, red je da barem podsetim na ovo značajno regionalno dešavanje i da najavim njegove hajlajte za one koji mogu i hoće da ga posete. 
Uz već postojeće programe (Panorama, Orient Express i Ponoćno ludilo) Fantastic Zagreb film festival prošle je godine uveo i dve nove programske sekcije: Američke noćne more (American Nightmares) i Vizije (Visions) dok ove godine dovode i Nordijske noći, Posebne projekcije, Klasike, Maraton te regionalni i međunarodni Kratki program!
O festivalu se najbolje možete obavestiti na njegovom sajtu, OVDE, a najpregledniji uvid u to koji filmovi stižu u Zagreb ove godine može se steći u rasporedu projekcija, OVDE.
            Neki filmovi koji igraju u Zagrebu već su bili prikazani na ovom blogu, pa se tih rivjua možete podsetiti ako kliknete na njihove naslove

FANTA ZG na THE CULT OF GHOUL:
3

2+

3+

2+

3

3-

3+

            Od stvari iz programa koje još nisam prikazivao na blogu, a pogledao sam, ocene stoje ovako:

SOBA 237
4-

BLANCANIEVES
3-

VHS 2
3-

DOOMSDAY BOOK
3-

90 MINUTES
2+

WRONG
1+

            A moja preporuka vam valjda ne treba za priliku da na velikom platnu pogledate mega-klasike kakvi su:
 KING KONG (1933)
ROSEMARY'S BABY
i masterpis-maraton: RIGET


            Što se tiče još neviđenih filmova, ističem tri premijerna naslova o kojima je već bilo reči u mojim ovogodišnjim listama NAJOČEKIVANIJIH:
ONLY GOD FORGIVES
THE HUMAN RACE
VANISHING WAVES
plus jedan koji dosad nisam pominjao, intrigantno zvučeći finski hororčić: FROST.
Simpatičan je to festival, sa dobro odabranim, relevantnim filmovima koji se prikazuju na prijatnim lokacijama (a tu je pre svega letnji kino Tuškanac!) pa zato, ako ste ovih dana (a i inače) u Zagrebu, evo nečega što obavezno vredi posetiti!
 

A evo i mojih napisa o Fanta-ZG avanturama iz prethodnih godina:












среда, 26. јун 2013.

FOTOFOBIJA – Marko Pišev

             Na ovom blogu odavno stoji ekskluzivni intervju sa mladom nadom srpskog horora, piscem po imenu Marko Pišev. Kome je taj sadržajan i prosvetljujuć razgovor promakao pre nekoliko godina, evo ga još uvek OVDE.
Ali, nedavno shvatih da mi na blogu nije i osvrt na ovu knjigu koji sam svojevremeno pisao za POPBOKS. Sad je trenutak da se ta nepravda ispravi a ova izuzetna knjiga preporuči potencijalnim čitaocima kojima je do sada, zbog slabe reklame i distribucije, možda promakla – jer radi se o zaista prvorazrednom hororu, ne samo u domaćim okvirima!
Uostalom, ne stavljam ja svoj Pečat Preporuke na svašta!

O Škrabanju i Pisanju

(c) Dejan Ognjanović

 

Ne znam da li je puka slučajnost ili ima neke simbolike u tome, ali dva trenutno najbolja horor pisca u Srbiji imaju prezimena koja korene vuku iz reči vezanih za – pisanje. Goran Skrobonja neodoljivo asocira na latinsko scribo, scribere (a zlobnike možda i na – škrabanje?), dok se, evo, nova mlada horor nada javlja u liku i delu Marka Piševa.

Ovaj momak (rođen 1984.) je svoj knjiški debi imao baš u Skrobonjinoj zbirci Beli šum, a odmah za njom stiže i samostalni prvenac u vidu Fotofobije – zbirke novela u izdanju Trećeg Trga koja u punoj snazi pokazuje njegov talenat. Ako se baš moraju lepiti etikete, ovo jeste horor; ali radi se o hororu vrlo osobene i do sada u Srbiji retko viđane sorte. Naime, najistaknutiji eksponenti ove vrste proze kod nas (pored Skrobonje tu je još i Oto Oltvanji, uz povremena gostovanja Ilije Bakića, Darka Tuševljakovića, Ivana Nešića) bili su pretežno sledbenici hard-boiled škole pisanja, sa mnogo psovanja, alkohola, prosute krvi i sperme.
 
Pišev sledi nešto drugačiji put: njegov je horor od suptilnije, gotovo poetizovane sorte, sa većim naglaskom na atmosferi i nagoveštaju nego li na otvorenoj akciji i klanju. U tom smislu u njegovoj prozi jasni su uticaji pisaca kakvi su Ray Bradbury i Franz Kafka, a naročito Ramsey Campbell, Brian Hodge, pa mestimično i Thomas Ligotti. Indirektno, a možda i nesvesno, Pišev piše na tragu oca modernog horora, H. P. Lovecrafta, koji je takođe zaplet smatrao sekundarnim, i svoje priče podređivao atmosferi ili ugođaju koji je želeo da proizvede.

Uvodna novela, "Ostaci", od prvih rečenica uspeva da bude živopisna i uverljiva i hvata vas nemilice u fascinantni mikrokosmos svog autsajderskog junaka koji, opsednut sećanjima na jedan događaj iz detinjstva, dolazi u priobalno mesto, na svetionik u kome je neka mračna sila dovela do raskida mladalačkog prijateljstva kao i do mnogo tragičnijih rezultata nakon toga. Pišev vas skoro neosetno vozi iz urbanih olupina u okruženje primorske pustoši usamljenih plaža i napuštenog svetionika gde su pod letnjim suncem senke još jače.

Istovetna situacija, ali okrenuta naglavačke, krasi završnu novelu, "Fobija". I u njoj se junak vraća na mesto "zločina" koji ga je u detinjstvu obeležio, i pokušava da shvati šta se zapravo desilo sa devojčicom koju je voleo, ujedno preispitujući i svoj sadašnji (ljubavni, i šire) život. Umesto mora, ambijent je planina; umesto vrelog peska ovde je sve pod belinom snega, a ambijenti oronulog hotela u unutrašnjosti i ogolele šume na brdima oko njega opisani su sa vanrednim umećem i za Piševa osobenim spojem poetičnosti i jeze.

Umesto ekstrovertnih "urbanih" junaka koji najčešće krase horor priče njegovih gore-pobrojanih kolega, Pišev se u pričama ove zbirke uspešno i ubedljivo bavi introvertnim junacima daleko od velegradskog asfalta. Takav je slučaj i u priči "Stega", u kojoj nastavnik tehničkog obrazovanja u jednom malom provincijskom mestu mora da se izbori sa nasleđem prethodnog nastavnika, koji se ubio u obližnjem parku, a čije fotografije jednog učenika ogoljavaju više od tela. Sa vanrednim smislom za detalj i sugestiju, Pišev uspeva da čitaoca uvede u košmarni svet protagoniste, i da ga tamo i ostavi, bez izlaza i rešenja.

Tako biva i u priči "Šake" u kojoj naizgled prepoznatljiv motiv (starinska kamera koja izaziva smrt onih koje snima) dobija originalan, gotovo egzistencijalistički tretman.

Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze.

понедељак, 24. јун 2013.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (10)

             Proteklo je tek malo više od godine dana od poslednjeg, devetog izdanja ovog serijala, ali evo, najzad je kucnuo čas za jubilarno, deseto! Pošto je prošlo prilično vremena, nekoliko podsećanja za stare i nove čitaoce:
- sve ove naslove izabrao je Stiven Šnajder za svoju knjigu 1001 MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE;
- sve ocene i komentari ispod su moji;
- zvezdice ispred naslova su signali za mene, da označe naslove koje treba da pogledam ili repriziram;
- ranije nastavke ovog neopravdano zapuštenog u dugo neapdejtovanog razlistavanja možete videti ako kliknete na kategoriju 1001 FILM
            A sad: Ghoul vs. 1980s!

Amadeus (1984)
= 4
            Jeste to populistički, jeste to Greatest Hits, mestimično simplifikovano i karikirano, ali sto mu muka, toliko je dobro, pitko i neprekidno zabavno tokom čitavog nezanemarljivog trajanja, toliko slikovito i raskošno, toliki raspon emocija (i ponekih misli) izaziva, od smeha preko divljenja do suza, da je ovo zaista Pure Cinema, voleli li ili ne tzv. "ozbiljnu muziku", a naročito operu – pošto se film pretežno bavi Mocartovim operama i, naravno, neizbežno, (meni omiljenim) Rekvijemom. Izvanredan film na svim nivoima: gluma, kostimi, maske, scenografija, režija, duh, etitjud – sve je tu.

The Terminator (1984)
= 5
            Kameronov autorski debi (PIRANA 2 je bila mučaljiva tezga), i ujedno njegov daleko najbolji film: čisto savršenstvo kako to ocena (5) svedoči! Jedan od najnapetijih, najuzbudljivijih filmova ikad napravljenih – tu se samo niže set-pis za set-pisom unikatnog spoja horora i akcije: žestina, nemilosrdnost, jebanje keve u svim pozitivnim smislovima, od Švarc-pojave i robotske glume preko nezašećereno nasilnih, brutalnih scena i retko viđenog, ubedljivog "kako li će naši OVOME da umaknu" pristupa – ovaj film je, baš kao i naslovni junak, nezaustavljiva savršeno nauljena mašina koja gazi sve pred sobom i deli šamare i levo i desno ne samo za 99% drugih postojećih akcionih filmova, nego i za 99% filmova svih ostalih žanrova, uopće. Madrfaking perfekcija, koja uključuje i jedan od najlepših završetaka ijednog filma ikada. U svaki naredni film Kameron je stavljao sve više šećera, razbibrige, detinjarije i feminističko-hipijevskih budalaština, i rasplinjavao gromadu genijalnosti koja ovde stoji neokrnjena kano klisurina. Taj čovek sad može do kraja života da snima AVATARE i TITANIKE, svejedno; već samo TERMINATOROM sebi je smesta uklesao mesto u filmskom Maunt Rašmoru (učvršćeno sa nešto slabijim, ali i dalje odličnim ALIENS i T2), i odatle mu nema mrdanja.

Paris, Texas (1984)
= Priznajem, imam predrasudu prema ovome: ne volim Vendersa, na neviđeno, zbog vrste ljudi (hipster-pozeri i plitkoumni skorojevići raznih vrsta) koji se kunu u njega, plus smorio me za sve pare sa UNTIL THE END OF THE WORLD i još par zlodela koja sam mu pokušao gledati, pa ostavio. Sad, možda ovo i nije tako loše, ali... sve u meni se buni protiv gledanja ovoga kad se sam osetim kakva se publika inače kune u ovaj film...

A Nightmare on Elm Street (1984)
= 5
            Čista petica. Remek-delo. Verovatno najzabavniji horor rolerkoster (uz EVIL DEAD 2) ikada snimljen. Moja egzaltirana ejakulacija nalazi se OVDE.

This Is Spinal Tap (1984)
= 4
            Retko pametna i dubinski duhovita parodija, koja je kao i sve najbolje parodije koje postoje, ISTOVREMENO i omaž, tj. ljubavno pismo onome što, kao, ismeva. Jer, da vam Ghoul kaže: ne možeš se stvarno podsmehnuti nekome ili nečemu što znaš samo površno, na prvu loptu. Ko se zaleće da se smeje onome što ne zna u opasnosti je da sam ispadne glup. S druge strane, Rajner i ekipa ODLIČNO znaju o čemu govore (hard-rock / metal) i prave vrhunsku komediju koja daleko prevazilazi i žanr i podžanr. Moj tekst o knjizi posvećenoj ovom filmu je OVDE.

* Beverly Hills Cop (1984)
            = U vreme kad je ovo izašlo, svi moji "drugari" su otkidali na kreveljenje Edija Marfija i sve ostalo. Pošto sam se gnušao njih, odbijao sam da gledam to što je njima bilo super, uveren da to može biti samo sranje. Sad, posle toliko vremena, mogao bih da ovome dam šansu u nekom trenutku dokonosti i razbibrige, ali bez ikakvih očekivanja sem da dobijem malo simpa-boze za jednokratnu upotrebu tokom nekog naročito vrućeg dana.

Ghostbusters (1984)
= 4-
            Strašno sam otkidao na ovo kao klinac: gledao ga u bioskopu iako je bio hit i SVI su iz mog odelenja išli da ga gledaju: ipak je tu bilo horor elemenata pa se nije smelo propustiti. No, nisam ga reprizirao više od dve decenije i u ovom trenu ne smem ništa da potpišem: čuči mi u folderu ZA REPRIZU, bar 2 godine (zajedno sa GREMLINS 2), samo treba da se nakanim i proverim svoj klinački utisak, da vidim kako je to ostarilo... Javlja mi se da bih mu sad ocenu možda mogao spustiti na oko 3 ili 3+.

A Passage to India (1984)
            = Ovo mi u umu čuči kao školski primer megalomanskog mejnstrima za FEST-morone i uopšte gutače produkata s najširim zajedničkim imeniteljem iz podgrupe "ozbiljan, važan film ciljan za nagrade". Mrzim Engleze a naročito njihove nabudžene epike o sebi samima; no, tko zna, možda ovo u nekom trenutku života pokušam da ga pogledam...

Stranger Than Paradise (1984)
            = Džarmuš? Vidi šta sam reko gore za Vendersa! Nema šanse!

** The Killing Fields (1984)
            = Hm, film o genocidu dva miliona ljudi... Zvuči zabavno, daću mu šansu.

The Natural (1984)
            = An average baseball player comes out of seemingly nowhere to become a legendary player with almost divine talent.
            Film o faking bejzbolu, pa još u režiji onog tupavog odradeka, Berija Levinsona? NIKAD!!!

The Breakfast Club (1985)
            Znam da je klasik, ali u žanru (teen-dramendija) koji organski mrzim, tako da... neka, hvala.

** Ran (1985)
= 5-
            Milion godina tražim adekvatno veliki i snažan rip ili, još bolje, full-DVD kako bih ovaj klasik ispoštovao (i re-evaluirao) do kraja a ne u nekim pikselizovanim, šugavim ripovima koji ubijaju masovne scene borbi i drugu slikovitu raskoš. Pamtim ga kao izuzetan film sa pradavnog gledanja na TV... Note to self: videti ima li DVD da se negde skine.

* Come and See (1985)
= 4+
            Retko mučan, ali izvrsno napravljen, žestok, u stomak i dušu udarajući film o švapskom naci genocidu nad Slovenima (konkretno, u Belorusiji) tokom II sv. rata. Nešto kao njihova KOZARA, samo sa manje borbe a više pogubljenja civila, pa još iz ugla deteta-protagoniste. Mogao bih ga opet pogledati...

The Official Story (1985)
            = Slabo me zanima tema, deluje kao jedan od onih aktuelnih, angažovanih, "igrao je jedno ljeto" filmova kojima rutinski daju Oskare za strance.

Out of Africa (1985)
            = In 20th century colonial Kenya, a Danish baroness/plantation owner has a passionate love affair with a free-sprited big-game hunter.
            Neka, neka...

The Purple Rose of Cairo (1985)
= 3
            Verovatno poslednji Vudijev film vredan gledanja. Simpatična, ljupka dramedija.

Back to the Future (1985)
= 3-
            Mrzim Zemekisa i sve što ovaj film predstavlja i skoro savršeno oličava: 1980-te, brendiranje, mediokritetizam i konformizam sa tankom glazurom kvazi-buntovništva (poza!), žvaka za mozak, eskapizam, klaker za plitkoumne, edipovski wish-fulfilment, demografski prilagođeno najprosečnijim od prosečnih malograđanskih morončića itd. itd. Ipak, moram priznati da film ima šarma, ljubak je na svoj prostodušni način, podešen za simpletone, pitak i hranljiv baš kao (pomenuti) klaker. Dakle, nije moja šolja toga, ali je podnošljiva (po sebi) razbibriga.

The Time to Live and the Time to Die (1985)
            = This depiction of childhood and adolescence draws heavily from the filmmaker's own boyhood. Like many of their compatriots, Hou's family moved from the mainland to Taiwan in 1948 and was unable ever to return. The film focuses on the widening generation gap in a family cut off from its cultural heritage.
            Smrdi po smaračini...

Brazil (1985)
= 3+
            Vizuelno raskošan (i razmetljiv) ali idejno zatupast i plitak filmić, neshvatljivo precenjen i obožavan od najširih masa (tačnije, onog dela mase koji pretenduje na "arty ukus" a ne samo na boze tipa POVRATAK U BUDUĆNOST). Za moj ukus previše je tu kiča, proizvoljnosti u haotičnom zapletu i antipatičnih njuški. Nedovoljno je duha u ovom bičevanju mrtvog konja birokratije (jao, pa ona je strašna! vodi u obezljuđenje! ubija duh!), ukratko, žali bože tih para i scenografije za ovako skromnu pričicu koja se iscrpljuje u nizu simpa vizuelnih dosetki i hit'n'miss epizodica.

Kiss of the Spider Woman (1985)
= 3-
            Gledao sam ovo na TV u prošlom milenijumu, pamtim sleazy & queazy ugođaj klaustrofobije, znoja i mučnine u zatvoru a i šire, ali ne osećam potrebu da se tome ikada više vraćam.

The Quiet Earth (1985)
= 3-
            Odličan film o poslednjem čoveku na Zemlji, kojega pokvare na apsolutno ISTI način kao i svaki drugi ikada napravljeni film o poslednjem čoveku na Zemlji – naime, time što se ubrzo ispostavi da on NIJE poslednji čovek na Zemlji, nego da ima da se smara sa nekim drugim, takođe preživelim, daleko nezanimljivijim bolidima... Prva trećina je izvanredna; ono što sledi zatim: prosek.

Mishima: A Life in Four Chapters (1985)
= 5
            Za moje pare, najbolji Šrederov film, i retko uspeo primerak biografskog filma: slikovita i kompleksna Mišimina duša odlično je ovde uhvaćena vizuelnom raskoši takvih hiperstilizovanih razmera da, sve i ako skroz isključite mozak, sve i ako vas taj čovek i njegova (ne)dela nimalo ne zanimaju (a trebalo bi: simpatičan je to ludak, po mnogo čemu kvintesencijalni Japanac!), ovo ostaje retko viđeni eye-candy prvoga reda! Muzika Filipa Glasa je takođe izuzetna, tako da je ovo audio-vizuelna parada za najveće sladokurce!

* Prizzi's Honor (1985)
            = Ovo bi moglo biti zabavno; preskočio sam ga u doba kada sam se organski gnušao mejnstrima, a od tada me baš ničim nije privukao da ga pocimam i odgledam (viđao sam parčiće na TV, u vreme kad sam TV još gleduckao). Sada, sa dovoljno sedih vlasi na lubanji, mogao bih mu dati šansu. Bez žurbe.

Vagabond (1985)
            = In winter in the south of France, a young woman is found frozen in a ditch. She's unkempt, a vagabond. Through flashbacks and brief interviews, we trace her final weeks...
            Ženski film...

Shoah (1985)
            = 9 1/2 hour documentary of the Holocaust...
            Eh, da je za 2/3 kraći, pogledao bih, ali 10 sati za to...? Come on!

The Color Purple (1985)
            = The life and trials of a young African American woman.
            Kako da ne... Ma, zdrrrravo!

--- nastaviće se, ubrzo! ---

субота, 22. јун 2013.

NAJBOLJI ITALIJANSKI HORORI

Italijanski horor je dah svežine za svakog ljubitelja žanra sposobnog da pojmi i prihvati nešto drastično različito od onog (pretežno američkog) na šta je navikao. To je dobrodošao predah od zamornog anglosaksonskog insistiranja na razumu, logici i smislu (često usiljenim pa tim besmislenijim)
Deo čarolije italijanskog pristupa je u tome što oni češće koriste logiku sna (košmara), i što su im zapleti proizvoljni, bizarni, ne-logični. Italijanski horor je, u svojim najboljim primercima, raj za oko i dušu, to je mračna i morbidna poezija na filmu, to su filmovi koji deluju na gledaoca na podsvesnom, sublimnom nivou.  
Italija, za razliku od većine zapadnoevropskih zemalja, nema pomena vrednu tradiciju fantastičnog filma sve do sredine pedesetih, kada počinje veliki bum. 
Pa opet, za samo četiri decenije Italijani su uspeli da proizvedu više kvalitetnih horora od većine onih sa ranijim startom, i njihovo mesto na nekoj rang listi kvalitativnog doprinosa horor filmu bilo bi odmah iza Amerikanaca i Japanaca, a ispred Engleza, Španaca, Nemaca i Francuza. 
Zanimljivo je da je istorija italijanskog horora - istorija individua, jer su praktično svi izuzetni filmovi nastali unutar opusa žanru posvećenih režisera (R. Freda, M. Bava, D. Argento, L. Fulci, M. Soavi…).  
 
Za razliku od drugih kinematografija, gde su brojni veliki horor filmovi nastali kao izuzeci unutar opusa nežanrovskih autora (na pr. Murnau: Nosferatu, Hitchcock: Psiho i Ptice, M. Powell: Voajer, Franju: Oči bez lica, Kobayashi: Kwaidan, R. Scott: Osmi putnik, itd.), u Italiji je horor bio i ostao predmet bavljenja posvećenika, bez intruzija sa strane, s jedinim izuzetkom mejnstrimaša Pupija Avatija. 
Ovde ne računam delimične igrarije po omnibusima (npr. Felini, sa odličnom epizodom u Neobičnim pričama, po Pou). 
Ovo što sledi je moj lični izbor najboljih italijanskih horora. O nekima sam već pisao na blogu: oni su označeni u donjem spisku i možete kliktanjem na naslov da to pročitate. O drugim sam pisao, ali to nema na blogu, nego možete da čitate moja mega-opširna pisanija na temu italo horora u magazinu ZNAK SAGITE br. 13 (ZLE OČI, KRV I CRNE ČIPKE) i br. 18 (CRNE RUKAVICE, KANIBALI I ŽIVI MRTVACI).


Najbolji italijanski horori (top-33):
 
1. SUSPIRIA – D. Argento
2. DEEP RED – D. Argento
3. THE WHIP AND THE BODY – M. Bava
4. THE ARCANE ENCHANTER – P. Avati
5. DELLAMORTE DELLAMORE – M. Soavi
6. MASK OF THE DEMON – M. Bava
7. CANNIBAL HOLOCAUST – R. Deodato
8. ZEDER – P. Avati
9. INFERNO – D. Argento
10. KILL BABY KILL – M. Bava

11. THE BEYOND – L. Fulci
12. THE HOUSE WITH THE LAUGHING WINDOWS – P. Avati
13. PHENOMENA – D. Argento
14. OPERA – D. Argento  
15. BLACK SABBATH – M. Bava
16. THE HORRIBLE SECRET OF DR. HICHCOCK – R. Freda
17. TENEBRAE – D. Argento
18. DEMONS – L. Bava
19. STAGEFRIGHT – M. Soavi
20. CITY OF THE LIVING DEAD – L. Fulci 

21. BEYOND THE DARKNESS aka BURIED ALIVE – A. Massacessi (Joe D'Amato)
22. THE CHURCH – M. Soavi
23. MACABRO – L. Bava
24. ZOMBI – L. Fulci
25. PLANET OF THE VAMPIRES – M. Bava
26. THE HOUSE BY THE CEMETERY – L. Fulci
27. SHOCK – M. Bava
28. THE BIRD WITH THE CRYSTAL PLUMAGE – D. Argento
29. FIVE GRAVES FOR A MEDIUM – Massimo Pupillo
30. THE WITCH IN LOVE – Damiano Damiani 
31. THE SECT – M. Soavi
32. BAY OF BLOOD – M. Bava
33. ZOMBIE HOLOCAUST – Marino Girolami 
*   *   *