izabrana dela

izabrana dela

петак, 31. август 2012.

PIRANHA 3DD (2012)


*(*)    
2-

            Ako ste mislili da je nemoguće napraviti film još mrtviji u mozgu nego što je to bila PIRANHA 3D – think again!
Ovaj nastavak je skoro potpuno đubre u svakom zamislivom smislu reči. Apsolutno sve u njemu je ostalo na nivou skice, ama baš ništa nije razrađeno: kao da je neko jedne večeri u kafani nabacao na salveti neke idejice, a već sutra ih, direktno sa salvete, ekranizovao.  
Sve je nekonsekventno, sve je nebitno, likovi, odnosi, motivacije, situacije, nigde nema ni trunka duha ili barem senke pokušaja da se fanovi meraklijski zabave spektaklom i set-pisovima (kao kod Aže). Naravno da niko od ovoga ne očekuje suptilnu kritiku konzumerizma i hedonizma savremenog potrošačkog društva, pa čak ni dobar horor, ali fuck, ovo je loše čak i kao treš.
Paradigmatična je scena o kojoj će svi pričati: piranica se uvuče u ribicu jednoj devici, ali umesto da smesta pomahnita od krvi, pošto joj je svojim prodorom morala pocepati Hi-Mena, i umesto da krene da je proždire iznutra, ova se naprosto smesti u njenim dubinama i ostane tu da čeka (i čeka; i čeka...) sve do sutra uveče! Kao što narod lepo reče: "Velika riba guta malu!" Izgleda da je unutra bilo dovoljno vode da pirana preživi u ribi do sutradan a da se ne uguši, kao i dovoljno mesta da se okrene glavom prema spolja ("Head for the light!") kako bi bila u poziciji da ćapi za glavić nesrećnika koji pokuša ovu ex-devicu propisno razdeviči. E, pa, momče, eto ti kurac – na patosu! 
Ako ovu usiljenu scenu nalazite duhovitom i zabavnom, onda je ovo pravi "film" za vas, ali ne očekujte more of the same unutra: ovo je bio vrhunac inventivnosti u celoj DD PIRANI; sve ostalo je još neuverljivije i besmislenije.
Ako mislite da je nešto urađeno od gomile pornićarki na tom bazenu – think again: spala knjiga na sekund i po full frontala neke ruske fufe. Iako su interneti puni slika daleko boljih golih riba, ipak evo vam ga taj kadar, da ne gubite vreme s ovim "filmom" samo zbog njega.
Ako mislite da je reditelj pametno upotrebio svog tatka, Klua Galagera (legendu iz RETURN OF THE LIVING DEAD – vrhunca horor komedije apsolutno nedostižnog tvorcima ove nebuloze) – think again! Senior strada u prologu, bez ijedne memorabilne replike ili čina, u mračnoj sceni u kojoj mnogi neće ni da ga primete, ko zbog mraka, ko zabljesnut zubima Gerija Bjuzija koji tu takođe prebrzo strada. Pošto od ovih staraca ništa naročito nije napravio, Džon Galager ostaje da otaljava kretenski scenario sa glupim fazonima i jeftinim CGI efektima umesto prave krvi i maski. 
*Inače, Gulager Jr je režirao sva tri dela serijala FEAST; iako su to filmići jedva dovoljni za utucavanje vremena nezahtevnih fanova B i C filmova, prvi FEAST prema ovoj kvazi-PIRANI deluje vickast i nadahnut kao originalni TREMORS!
**A kad sam već kod FEASTA, Galager i ovde prodaje svoj trejdmark fazon sa eksplicitnim ubijanjem klinca kao "sjajnim fazonom" za one koji to vole (u FEASTU, čini mi se u II delu, čudovišta na "komičan" način ubijaju bebu, na veliko uživanje onih kojima se gadio SRPSKI FILM).
Sve što preostaje je gomila autoreferencijalnih sprdanja sa Dejvidom Hasenfeferhofom kao ČUVAREM PLAŽE u kojima DH (as itself) parodira svoj dotadašnji lik i nedelo. Ako ste voleli ČUVARE PLAŽE, onda će vam i PIRANHA 3DD biti predobra. Mada, ako mislite da je tu negde i Pamela Undressen – think again! Čak i ona je bila predobra (preskupa?) za nivo ove žabokrečine...

среда, 29. август 2012.

Dimitrije Vojnov CRIP-SHOW (1): We have cinemas



            U okviru akcije "blessed from the pest" predstavljam ovde rane radove Dimitrija Vojnova. U vreme filma TITO I JA, jedan američki časopis je napisao: "Dimitrije Vojnov is a wonderfully comic figure!" A sada ćete videti dalje dokaze za ovu pronicljivo-proročku tvrdnju
            Ovo su tekstovi koje je DV objavljivao na sajtu Ain't-It-Cool-News u okviru izveštaja iz Evrope u prvim godinama 21. veka. Potpisivani su sa dva pseudonima: "Dima" i "Ethan". Ovaj drugi je valjda omaž žestokom momku i osvetoljubivom rasisti Itanu koga u Fordovim TRAGAČIMA igra Džon Vejn. Kasnije je DV na internetu, među srpskim čitaocima, postao poznat pod nickom "Crippled Avenger", ali šteta je da njegovi rani radovi, pod drugim nikovima, čame nepoznati novijim fanovima njegovog komičarskog rada, budući da ih iz nekog razloga nije rabio na svom blogu o gubljenju nevinosti. Pošto je veliki gubitak za istoriju domaće filmske kritike (i humoristike) da to ne vide nova pokoljenja, vreme je za ekskluzivnu rezurekciju, odnosno – Crip-Show! Sledi moj izbor nekih od zabavnijih napisa. Jedina svrha ovoga jeste, kao i uvek, Zabava + Poduka, i svaku drugu zlobnu insinuaciju s gnušanjem odbacujem.
            U ovom nastavku Krip-Šoua saznaćete da u Jugoslaviji postoje bioskopi, ali postoje i pirati, od kojih neke Krip ima u svojoj sobi; pročitaćete pohvale kretenskoj Smokijevoj NEBESKOJ UDICI i njenim "kompetentnim" glumcima, plus prognoze da će strana publika veoma voleti ovaj film, za razliku od domaće, koja je previše pod uticajem politike; videćete najavu velike nade našeg filma, Dejana Zečevića, i njegovog horora, o kome nam Krip neće reći ni reč, sem da dolazi iz zemlje poznate po brutalnim zločinima; najzad, videćete hvalospev "filmu" njegovog mentora, ideologa i duhovnog oca, N. Pajkića i njegove žene, Isidore Bjelice – DORĆOL MENHETN i obećavajuće prognoze koje se Kripu javljaju posle ekskluzivne projekcije kojoj je prisustvovao! U tom tekstu ćete takođe napokon saznati – koja je zapravo ciljna grupa tog "filma"! I pančlajn na kraju – obavezni pravoslavni pozdrav: "Bog vas blagoslovio!" od bogobojažljivog kritičara.
            Uživajte!
            (Sva naglašavanja farbom su moja!)

EuroAICN #5

YUGOSLAVIA
To kick off this weeks report here is Dima who brought
us this interesting report from Yugoslavia:

Let me tell you first about how we cover movies in
Yugoslavia. We have cinemas
and current slate includes
`American Beauty`, `The World is Not Enough` and
`Talented Mr. Ripley`. Not much of a slate but we also
have bootleg videos that bring us new US releases ten
days after their US theatrical premiere. That's why
we're so up to date.
The next big event will be the
theatrical release of `The Matrix` on the 13th of
April. I hope that `The Matrix` will do well although
even I have my own private bootleg copy at home. I am
a fan so I`ll see it a couple of times in cinema
anyway.
The latest domestic release is the movie named `Sky
Hook` (on www.imdb.com it is listed as `Nebeska
Udica`). It is a family melodrama set against the
recent NATO bombings of my fatherland. Authors use
basketball as catharsis for the characters. Their
concept of the beautiful game is related to Yugoslav
national fondness of basketball. First of all I must
say that the understanding of the game is much better
than in Spike Lee's `He Got Game` and melodramatic
elements are quite consequential.
The movie features
the roles of Yugoslav most competent actors. I would
emphasise Ana Sofrenovic who did a great job. You can
also see her in Van Damme`s worst movie `Legionnaire`.
Let's just hope she gets a better opportunity the next
time she gets to star in American movies. `Sky Hook`
participated in this year's Berlin Film Festival. The
reception of the movie in Yugoslavia was ambivalent.
It got both rave reviews and extremely bad ones. Most
of the reviews were heavily influenced by political
reasons because the wounds made by the bombings are
still fresh. I guess people abroad will like this
movie a lot.

The most anticipated movie of this year is `TT
Sindrom` a slasher horror pic made by the great hope
of Yugoslav cinema-young director Dejan Zecevic
. I've
read the script but since it has twists and elements
of `whodunit` I won't tell you a thing. I`ll just say
it is going to be fun and I`ll tell you that I hope
that the movie will be seen abroad because it will
bring you the horror directly from the country which
is well-known for atrocities, mass murders and all
kinds of brutality.

The movie named `Dorcol-Menhetn` is also very much
anticipated.
You can check the full profile of this
movie on www.imdb.com .It is a very funny comedy which
is primarily made for the audience of sophomores and
people who are older than that
. It can be best
described as The Farrelly's meet Woody Allen. The
movie tells funny stories of two couples who find
their salvation from the unpleasantness of the NATO
bombings through sex. The word Menhetn in the name of
the movie is the Serbian transcription of the word
Manhattan. The movie has this name because one couple
lives in the part of Belgrade named Dorcol while the
other couple lives on Manhattan.
The release date is
not yet set but the preview screening I attended seems
promising.

That`s all for the first report from Yugoslavia.
God bless!

Dima
Original ovde:

понедељак, 27. август 2012.

THE LITERATURE OF TERROR - David Punter


David Punter
The Literature of Terror: A History of Gothic Fictions from 1765 to the Present Day
Longman
London, 1980

            Imate još samo nekoliko dana priliku da na svom najbližem kiosku ili u knjižari kupite avgustovski broj kanadskog časopisa posvećenog hororu, RUE MORGUE, i da u njemu, u rubrici Classic Cut, pročitate moj tekst o knjizi The Literature of Terror Dejvida Pantera. U istom broju, kad sam već kod toga, možete pročitati i moj kratki osvrt na novi roman Lairda Barrona, The Light is the Darkness (o kome ću reći ponešto i ovde na blogu, uskoro).
Međutim, ako vam je najbliže mesto na kome se prodaje RUE MORGUE predaleko – ne očajavajte! Na pravom ste mestu – jer na ovom blogu možete potpuno besplatno pročitati ne baš taj tekst, nego nešto još bolje: odlomak iz mog doktorskog rada u kome se osvrćem na značaj ove zaista kapitalne, prevratničke studije za izučavanje horora u književnosti.
            Istovremeno, podsećam da sam o njoj već govorio u postu o retkim a vrednim knjigama. A evo šta sam o njoj napisao u delu doktorata u kome se bavim teorijom horora na engleskom jeziku. Naravno, pošto blogger ne podržava fusnote onako kao Word, one su u ovoj blog verziji stavljene u zagradu odmah posle navoda radi lakše orijentacije.

 

...Kritički napisi o hororu mogu se okvirno podeliti u dve grupe: one nastale pre 1980. godine, i one objavljene posle te godine. Pre tog datuma o hororu je pisano sporadično, vrlo retko sistematično, i sa sumnjivim dozama ozbiljnosti. Kao što Geri K. Volf zapaža u uvodu svog pregleda istaknutih kritičkih dela posvećenih hororu, "čak i ovlašan pogled na predstojeće jedinice pokazaće da je akademsko proučavanje fantastične i horor proze uveliko proizvod poslednje tri decenije" (Gary K. Wolfe, "History and Criticism", in: Neil Barron (ed.), Fantasy and Horror, Scarecrow Press, Lanham, 1999, p. 453). Pravi počeci akademskog izučavanja gotika i horora očigledni su tek od sredine 1970-ih godina, da bi svojevrstan talas bio pokrenut sa pojavom knjige Književnost strave Dejvida Pantera (David Punter, The Literature of Terror: A History of Gothic Fictions from 1765 to the Present Day, Longman, 1980). U kasnijim izdanjima, ova knjiga je podeljena u dva toma, pri čemu su drugom tomu dodata dva poglavlja: jedno o savremenom gotiku, i jedno o revidiranoj teorijskoj retrospektivi.  Za Panterovom knjigom usledio je i kvantitativni i kvalitativni porast kritičkih, akademskih publikacija, studija i zbornika radova, što je brzo dovelo i do javljanja tzv. "gotskih studija" (eng. Gothic studies) kao nove discipline koja je postala gotovo nezaobilazna u kurikulumima na univerzitetima gde izučavaju engleska i američka književnost. Ipak, trebalo je da prođu puna dva veka od nastanka gotika da bi on postao predmet opsežnog akademskog izučavanja.
Tokom 1970-ih objavljeno je nekoliko vrednih studija ili zbornika radova na teme gotika uopšte, ili pojedinih njegovih podvrsta (npr. priče o duhovima). U pomena vredne studije iz tog perioda spadaju, recimo, zbornik The Gothic Imagination (G. R. Thomspon), Night Visitors: The Rise & Fall of the English Ghost Story (Julia Briggs), The Gothic Novel (Brendan Hennessy), Elegant Nightmares: The English Ghost Story from Le Fanu to Blackwood (Jack Sullivan) i The Gothic Tradition in Fiction (Elizabeth MacAndrew). Ipak, prevratnička u smislu ozbiljnog, akademskog proučavanja horor književnosti bila je opsežna studija Dejvida Pantera, Književnost strave, objavljena 1980. Evo kako sa distance od skoro dve decenije pojavu i značaj ove knjige opisuje Kris Boldik, priređivač vredne antologije The Oxford Book of Gothic Tales (1992) i autor studije In Frankenstein’s Shadow: Myth, Monstrosity, and Nineteenth-Century Writing (1987):
Nije preterivanje reći da pojava Dejvid Panterove Književnosti strave 1980. godine označava ključnu tačku u književno-istorijskom tretmanu onoga što je u međuvremenu postalo naglo nabujala oblast romantičarskih studija, konkretno, oblasti Gotika i srodne mu proze strave. Bilo je to prvo supstancijalno i ozbiljno istraživanje ove tradicije u Engleskoj još od kada je Priča strave Edit Birkhed bila objavljena šezdeset godina ranije; a u njoj se preduzima mnogo opsežnije istraživanje nego što ga je Birkhedova i pokušala. Ta knjiga je smesta učinila prevaziđenim one posramljujuće ekscentrične i kritički zabludele 'autoritete', Gotsku potragu Montegjua Samersa (1938) i Gotski plamen Devendre Varme (1957), oslobađajući tako proučavanje proze strave iz uporišta amaterskih 'izučavalaca' u nešto što više priliči jasnom svetlu dvadesetovekovnog kritičarskog zdravog razuma. Ona je s pravom bila dočekana s dobrodošlicom studenata, predavača i opšte čitalačke publike za koje fascinacija žanrovske proze (i njenih filmskih ekvivalenata) više nisu bili činioci loše reputacije i marginalizacije već su sada zavređivali ozbiljno istorijsko izlaganje. Brojne opšte studije o gotiku usledile su za njom, mnoge sa direktnim dugom Panterovim uvidima, dok su sve makar indirektno imale koristi od širokog interesovanja koje je ova knjiga privukla.
(Chris Baldick, "David Punter, The Literature of Terror", Romanticism on the Net, No 5, February 1997)  
           
Kao što i Boldik ukazuje, jedna od glavnih vrednosti Panterove studije sastoji se ne samo u njenoj opsežnosti i ozbiljnosti pristupa, nego i u njenom širenju opsega gotskog, tako da književnost strave prevazilazi uske istorijske okvire u kojima je obično do tada bila posmatrana (period 1764-1820). Ona nastavlja da posmatra tendencije u daljem razvoju gotika tokom 19. i 20. veka (uključujući, u novom i dopunjenom izdanju, i poglavlje posvećeno horor filmu). 
            Iako je upliv Frojda i Marksa u ovoj studiji ponegde prenaglašen, nauštrb opsežnijeg bavljenja formom i estetikom horora, Panterova studija je značajna jer po prvi put ubedljivo ukazuje na nekoliko značajnih aspekata žanra kao što su:
            1) njegova istorijska uslovljenost (reakcija na Prosvetiteljstvo 18. veka);
            2) veća narativna kompleksnost i značajna uloga u razvoju "romana zapleta";
            3) suprotstavljenost realističkoj estetici;
            4) koncept "paranoidne" proze, "proze u kojoj je 'implicirani' čitalac smešten u dvosmislenu situaciju u odnosu na strahove u tekstu, i u kojoj pripisivanje proganjanja ostaje neizvesno a čitalac je pozvan da deli sumnje i neizvesnosti koje prožimaju prividni zaplet." (David Punter, The Literature of Terror, Vol. 2, Longman, London, 1996, p. 183)
            5) koncept "varvarskog" (etimološki povezan sa "gotskim"), koji se očituje kroz nekoliko oblika:
kao strah od prošlosti koji je motivaciona sila u podžanru 'istorijskog gotika', kao strah od aristokratije koji pruža osnovu vampirskih legendi, kao strah od rasne degeneracije koja prožima Stivensona, Velsa, Stokera i druge; i u novije vreme, kao strah od varvarskog ne samo iz prošlosti nego i u sadašnjosti i budućnosti, kao kod Pinčona, Balarda, Karterove i Gibsona (Thomas Pynchon, J. G. Ballard, Angela Carter, William Gibson) (ibid, p. 183)
            6) koncept "tabua", odnosno "oblasti socio-psihološkog života koje vređaju, koje su potisnute, koje se obično metu pod tepih u interesu društvene i psihološke ravnoteže" (ibid, p. 184).
            Prva tri navedena aspekta manje su zastupljena u Panterovom izučavanju, dok je veći naglasak stavljen na analizu koncepata paranoje, varvarstva i tabua, u kojima Panter vidi srž gotskog efekta: "Upravo je bavljenje paranojom, varvarstvom i tabuom ono u čemu počiva vitalni učinak gotske proze; ovo su aspekti užasavajućeg kojima se gotik stalno, opsednuto vraća" (ibid, p. 184). Panter često poseže za psihoanalitičkim pojmovima nesvesnog, potiskivanja, patologije, sublimacije, paranoje, i poziva se na Frojdovu tezu da srećna osoba ne fantazira, nego to čini samo ona nezadovoljna, kada tvrdi da je "glavna vrednost izučavanja fantastične proze kako bi nam pružila 'negativnu psihologiju' i pristup negiranim nadama i težnjama jedne kulture" (ibid, p. 188). Otkrivši u gotiku potencijale za otkrivanje potiskivanih i skrajnutih tendencija kulture, Panter je pružio inspiraciju i osnovu za dalje proučavaoce koji su ovoj vrsti proze prilazili iz slične vizure, sa manjim ili većim uplivima Frojdizma, Marksizma, feminizma i rodnih studija (eng. gender studies). Takav pristup postaje dominantan u gotskim studijama i u radovima objavljenim posle 1980. godine.
            U studije koje hororu prilaze iz ugla psihoanalize, Marksizma i feminizma spadaju neke od najuticajnijih knjiga napisanih o ovom žanru, kao što su Fantastika: književnost subverzije Rozmeri Džekson (Rosemary Jackson, Fantasy: The Literature of Subversion, Methuen, New York, 1981), U krugovima straha i žudnje Vilijema Patrika Deja (William Patrick Day, In the Circles of Fear and Desire: A Study of Gothic Fantasy, University of Chicago Press, Chicago, 1985), Uspon gotskog romana Megi Kilgor (Maggie Kilgour, The Rise of the Gothic Novel, Routledge, London and New York, 1995) i Umetnost tame: poetika gotika En Vilijems (Anne Williams, Art of Darkness: A Poetics of Gothic, The University of Chicago Press, Chuago and London, 1995) ...

субота, 25. август 2012.

Jaume Balaguero: Osvrt na filmove

             Glavni gost ovogodišnjeg Grosman festivala u Sloveniji bio je Jaume Balaguero (suprotno opštem mišljenju, ne izgovara se Haume nego Žaume, zato što je Katalonac, pa treba poštovati čoveka i ime mu izgovarati onako kako to on sam čini).
            U rivjuu za njegov najnoviji, vrlo dobar horor-triler SLEEP TIGHT kazao sam za njega da je "dečko koji obećava", i to i dalje potpisujem. Time hoću reći da je svojim dosadašnjim opusom pokazao da ima ozbiljne potencijale za odličan horor, ali ih dosad uglavnom nije u potpunosti iskoristio, i zato vrhunske stvari od njega tek imamo pravo da očekujemo. Do tada, osvrnuću se ukratko na njegov dosadašnji rad – i na impresije iz druženja sa njim u Sloveniji. Uoči puta reprizirao sam većinu njegovih filmova, i evo kako mi oni stoje, po redosledu nastanka.

THE NAMELESS (Los sin nombre, 1999)
*** (3-)
Odlična atmosfera, izuzetna fotografija kao i sve drugo što ima veze sa vizuelnošću – lokacije, scenografija, svetlo, boje, efekti maske (kao i uvek kod Balaguera). Nažalost, scenario je polu-bulja. Ne znam koliko je tome kriv Remzi Kembel, po čijem romanu je rađen. Kempbel je jedan od onih modernih opštehvaljenih pisaca horora koji me ničim što sam mu do sada pročitao nije oduševio, a počesto je umeo i da me smori. Pošto ima mega-obiman opus, možda mu samo nisam pročitao najvrhunskije stvari, ali... Bojim se da je njegov romačić delom ipak kriv za idejnu površnost i maltene besmislenost u tretmanu te kretenske sekte oko koje se sve vrti, uključujući njenog karikaturalno zlog zlikovca (petparački Krouli) i njegove isprazne tlapnje o potrazi za čistim Zlom – koje su još bezveznije kada na kraju, u surovom ali praznom twistu, otkrijemo KAKO, tačno, i zašto radi to što radi...

DARKNESS (2002)
**(*) (2+)
Tresla se gora, rodio se miš. Ceo film je jedna dugačka i prilično uneventful priprema terena bez adekvatnog payoffa. Priprema je, sama po sebi, sasvim okej: ambijent te kuće je zlokoban, pojedine scene izazivaju nešto jeze... ali sto mu grobova, normalan film ove vrste treba da ima trodelnu strukturu: pola sata pripreme (nagoveštaji), pola sata horor zahuktavanja (počelo je, počelo...) i pola sata kulminativne akcije (sturm und drang)! Umesto toga, ovde imamo preko sat vremena zahuktavanja i desetak minuta prilično kilavog i nezadovoljavajućeg raspleta (plus, završnu scenu koja je dobra kao ideja, ali fali joj impakt). Pritom, kao što je "Zlo" u BEZIMENIMA nekakav apstraktni kliše i trućanje uprazno, tako je i ovde "Tama" nekakva nedefinisana fill-in-the-blanks sila, previše uopštena da bi stvarno bila zastrašujuća.

FRAGILE (Frágiles, 2005)
*** (3+)
Neopravdano skrajnut a zapravo najbolji Balaguerov film do sada, bar što se mene tiče. Zamisao je originalna, gnusna i istinski zastrašujuća (radi se o duhu koji u dečjoj bolnici na jednom ostrvu klincima bukvalno – lomi kosti)! Ne samo što su žrtve najkrhkije koje se mogu zamisliti, nego je i počinilac nevidljiv i neuhvatljiv, što ozbiljno podiže ulog strave. Što reko Panonski Govnar: "Decu vam neću oprostiti!" Odlična lokacija, gusta sablasna atmosfera, nadahnuto vizuelizovan duh (kada se, na kraju, pojavi), puno jeze i nekoliko baš stravičnih scena. Kraj je prilično dobar – najbliže što je Balaguero ikada prišao hepi-endu, mada, kao i uvek, mučno je i bolno, i po život opasno biti dete u njegovom filmu...

Films to Keep You Awake: TO LET (Películas para no dormir: Para entrar a vivir, 2006)
*** (3-)
Ovde je priča izrazito besmislena i bez ikakvog privida poente (osim ako poenta nije: čuvaj se psihotičnih stanodavki u jezivo zapuštenim bad-news zgradurinama u sumnjivom delu grada), ali je svejedno od nje napravljen izgovor za vrlo dobar horror rollercoaster. Kao da je Balagueru malko dosadilo da se bavi slowburn atmosferičnim gotikom, pa ovde pruža zaokret prema dinamičnom i efektnom hororu koji je pun akcije, napet, zabavan i uzbudljiv tokom sveg vremena trajanja. Takođe, i ovde uspeva da postigne onaj u hororu retko viđen, dragocen efekat nepredvidivosti – pritom mislim na konkretne situacije (znate ono: "Auh, kako li će se IZ OVOGA izvući?") a ne na rasplet, koji se može naslutiti. Imajući u vidu da je ovo rađeno za TV, TO LET je definitivno iznad proseka made-for-TV filmova. Zapravo, fali mu manje od 10-ak minuta pa da se može smatrati dugometražnim filmom.

REC (2007)
*** (3-)
&
**(*) (3-)
Oba Reka su živahni, zabavni, mračni i gadni horor-rolerkosteri – ponovo, kao i u TO LET, imamo jurnjavu uz i niz mračnu gotsku zgradurinu, ali ovog puta sa pomahnitalima, odnosno zombijima, odnosno opsednutima, odnosno... ne sumnjam da nas čeka novi twist u predstojećem IV delu po pitanju toga šta su zapravo ovi. Alieni? Anyway, uz sve zadrške koje imam prema formi found footage kao takvoj, moram reći da oba ova filma predstavljaju sam samcit vrh njegove kvalitetne upotrebe (zajedno sa nekim nedostacima, ali manje izraženim ovde nego u produkcijama sirotinjskijeg budžeta i rediteljskog talenta). Da se ne bih ponavljao, kliknite na ovaj link da se podsetite šta sam povodom REC 2 kazao o svemu tome.

Najzad, o njegovom najnovijem filmu već sam pisao na blogu, pa evo te kratke kritike:

            Da sumiram: Balaguero definitivno ima izgrađen stil, ima oko za upečatljivu sliku, atmosfera i vizuelnost su mu svakako jake strane, tendencije ka drami i karakterima su takođe za pohvalu. Opus mu je izrazito ujednačen, bez velikih padova. Podjednako dobro se snalazi u suzdržanim nagoveštajima i jezi kao i u razuzdanom užasu i horor akciji, a vala ume efikasno da upotrebi žešće efekte maske i da prolije krv sa impaktom kakav se u hororu sve ređe viđa. Dakle, pokazao se kao majstor u širokom dijapazonu horora, od najtišeg do najbučnijeg, od suptilnog do najsirovijeg, dokazao je da ume mnogo toga – samo još da to svoje umeće adekvatno osmisli nekim pametni(ji)m scenarijima i da pruži priče koje će zaista biti za antologije. 
Glavni nedostaci su mu odsustvo intelektualne dimenzije odnosno žanrovske refleksije – kad krene da nakalapa o "Zlu" i "Tami", to su apstrakcije, opšta mesta, fraze ništa bolje od onih Zekinih iz T.T. SINDROMA o "Kloaci". Jasno je da je Balaguero reditelj intuitivac, a ne kontemplativac, i to je okej. On nije čovek od mnogo reči. Ipak, malo više pameti i promišljenosti ne bi mu škodilo. Većina njegovih filmova, čak i kad nagvaždaju o "nečemu", zapravo nisu ni o čemu – tanki su psihološki i motivacijski i konotativno. Ovo ponajviše važi za THE NAMELESS, DARKNESS, TO LET i REC filmove (zbog toga su neki, poput Marcela Štefančiča, "prinuđeni" da u njihovu prazninu projektuju svoje socio-opsesije – npr. REC kao film o 9-11!).
FRAGILE je vrhunac njegovog gothica, SLEEP TIGHT njegovog triler-horora a pretpostavljam (nadam se) da će REC 4: APOCALYPSE da bude vrhunac njegovog horor-rolerkostera. Kad to izbaci iz svog sistema i zaokruži REC priču, očekujem da se posveti pravljenju nečega zaista vrednog i izrazito natprosečnog. E, onda ćemo videti da li ovaj dečko, pored obećavanja, ume i da deliveruje nešto za enciklopedije (odnosno, jače od trojke po Ghoulu). On to ume i može... A da li će...?

петак, 24. август 2012.

TERROR'S ADVOCATE (2007)


***
(3+)

Režija: Barbet Schroeder
Uloge: (kao oni sami) Jacques Verges, Bachir Boumaza, Yacef Saadi, Magdalena Kopp, Anis Naccache, Carlos, Neda Vidakovic
Žanr: dokumentarac
Trajanje: 138 min.
Proizvodnja: Francuska, 2007.

Advokatu je dužnost da brani svakog klijenta baš kao što je lekaru dužnost da leči svakog pacijenta, bez obzira ko je i šta je. Međutim, u Vergesovom slučaju, radi se o nečem višem od puke principijelnosti: on je svoju karijeru (i imidž!) stvorio braneći "neodbranjive". 
Parafrazirajući poznati izraz "đavolov advokat", naslov ovog filma aludira na aktivnost svog glavnog junaka, koji je svoje poznavanje prava (ali i druge talente) stavio u službu odbrane terorista i njihovih nalogodavaca, uključujući i neke od najvećih diktatora 20. veka. Konkretno, Jacques Verges je bio branilac takvih monstruma kakvi su Klaus Barbie (nacistički "kasapin iz Liona"; nema veze sa lutkama), general Idi Amin, ili srazmerno sitnijih, poput teroriste Carlosa "Šakala", ili čak i našeg Slobe Miloševića (koji dobija samo uzgredno pominjanje na odjavnoj špici, bez elaboracije tokom filma).
Advokatu je dužnost da brani svakog klijenta baš kao što je lekaru dužnost da leči svakog pacijenta, bez obzira ko je i šta je. Međutim, u Vergesovom slučaju, radi se o nečem višem od puke principijelnosti: on je svoju karijeru (i imidž!) stvorio braneći "neodbranjive". Harizmatičan na jedan dubiozan način, duhovit i sposoban za vickastu improvizaciju, Verges u ovom filmu podseća na advokatsku inkarnaciju Šešelja (koji je, kao što znamo, ionako sam svoj advokat). Iza dima tompuz-cigara koje samozadovoljno pućka dok, smeškajući se, odgovara na pitanja, tokom filma se pomalja maglovita slika čoveka koji nije glup, ali je usmerenost njegove pameti u najmanju ruku - upitna. Kada ga u jednom trenu upitaju da li bi, kad bi mogao, branio Hitlera, on odgovara: "Ma, branio bih i Georgea Busha. Pod uslovom da se izjasni kao kriv."
Lično posvećen antikolonijalizmu, Verges je branio brojne alžirske teroriste koji su dizali u vazduh francuske kafiće i civilna vozila, a čak se i oženio junakinjom alžirskog pokreta otpora. Kasnije je bio toliko predan palestinskoj stvari, braneći na sudu njihove "freedom fightere", da je imao direktnu preporuku od organizatora minhenskog masakra izraelskih atletičara. Šta god mislili o njemu, jedno se mora reći: u advokaturu nije ušao zbog para, već iz ubeđenja. Na primer, svoju odbranu nacističkog mučitelja Barbieja zasnovao je na tezi da su identične oblike nacističkog "ispitivanja" koristili i Francuzi u Alžiru.
Priča o Vergesu je svojevrsna istorija terorizma 20. veka. Na žalost, ta priča je toliko komplikovana, rasprostrta na više od pola veka i preko najmanje četiri kontinenta (od Alžira preko Evrope nazad do Bliskog Istoka pa do Kambodže s jedne i Amerike s druge strane), sa tolikim brojem učesnika, da čak ni dvočasovno trajanje ne uspeva da pruži više od skice. Reditelj Barbet Schroeder (široj publici najpoznatiji po hitu Single White Female) svojski se trudi da stalnim natpisima ispod govornika kao i fotografijama u pozadini (kada oni govore o drugima) omogući lakše praćenje, ali kako film odmiče, pretvara se u skoro nepreglednu terorističku sapunicu u kojoj će i najskoncentrisaniji pre ili kasnije pogubiti konce ko tu koga zašto i šta je na kraju bilo.
Bez dobre upućenosti u predmet ovog filma gledalac je ostavljen da sklapa sopstveni mozaik od nedovoljno kontekstualizovanih parčića koji mu se nude, pa film u krajnjem saldu više podseća na dvočasovni "greatest hits" pačvork TV serije od 20 epizoda nego li na koherentan i zaokružen film. Ipak, fascinantnost tematike i glavnog junaka nesporni su, i zbog njih se ovaj film preporučuje strpljivijim i upućenijim gledaocima.

(Originalno objavljeno na POPBOKSU)

среда, 22. август 2012.

Alex de la Iglesia's AS LUCK WOULD HAVE IT (2012)



**      
2+

            Novi film Alexa de la Iglesije u originalu ima naslov LA CHISPA DE LA VIDA (A SPARKLE OF LIFE) ali se iz nejasnih razloga na američkom zove AS LUCK WOULD HAVE IT. Nažalost, to smrdi pod bilo kojim imenom… Može biti da distributeri nisu hteli da izazivaju sprdnju davanjem naslova ISKRA ŽIVOTA jednom ovakvom MRTVOM PUVALU od filma.
Alexov prethodni, BALADA TRISTE DE TROMPETA, iako prilično misguided, imao je svojih momenata koji su ga činili primetno boljim, ako ništa drugo, a ono barem u poređenju sa sterilno-zaboravljivom nebitnošću THE OXFORD MURDERS (seća li se više iko te isprazne ništavnosti? meni je ispario iz uma već narednog dana po gledanju!). Sada, iako još uvek u Španiji, sa protraćenom šansom uspeha u engleski-govorećem svetu, Aca Crkvenjakov pokazuje ozbiljne znake definitivnog gubljenja kormila. 
            A SPARKLE OF LIFE govori o nezaposlenom expertu (?) za marketing koji neuspešno pokušava da nađe posao i prehrani familiju. As luck would have it, nespretno padne na deo drevnog amfiteatra u procesu rekonstrukcije i nabije svoju lubanju na jednu tanku šipku. Ostaje živ, ali zaglavljen tu: veoma je rizično pomeriti ga tako zakucanog, jer istog časa kad ga sljušte sa šipke – ima da pokuljaju krv, mozak i sve ostalo. Oko njega se okupe nervozni zvaničnici muzeja, zabrinuta familija, radoznali radoznalci i – pohlepni mediji!
            Ujutro nije mogao da izmoli čak ni ponižavajući posao – uveče je medijska zvezda kojoj nude desetine i stotine hiljada evrića za ekskluzivni intervju i prava za ekranizaciju i video igre. I tako kreće krajnje predvidiva, nimalo pametna a još manje duhovita satira na nezajažljive medije koji u trci za gledanošću ne poštuju privatnost, ljudski život i bla bla blaaa… Iako premisa zvuči kao poručena za Iglesijin smisao za vrcavu crnohumornu žestoku satiru kao u najboljim mu filmovima (EL DIA DE LA BESTIA, LA COMUNIDAD, MUERTOS DE RISA…) – rezultat ponikao iz bedastog scenarija (koji NIJE pisao Iglesijin stalni saradnik, Jorge Guerricaechevarría, nego tamo neki bezveznjak) nesnosno je površna, booolno predvidiva i otrcana satira puna opštih mesta i prazna u svakom drugom smislu.
            Iglesija čini koliko može da animira statičnost inherentnu zapletu, zakucanom, zajedno s glavnim likom, za to jedno mesto (što sve ovo čini daleko pogodnijim za pozorište nego za film!), ali ne vredi. Scenario je suviše lišen duha, sve je na prvu loptu, sve je prilagođeno najprosečnijem konzumentu da se gledanje ove šućmuraste ni-komedije-ni-drame preporučuje samo najzadrtijim kompletistima ovog nekada velikog reditelja. Šta reći kad veliki komičar, Santiago Segura, ovde ima samo kameo pojavu – neprepoznatljiv (i nezanimljiv) kao službenik u odelcu, sa kravatom, bez ijedne memorabilne prijave ili gega? (9 od 10 gledalaca neće ga ni prepoznati ovde!)
            Glavnog "junaka" igra neki neharizmatični, neduhoviti, bezlični nikogović, a nimalo ne pomaže što je njegov lik već i u scenariju zacrtan kao nesimpatičan bednik s kojim teško da će neko ko nije notorni mediokritet osetiti nešto nalik empatiji. Njegovu odanu i brižnu ženicu igra Selma Hajek, u sve manje glamuroznom a sve više MILF izdanju. Okej, ima ko to voli, ali ona sada sve manje izgleda kao sex-bomba a sve više kao ex-bomba, odnosno kao drugorazredna kandidatkinja za novi Kustin film.  
Njen goth sin (sa prikladnim imenom: Eduardo Casanova!) izgleda znatno jebežljivije od nje, a ćerka se pojavi na samom kraju bez ikakve potrebe, smisla ili uloge u dešavanjima, bukvalno statiranja radi. Finalna scena je blago zabavna varijacija na čuveni finalni kadar TREĆEG ČOVEKA, ali čak i njoj nedostaje impakt zato što nas do tada scenario, reditelj i glumci nisu uspeli vezati za tog junaka i tu situaciju. Ako me već nije briga da li će taj smrdljivko (tipičan marketinški menadžer, makar i sa šipkom u temenu) da živi ili da umre – još manje me je briga šta će biti s kasetom na koju je snimljen njegov intervju, ionako nesupstancijalan, prazan kao i on sam.

понедељак, 20. август 2012.

LAVKRAFT KAO INSPIRACIJA: NAJZNAČAJNIJE ZBIRKE PRIČA


              
Na današnji dan rođen je Hauard F. Lavkraft (20.08.1890 - 15.03.1937).
            Od njegove smrti prošlo je 75 godina, ali njegova popularnost i inspirativnost za nove pisce fanastike i horora ne jenjavaju – naprotiv, čini se da su sve veći. Recimo, prošle i ove godine objavljeno je u Americi bar 5-6 visokoprofilnih novih antologija priča inspirisanih njime.
            U čast Lavkraftovog rođendana, odlučio sam da taj datum obeležim tako što ću ovde da obznanim svoj izbor NAJZNAČAJNIJIH ZBIRKI PRIČA u kojima su zastupljeni brojni znameniti pisci – Lavkraftovi savremenici, naslednici, ali i današnji autori, generacijama udaljeni od njega. 
            Ovo je, inače, samo jedan deo iz opširne ANOTIRANE BIBLIOGRAFIJE koju možete naći u NEKRONOMIKONU. Tu možete naći i moje komentare na odabrane knjige iz sledećih grupacija: LAVKRAFTOVA DELA (PROZA, ESEJI, PISMA I AUTOBIOGRAFIJA), DELA O LAVKRAFTU (STUDIJE, ZBORNICI RADOVA, LEKSIKONI, BIOGRAFIJE I MEMOARI) i OSTALA NEZAOBILAZNA LAVKRAFTOVSKA IZDANJA.
            Naravno, odlomak potiče iz bibliografije iz II dopunjenog izdanja NEKRONOMIKONA, gde su dodati naslovi izašli u međuvremenu, tj. posle I izdanja. 

NAJZNAČAJNIJE ZBIRKE PRIČA INSPIRISANE LAVKRAFTOM

1) ANTOLOGIJE

Tales of the Cthulhu Mythos : Golden Anniversary Anthology, Arkham House, 1990
            Ovo je revizija izdanja iz 1969, sa nekoliko kvalitetnih priča dodatih, tako da su najboljima iz prvobitnog izbora, kao što su: Robert E. Howard, Clark Ashton Smith, Fritz Leiber, Ramsey Campbell i Colin Wilson sada pridruženi Karl Edward Wagner, Philip Jose Farmer, Stephen King…

The Starry Wisdom (ed. D. M. Mitchell), Creation Books, London, 1994
            Kvalitetan izbor originalnih priča koje ilustruju širok raspon lavkraftovskih uticaja. Bolje od ijedne druge slične zbirke pokazuje dubinu, dalekosežnost i subverzivnost Lavkraftovih priča. Među uvrštenim autorima su: J. G. Ballard, Ramsey Campbell, David Conway, Michael Gira, Alan Moore, Grant Morrison, Stephen Sennitt, Don Webb... Pored priča, u izbor su uvrštena i tri stripa (među kojima se ističe John Coulthart sa adaptacijom "Zova Ktulua") i tri moderna i kvalitetna eseja o Lavkraftu (sa naglaskom na okultnim aspektima njegove proze) koje su napisali Phil Hine, John Beal i Stephen Sennitt.

Shadows over Innsmouth (ed. Stephen Jones), Del Rey (Ballantine), New York, 1994
            Fascinantan izbor priča vrhunskih autora koji na originalan način variraju priobalno-podvodne grozote klasične Lavkraftove novele "Senka nad Insmutom". Ističu se: Kim Newman, Ramsey Campbell, Neil Geiman, Brian Stableford, Michael Marshall Smith, D. F. Lewis…

Cthulhu 2000 (ed. Jim Turner), Del Rey (Ballantine), New York, 1995
            Još jedan vrhunski izbor savremenog pristupa Lavkraftu, iz pera autora: Poppy Z. Brite, Basil Copper, Fred Chappel, Michael Shea, Kim Newman, Gahan Wilson, Bruce Sterling, T. E. D. Klein, Thomas Ligotti, Gene Wolfe, Harlan Ellison, Roger Zelazny...

Shadows over Baker Street (ed. Michael Reaves, John Pelan), Del Rey (Ballantine), New York, 2003
            Nesvakidašnji, originalan koncept: zbirka priča modernih autora u kojima Šerlok Holms postaje istraživač lavkraftovskih misterija. Naizgled nespojivo, ali rezultat je nadasve zanimljiv. To pokazuju autori kakvi su: Neil Geiman, Brian Stableford, John Pelan, Tim Lebbon, Caitlin Kiernan, Poppy Z. Brite, Simon Clark...

Lairs of the Hidden Gods (ed. Ken Asamatsu), Kurodahan Press, 2005-2007
            Antologija modernih lavkraftovskih priča japanskih autora (u originalu izašla 2002. godine) u engleskom izdanju podeljena je u četiri toma pod naslovima Night Voices, Night Journeys; Inverted Kingdom; Straight to Darkness i The Dreaming God. Na preko 1400 stranica nalazi se unikatan uvid u daljinu i dubinu Lavkraftovog uticaja na čitav niz japanskih žanrovskih pisaca. Priče su promenljivog kvaliteta, mnoge su bliskije Derletovim derivatima negoli izvornom Lavkraftovom duhu, ali egzotičnost ambijenta i povremene originalne varijacije čine ove antologije obaveznim štivom za Lavkraftove poštovaoce. Predogovore za sva četiri toma pisao je Robert M. Price.

Tales of the Black Wurm Gism (ed. D. M. Mitchell), Creation, London, 2009
            Priređivač zbirke The Starry Wisdom vraća se sa još ekstremnijim izborom. Sve ostale zbirke pomenute ovde sadrže kvalitetnu, ali standardnu žanrovsku prozu. Za razliku od njih, ovaj izbor sačinjen je pretežno od avangardnih, eksperimentalnih, formalno radikalnih tekstova koji lavkraftovsku tematiku odvode do najvećih krajnosti. Knjiga je još izdašnije ilustrovana, ali ovog puta nema stripova, već je tu obilje fotografija, kolaža, ilustracija i nadahnutih spojeva slike i teksta. Među autorima su Alan Moore (autor ilustracije na korici), John Couthart (predgovor), Grant Morrison, David Britton, Ian Miller, John Beal, David Conway, Kenji Siratori, James Havoc…

Lovecraft Unbound (ed. Ellen Datlow), Dark Horse, Milwaukie, 2010
            Izvrstan, raznovrstan izbor pretežno novih priča najvećih modernih majstora fantastike i horora, kao što su Caitlin R. Kiernan, Joyce Carol Oates, Laird Barron, Marc Laidlaw, Joel Lane, William Browning Spencer…

New Cthulhu: The Recent Weird (ed. Paula Guran), Prime Books, 2011
            Još jedan obiman, vanredno kvalitetan izbor novijih, ali drugde već objavljivanih priča. Najbolje među njima potpisuju Laird Barron, Elizabeth Bear, Steve Duffy, Neil Gaiman, Caitlin Kiernan, China Mieville, Kim Newman, Michael Marshall Smith, William Browning Spencer i Charles Stross.

Black Wings: New Tales Of Lovecraftian Horror (ed. S. T. Joshi), PS Publishing, 2010/2012
          Vodeći svetski proučavalac Lavkrafta po prvi put se nalazi u ulozi priređivača modernih lavkraftovskih priča. Rezultat je iznenađujuće osrednji. Neki od autora zastupljenih u ovom izboru najnovijih priča jesu Laird Barron, William Browning Spencer, David J. Schow, Brian Stableford, Ramsey Campbell, Darrell Schweitzer i drugi. Za 2013. godinu najavljen je i drugi tom ove antologije.


AUTORSKE ZBIRKE


Dark Gods, T. E. D. Klein, 1985
      Zbirka od tri novele i jedne kratke priče. Sva četiri naslova su prvorazredna: u urbanom ambijentu oživljena je lavkraftovska atmosfera sa izvanrednim umećem i vanrednim spisateljskim talentom.

Nigtmare Factory, Thomas Ligotti, Carroll and Graf Publishers, New York, 1996
     U ovoj knjizi (sa predgovorom Popi Z. Brajt) nalaze se sva najbolja dela Tomasa Ligotija, najdoslednijeg savremenog Lavkraftovog nastavljača: sumorna atmosfera i teška, barokna proza, sa likovima i zapletima veoma udaljenim od svakodnevnih mogu odvratiti ljubitelje konvencionalnog pripovedanja, ali za uporne, Ligoti je neprevaziđen u evociranju kosmičke strave u ambijentu košmarno otuđenog savremenog sveta i njegovih ekscentričnih autsajdera.

The Imago Sequence, Laird Barron, Night Shade Books, San Francisco, 2009
Occultation, Laird Barron, Night Shade Books, San Francisco, 2010
            U ove dve zbirke sakupljene su priče i novele jednog od najboljih modernih naslednika Lavkrafta, uglavnom već objavljivane u časopisima i antologijama. Njegova proza je pitka, naglašeno vizuelna i atmosferična, puna novih, originalnih koncepata izvedenih u duhu Lavkrafta savršeno prilagođenog XXI veku.

            Na kraju, obavezno overite ovu prigodnu pjesmicu:


субота, 18. август 2012.

NESVETO MESTO: Ukleta crkva i grobnica

             Sećate se one crkve iz filma SVETO MESTO (1990) Đorđa Kadijevića? Kako da ne – ipak se naslov filma odnosi baš na nju, i upravo u njenoj unutrašnjosti dešava se većina horor scena!
            U skladu sa svojom poetikom – i sklonostima tipičnijim za primarnu mu profesiju, istoričara umetnosti, negoli za reditelja – Kadijević je u svim svojim filmovima, kako istorijskim tako i hororima, težio maksimalnoj autentičnosti. To znači da je, kad god je mogao, scene snimao na autentičnim lokacijama, skoro sasvim izbegavajući studio i klasičnu filmsku scenografiju. 
Tako je, npr. LEPTIRICU snimao u pravoj (a ne "filmskoj") vodenici, DEVIČANSKU SVIRKU u stvarnom zamku, a ne među kartonskim kulisama TV Beograd, a slično je radio i u VUKU KARADŽIĆU (putovao u Beč, Budimpeštu, snimao u pravim crkvama i manastirima...) i u svim svojim ostalim filmovima.
To znači da je i SVETO MESTO snimao na pravom salašu i u pravoj crkvi, a ne na filmskom setu. Normalna procedura bila bi da se eksterijeri snime na lokaciji, a da se enterijeri rekonstruišu ili sasvim doteraju u studiju. Kadijević je, međutim, i scene iz enterijera snimio unutar crkve - istina, napuštene, i scenografski doterane u skladu sa zahtevima scenarija.
Ovo je prava prilika da obnarodujem dosad retko viđene fotke sa snimanja SVETOG MESTA. 
Sve su Ghoul-exclusive, dobijene direktno od producenta tog filma, Zorana Otaševića (na slikama, u žutoj košulji) – kome takođe zahvaljujem. Sva prava (c) by The Cult of Ghoul.
 Đorđe razgovara sa svojim prijateljem i vernim saradnikom, direktorom fotografije, Aleksandrom Petkovićem Petkom (R.I.P.).
Dobro, lepo je to sve, ali čemu sad priča o ovome – pitate se vi.
Pa, eto, ovo je samo uvod za jednu zabavno-informativnu ekskluzivu koju imam veliko zadovoljstvo da predstavim na blogu. Naime, javio mi se jedan čitalac Cult of Ghoula i ponudio svoj slikoviti izveštaj sa izleta u tu istu, danas još napušteniju i hororičniju crkvu! 
Naravno da sam oduševljeno prihvatio da sa pratiocima ovog mesta podelim ove ekskluzivne fotke a njihovog autora sam zamolio da napiše kraći izveštaj kojim bi to sve bilo pojačano i pojašnjeno. I eto – upravo to imate dole.
Koristim ovu priliku da prizovem sve koji ovo čitaju: ako imate neka slična iskustva, putešestvija po gotsko-hororičnim i horror-related lokacijama u zemlji i inostranstvu (stara groblja, puste kuće, ruševine, zidine, zamkovi; mesta na kojima su snimani poznati horor filmovi i sl.), ako imate svoje sopstvene fotke sa tih mesta i ako želite da to bude okačeno ovde – pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com
Kao primer jednog takvog doprinosa, evo da podsetim, recimo, na ekskluzivnu fotku groba Milovana Glišića koju mi je poslao jedan čitalac bloga. A u narednim danima očekujem još jednu slikovitu horor ekskurziju od spoljnog saradnika...
Do tada – reč dajem Nikoli Tomiću i njegovoj nekro-družini.

            Text & photos (c) by Nikola Tomić & The Cult of Ghoul (click to see bigger)
            

Pošto znam da voliš okultna mesta rekoh da podelim ovaj izlet iz 2006. godine sa tobom... 
Verovatno si i sam obišao obrušenu i napuštenu crkvu u Dolovu na starom groblju, onu u kojoj je Kadijević snimio scene u enterijeru, ali ne znam da li si ikada sišao u grobnicu koja se nalazi odmah desno čim uđeš unutra...  
 
Dolovo je selo u Južnom Banatu, 20 km istočno od Pančeva na putu ka Deliblatskoj peščari. Nastanjeno je isključivo Srbima i Rumunima čije su se tradicije vremenom isprepletale, iako se u prošlosti tačno znala granica između dva dela sela. 
U selu postoje dva groblja, ali nisam siguran da li su podeljeni na nacionalnoj osnovi ili jednostavno samo geografski (staro i novo, recimo). E, na jednom od ta dva (ne znam tačno na kojem) se nalazi crkvica  u kojoj je Đorđe Kadijević snimio scene čitanja molitve u čuvenom filmu "Sveto mesto" 1990. godine. 
Sa grupom prijatelja sam još 2006. otišao u Dolovo, na jednodnevni izlet sa planom da posetimo baku prijateljice i istovremeno obiđemo crkvu. 
Pomenuta prijateljica je već nešto znala o čudnim običajima u selu iz prošlosti – da su imućniji ljudi kojima premine dete plaćali da se podigne crkva ili napravi neka vrsta mauzoleja gde će smestiti mumificirano telo! Meštani su potvrdili priču i uputili nas ka crkvi, koju smo mi onako u poluneverici vrlo lako našli.  
Kao što se vidi sa slika, crkva je u ruiniranom stanju (tada bila), nedostaje deo krova, ali je zidana od čvrstog betona tako da sam ulazak nije delovao nebezbedno. Kapija je otvorena, ali obrasla u žbunje, kao i cela okolina crkve. 
Enterijer se sastoji od jedne male prostorije u kojoj nema ničega, osim golubova i malo đubreta po uglovima. Ali odmah sa desne strane od ulaza postoji rupa u podu u kojoj se nazire hodnik koji dalje vodi negde ka unutrašnjem delu crkvice. 
Rupa je duboka oko 2 metra na čijem dnu je bio krst sa imenom pokojnika, pa smo u nju spustili najmanju i najhrabriju članicu grupe, koja je naoružana fotoaparatom krenula niz hodnik. 
 
Na kraju hodnika s leve strane se nalazi ulaz u nekakvu prostoriju u kojoj je mrkli mrak tako da je uspela samo sa ulaza onako "napamet" par puta uz blic slika unutrašnjost. 
Tek kada se vratila nazad i kada smo je podigli iz rupe gore, videla je sa slike šta je unutra – mumificirano telo kome fali glava, ruke i, mislim, stopala!  
Za meštane, etnologe i antropologe to sigurno nije ništa čudno, ali za nas laike je susret sa mumijom usred Srbije bio popriličan kulturološki šok... Ali tako nam i treba kad bauljamo po neobezbeđenim sakralnim objektima! 
Ne znam u kakvom stanju je crkva danas i da li su je u međuvremenu obezbedili ili renovirali, ali to izgleda i nije jedino mesto gde može da se vidi balsamovano telo na ovom groblju pošto mi je drug rekao da je video i nakakav stakleni sarkofag u kojem se jasno vidi telo (valjda nešto slično kao Lenjinov mauzolej). 
Kasnije sam nabasao na jedan članak Crnogorskog lista "Pobjeda" u kojem se reklamira njihov Klinički centar kao mesto koje od 1993. vrši usluge balsamovanja za 2000 evra!? 

...Eto, to je to, za sada. Ako je nekome to blizu ili usput, bilo bi zanimljivo videti na šta liči crkva danas, 6 godina posle gornjih fotki.