izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 31. мај 2012.

RIDLI SKOT: nevidljivi autor


            Uoči predstojeće premijere mnogoočekivanog PROMETEJA, pravi je čas da široj javnosti predstavim jedan moj skroman, popularno pisan esejčić o njegovom reditelju, Ridliju Skotu. Tekst je objavljen u opskurnom niškom magazinu PRESSING, pa je ovo dobar povod da se, sa zakašnjenjem od preko deset godina, on otkrije i čitaocima koji nisu u srodstvu sa redakcijom i saradnicima.
Izvor - "Ridli Skot: nevidljivi autor", u: PRESSING, SIIC Niš, br. 36, jun 2001. str. 37.
Hint: donji jpg image najbolje je sačuvati pa onda otvoriti u nekom image programu, jer ga blogger inače automatski smanjuje. Ovo je pisano u tolikoj praistoriji da uopšte nemam Word verziju teksta...

среда, 30. мај 2012.

OGLEDALO ZA VAMPIRA - Adrijan Sarajlija (2. deo)


             U prvom delu ove epopeje pozabavio sam se navodno ličnim momentom vezanim za ovu knjigu, odnosno tlapnjama o tome da je Sarajlija, kao, zasnovao svog grotesknog horor-kepeca na Ghoulu. Sada sledi elaboracija mogućih razloga za to "prepoznavanje" i analiza nekih drugih aspekata koji manje ili više proističu iz toga.
            Eventualne sličnosti Eduardove, u pojedinim detaljima, sa mnom, ili sa Vojnovim, ili nekim petim, po meni, potiču pre svega iz sledećeg fakta: Eduardo je zamišljen kao sprdnja sa konceptom geeka kao takvog, i u onoj meri u kojoj ja imam određene kvalitete geeka, u toj meri podsećam na tu karikaturu. Ako uopšte postoji nekakva konfrontacija između Sarajlije i mene, ona nije na ličnom planu, nego na konceptualnom i idejnom. Njegov debi roman predstavlja kritiku i parodiju gikovštine, dok je moj debi roman bio – kako je to sjajno zapazio Uroš Smiljanić (aka Meho Krljić) – svojevrsna apologija gikovštine:
Naživo je pre svega zanimljiv jer je, pored sve horor težine i eksploitejšn / snaf / hardkor tematike, zapravo u pitanju jedna literarna apologija geekovštine na način koji sam retko viđao u književnosti (na filmu, možda ali nikako ovako ozbiljano intoniranu). Ovo je roman koji geeka ne samo da razmatra kao solipsistu najtvrđeg kova, koji se izoluje od sveta kroz utonuće u pop-kulturu / filosofiju / ezoteriju i gradi sistem vrednosti koji je radikalno pomeren u odnosu na mejnstrim i istovremeno vrlo složen za shvatanje jer je sklopljen od komadića svega i svačega, nego svemu i daje moneyshot u vidu 'objektivne' potvrde geekov(sk)og sistema vrednosti završnicom koja je prečišćeno religiozna i opravdava angst i sociopatiju glavnog lika kroz jedno grandiozno 'I told you so!!!'
            Dakle, nije stvar u tome da se Sarajlija ruga meni, Dejanu Ognjanoviću (i/ili) Ghoulu. On se u svom romanu ruga upravo i pre svega onima koji bi trebalo da mu budu glavna ciljna grupa: žanrovskim posvećenicima, geekovima, koje on prikazuje u izrazito iskrivljenom ogledalu.
            To priznaje (i naročito hvali) pogovoropisac, Škerović, na forumu Znaka sagite (kurzivi su moji):
"Eduardo Lasner je u sebe primio, i s drugim likovima podelio, sve one karakterne crte koje krase ličnost palu pod uticaj sveprisutne pop-kulture. A današnja pop-kultura je pleme izrođenih i incestoidno oplođenih žanrova, himera i borgova, nalik na primordijalnu čorbu koja je pre milijardu godina živela i disala jedinstvenim pulsom." I malo dalje: "Ogledalo za vampira se uopšte ne bavi dramskim situacijama, već dekonstruiše čitav jedan modus vivendi zatrovan kompleksnom pop-kulturnom predstavom koja pokušava da sebe oživi kroz ljudsko biće. Ovakav satirični i parodiran pristup može da se ostvari na različite načine, a Sarajlijin način je bio da nas velikom brzinom provoza kroz niz karakterističnih situacija koje same sebe pravdaju sopstvenom kvazi-logikom, koje smo se svi mi nagledali u masovnoj produkciji poslednjih decenija."
Ovde vidimo na delu jedno nakaradno i suštinski neznalačko odnošenje prema pop-kulturi uopšte, žanru konkretno, a hororu ponajviše, tako tipično za najzadrtije SF-ovce (Suvin, Živković, Nedeljković...). Svi oni horor posmatraju kao nekakvu dekadentnu, degenerisanu i degeneričnu tvorevinu koja parazitski obitava u blizini njihovog ljubljenog "čistog" SF-a, a ponekad se čak lepi uz njega svojim sluzavim pipcima i mutira ga, kancerozno ga obuzima, kvari ga, truje iznutra i sl. Tragove svog nerazumevanja horora i njegovog žigosanja-kroz-kretensku-simplifikaciju Škerović iskazuje i u pogovoru Sarajlijinoj zbirci priča MANUFAKTURA G (dakle, Šk. mu je dežurni pogovoropisac), gde na str. 290, govoreći o žanrovima, aludira i na "onog kojeg je u najvećoj meri oblikovala filmska industrija, uvođenjem zgražavajućih efekata – horora."
Ovo nije mesto ni vreme da ulazim u dubinsku diskusiju sa ovim apsurdnim i neznalačkim tvrdnjama (horor, koji kao književni žanr postoji već 250 godina, po Šk-u je stvoren tek kada je Holivud počeo da intenzivno koristi efekte maske, pre par decenija!). Uostalom, moj doktorat je više nego opširna i argumentovana elaboracija toga šta je horor, kad je nastao i čime se odlikuje. Ipak, vredi ovo lupetanje istaći, jer – svesno ili nesvesno – Sarajlija se donekle poistovetio sa ovim stavom (ili ga je barem prećutno prihvatio), što je u njegovom slučaju prilično shizofreno, imajući u vidu da su neke njegove priče upravo horor žanra. Rugajući se hororu i njegovim ljubiteljima, Sarajlija se ruga i samom sebi kao piscu (pored ostalog i) horora. On i njegov recenzent možda to opravdavaju navodnim prevazilaženjem granica žanra i stremljenjem tzv. "ozbiljnoj" književnosti, ali, avaj, primeri takve transcendencije zasada se ne mogu naći u Sarajlijinoj prozi, koja uz sve svoje respektabilne pokušaje (i tek sporadične uspehe) u pravcu originalnosti ipak ostaje prilično čvrsto utemeljena pre svega u sasvim prepoznatljivim žanrovima SF-a i horora.
Njegov koncept geeka dolazi spolja a ne iznutra; on je posredovan i stoga drugorazredan, dobijen iz treće ruke, pokupljen iz klišea i viceva. Sarajlijin koncept geeka je površan, nakaradan, promašen, opterećen predrasudama, nerazumevanjem i sveden na izanđalu, jednodimenzionalnu karikaturu koja teško da može korespondirati sa bilo čime u stvarnom svetu (što je nužno ako se radi o satiri na neku realnu pojavu ili stanje, što implicira Škerović u svojim bombastičnim jeremijadama protiv savremene pop-kulture i njenog demonizma koji obuzima umove konzumenata).
Šta god mislili o "prepoznavanju" Ghoula u degenerisanom patuljku Eduardu koje je izneo Vojnov (i o tome koga/šta je zapravo prepoznao u tom liku), nesporno je da je on izneo i niz lucidnih ocena o ovom romanu onde gde se nije bavio "ličnim" nego je govorio o tretmanu motiva, tema i ideja, i gde je kritikovao strukturu i dramaturgiju zapleta. Baš kao što je Uroš/Meho gorenavedenim redovima skicirao trasu za opis distinkcije između (pro-geek) NAŽIVOG i (anti-geek) VAMPIRA, tako i Vojnov iznosi dobru elaboraciju sličnosti i razlika ova dva dela:
"OGLEDALO je roman koji je po svojoj aljkavosti i ispraznosti daleko ispod nivoa ljudi kojima se ruga (That's me, folks! – prim. Ghoul).
Dakle, sve što je u romanu uopšte razvijeno i osmišljeno jeste vezano za prvi deo koji se mahom bavi opisivanjem junaka. Kasnije, kada krene priča, ona ne samo da ostaje nerazvijena nego ni nema značajnije veze sa onim što je postavljeno na početku.
Inače, OGLEDALO jeste svojevrsna aproprijacija romana NAŽIVO. U oba slučaja imamo priče o tome kako jedan junak, baziran na konkretnoj osobi iz života, želi da se malo ozbiljnije pozabavi praktičnom stranom okultnih delatnosti i oba puta njegov skepticizam i cinizam bivaju suočeni sa time da u tome zapravo ima nečega. S tim što je NAŽIVO daleko zrelije na svim nivoima pa i na planu motivacija junaka a OGLEDALO je krajnje infantilno u tom pogledu i ova dva romana se ne mogu porediti po svojim dometima - NAŽIVO je klasik naše scene, a OGLEDALO je daleko od toga." 
Ono što je naročito bizarno po pitanju romana OGLEDALO ZA VAMPIRA jeste njegova shizofrenost – počev od same koncepcije i egzekucije, pa do recepcije. To je roman koji se izdaje za žanrovski, a zapravo je ne samo nežanrovski nego i antižanrovski – i to ne u onom lepom smislu, da je to neka toliko jaka i visoka književnost da prevazilazi okvire žanrovskog i doseže vrednost "ozbiljne" literature, nego samo u smislu da je to jedno nedomišljeno i nedorađeno delo koje seče granu na kojoj sedi a nesposobno je da tu, isečenu, zameni nekom drugom, novom i lepšom granom, pa zato pada na tlo i razbija se o sopstvenu neutemeljenu pretencioznost. Ovo je žanrovski roman koji bi da kritikuje žanr, da iskače iz njega, da ga varira, da koketira sa "fantastičnim realizmom" latinoameričkih pisaca – ali, nažalost, ne uspeva da prebaci svoje palp temelje, ni blizu latino- i drugim književnim uzorima.
Istina, ako je verovati Davoru Šišoviću (Glas Istre), OGLEDALO poseduje "stil ravan klasicima magičnog realizma, ali i onom andrićevsko-selimovićevskom načinu pripovijedanja..." Borkes, Markes, Andrić, Selimović, pa Sarajlija? Teško. Na kraju to ostaje jedna tipično srpska "nit riba nit đevojka": nit fantastika nit antifantastika nit satira nit kritika nit roman ideja nit megazabavni rolerkoster kakav se nekima (npr. Bajić) privideo, iako je potonjem donekle blizak sud Radmila Anđelkovića, da je ovo pre svega – "roman o zamlaćivanju".   
Dobar deo problema ovog romana svoj koren ima u koncepciji glavnog junaka. Taj Sarajlijin Eduardo je suviše napadno karikiran, suviše je očigledna piščeva distanca prema njemu, prečesto mu se autor podsmeva i trivijalizuje ga – a to je vrlo ozbiljan zločin u iole dobroj književnosti. Ozbiljan pisac bi trebalo da brani svoje likove, da stoji iza njih, da ih pronalazi u sebi i da navede čitaoce da sebe prepoznaju u njima i njih u sebi, a ne da sve vreme nadobudno stoji u oblačiću iznad njih, nadmeno im se podsmeva i povremeno ih, iz dosade, gađa trulim paradajzima. Sarajlija nam ne dopušta da zaboravimo na distancu koju ima i koju bi i čitalac trebalo da ima prema napadno antipatičnoj kreaturi prožetoj neznanjem, hipokrizijom, banalnošću, kukavičlukom, seksualnim i drugim opsesijama i nizom drugih ne/kvaliteta. Bez obzira na to kakav stav pisac ima privatno prema određenim osobinama svog lika, pa čak i onog koji predstavlja oličenje onoga što želi da ismeje, njegov osnovni zadatak jeste da svom liku da ŽIVOT, plastičnost, zaokruženost unutar konteksta sveta koji je za njega stvorio u datom delu, i da živopisnošću svog opisa ostavi priliku čitaocu da sam sudi o takvom liku, ako mu je uopšte do suđenja, a ne da mu sam pisac, na skoro svakoj stranici knjige, sugeriše kako treba da misli i oseća o toj karikaturi.
Da ne potežem sad primer Najvećeg od Najvećih, Šekspira, i to kako je on gradio svoje antologijske negativce i antiheroje – neću da Sarajliji činim lošu uslugu koju su mu već učinili neki recenzenti pripisujući mu ambicije i domete koje on možda nije ni slutio, i s kojima je surovo porediti i daleko bolje pisce! Ali zato, umesto toga, želim da navedem jedan savršeno prikladan primer iz književnosti običnim smrtnicima nešto dosežnije (barem u odnosu na šekspirovske /i borhes-markesovske/ visine).
U dobroj književnosti sjajan primer za ovo o čemu govorim imamo, recimo, u koncepciji glavnog lika romana ZAVERA BUDALA Džona Kenedija Tula. Postoji ogromna sličnost u karakternim osobinama između Ignacija Rajlija (iz ZAVERE) i Eduarda (iz OGLEDALA) – daleko veća nego između Eduarda i mene, recimo; ali naravno da je izlišno da tako nešto uopšte prepoznaju i zapaze čitaoci posvećeni pre svega žanrovskoj i palp literaturi. Evo kratkog poređenja ova dva lika:
- Obojica imaju groteskna tela – Ignacije je enormno debeo, Eduardo patuljast, sa krtim kostima i zubima i krivom kičmom i rebrima...
- Obojica imaju izrazito cinične i mizantropske nazore.
- Obojica žive sa svojim majkama.
- Obojica imaju nategnut, love/hate odnos sa majkom.
- Obojica imaju sjeban ljubavni život.
- Obojica imaju izrazitu distancu prema svojoj sredini, u kojoj su autsajderi.
- Obojica su posvećena opskurnim, ezoteričnim, nepopularnim znanjima: Ignacije – starom a naročito srednjem veku, Eduardo – ezoteriji i hororu (s naglaskom na vampirizmu).
- Obojica imaju megalomanske fiks-ideje koje su, zapravo, krajnje apsurdne i besmislene.
- Obojica su lenčuge koje mrzi da rade bilo šta osim onoga što im lično odgovara.
- Obojica, pored dubokoumnih opskurnih knjiga, obožavaju pop-kulturu (Eduardo – igrice i stripove, Ignacije voli Betmena i obožava bioskop, gde gleda B-movies).
Kad se stvari ovako postave, reklo bi se da Sarajlija nije prepisivao od Gula nego od Tula!
Avaj, poređenjem ta dva romana, pored navedenih sličnosti glavnih junaka, takođe se ukazuje ogromna razlika u načinima na koje njihovi autori tretiraju te svoje (karikirane) junake. Za razliku od Tula, Sarajlijin pristup građenju lika nije nimalo suptilan a kamoli ambivalentan, i znatno je bliži nižerazrednom pisanju. U petparačkoj književnosti pisac nam neprestano dahće za vratom i toljagom udara likove koji su mu mrski, neprestano osećamo njegove masne prste po stranicama koje čitamo, nikako da nas ostavi na miru da sami pratimo junake i dešavanja, nego nam stalno suflira šta treba da mislimo o likovima. On svojim papetmasterovanjem diriguje predstavom i vodi je tamo gde je naumio čak i onda kada likovi i situacije nisu nužno usmereni tamo. 
Jedan od posebno iritantnih postupaka u tom smislu jeste prikaz Eduardovog odnosa prema svojim učenicama, koje ga seksualno privlače, ali ih istovremeno mrzi zbog njihove nedostupnosti, pa o njima razmišlja isključivo kao o "kurvicama". Da bi nam pokazao koliki je degen njegov Eduardo, Sarajlija ne samo što neumereno mnogo puta ponavlja taj termin, nego ga, uvek, stavlja u italik, da nam ne promakne, da nekako ne propustimo da ga primetimo kada ga Eduardo i po dvadeseti put ponovi. Kurvice! Kurvice! Sve su one - kurvice! Alright, I heard you the first time goddam it!
Avaj, ne radi se to tako. Tul mi je svedok. Uverite se i sami.
Čak i ako načas izađemo iz sfera književnosti, i zagledamo se u tu mrsku gomilu degeneričnih incestuoznih kanceroznih pomija zvanu pop-kultura (prema Škeroviću, a možda i prema Sarajliji) – možemo naći nekoliko sjajnih primera antijunaka, odnosno likova koji su zamišljeni da oličavaju parodiju određenih negativnih kvaliteta modernog čoveka, a opet je to izvedeno sa više pameti, takta i – duha!
Homer Simpson.
Erik Kartman.
Treba li još nešto reći?
Čak u svojim najgrotesknijim preterivanjiam i zatucanostima i kretenizmima, ovi likovi uspevaju da budu živi i ubedljivi i – ponekad jezivo simpatični, zastrašujuće slični nama. Oni, ponekad, bivaju glasnogovornici ponekih naših (skrivenih?) mana, i baš zato su relevantni. Uz svu karikaturu, možemo da se, bar povremeno, prepoznamo u njima. Ili ako ne sebe, a ono sebi bliske ljude. I to ih čini živim, slojevitim, stvarnim.
Eduardo, međutim, nije ništa od toga.
On je zamišljen i opisan kao totalni imbecil, budaletina, kreten, degen dostojan podsmeha i ničeg drugog. Eduardo, the human (?) punching bag. Jedini razlog što je taj lik zamišljen kao patuljak čije se telo sa krtim kostima maltene raspada, raste ukrivo, gega se i sl. jeste da bi nam Sarajlija pokazao koliki je degen taj njegov geek, i geekdom uopšte. Ne postoji nikakav narativni ili drugi razlog, sem da se karikira pretpostavljena defektnost i anomaličnost gikovske pozicije, da se ona ismeje kao nakaradno (samo)sakaćenje na žrvnju zlehude (ne)kulture. I zato ne čudi da je baš Vojnov reagovao na ovo, principijelno; ne da bi branio Ghoula (za to nema razloga), nego da bi branio geekdom itself od ovih zlonamernih i neznalačkih napada.
Vojnov mi u velikoj meri štedi vreme i trud pošto se sasvim slažem sa njegovim primerima i argumentima koje nudi:
"Gde god, čak i u tom najbolje napisanom delu, Sarajlija pokuša da ponudi nadgradnju, ono gde iskoračuje iz opisivanja već poznatih stvari i gadnih ličnih obračuna i uključuje maštu deluje u najmanju ruku banalno. Najbolji primer je Eduardova "izmaštana" motivacija - on želi da prođe kroz ogroman fizički bol, da uloži sva svoja ezoterijska znanja da bi postao vampir i grizao svoje učenice koje ga nadražuju na času? Sve je zapravo zbog toga što je Eduardo seksualno frustriran i sanjari o svojim učenicama?
...Eduardo je gik koji inače ni u jednoj situaciji ne iskoristi svoju gikovštinu. On sve rešava kao da nije gledao filmove, čitao knjige ili stripove. Zar ne bi trebalo da junakove osobine i bekgraund zaigraju u njegovim radnjama? Eduardo čak ni ne sagledava svoju situaciju iz neke naročito gikovske vizure.
...Doduše, ne samo kada ga potčini Anubiš, već i inače, Eduardo je potpuno pasivan lik koji osim inicijalne odluke da se podvrgne intervenciji, gotovo da ni ne donosi neke značajnije odluke a mnoge među odlukama koje su doneli drugi umesto njega deluju potpuno moronski i neverovatno je da Eduardo pristane na njih."
Ukratko, Eduardo je mehanički konstrukt koji ne uspeva da funkcioniše kao lik. On Sarajliji samo služi kao lutka koju ovaj voda od situacije do situacije, bez smislene motivacije ili psihologije, i ima da služi samo kao vreća za boks pod Sarajlijinim rukavicama, odnosno kao seks-lutka na naduvavanje pod njegovim zluradim dildom – ili kao mlitava krpenjača pod Sarajlijinim kopačkama (da se poslužim ovom slikom, kad je već autor veći fan fudbala nego pop-kulture).
Samo jedan primer od mene (povrh gorecitiranih): ovaj naš "geek", ovaj "ekspert", ova spodoba koja okapava po internetu i indžijelim knjigama – prevratni momenat u svojoj odiseji, koji ga otisne na putešestvije, dobije – znate kako i odakle? Iz seminarskog rada jedne od onih kurvica! Potpuna besmislica i kretenizam. Od miliona zabavnih, duhovitih, logičnih načina koji bi bili u skladu sa tim likom i njegovim pretpostavljenim načinom funkcionisanja, Sarajlija bira najbezvezniji i najapsurdniji. A ako mislite da ta kurvica – zbog svojih extra znanja – kasnije nekako zaigra u zapletu, varate se. Istina, ona stalkuje tog gegavog rahitičnog krtokostog patuljka, ali ništa iz toga ne biva. Plus, to što naš "znalac" otkrije u njenom radu jesu fakti koje bi neko ko visi na internetu morao da ima na dlanu; nije to nikakva ezoterija pokupljena sa tavana čukundede vrača nego maltene opšte mesto (pop)kulture o kome pišu i trač novine i bilbordi (klinike za reorganizaciju zubala, za izbeljivanje kože i sl). Koješta!
Toliko o tome.
U narednom nastavku osvrnuću se na još neke probleme koji se nadovezuju na gore rečeno.

--- KRAJ U SLEDEĆEM BROJU---

понедељак, 28. мај 2012.

KRISTOFER LI: Ekskluzivni intervju

 
             Juče je Kristofer Li napunio 90 godina! Tim povodom, obznanjujem intervju koji sam s njim uradio prošle godine na Grossmanu. Iako sam do sada već vodio razgovore sa mnogim veličinama, žanrovskim i vanžanrovskim, moram istaći da je Kristofer Li ubedljivo najveća legenda od svih s kojima sam do sada imao priliku da se susretnem. Da, Corman included.
            Podsećam, ovde možete pročitati Kako sam sreo Kristofera Lija kao i detalje O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem. Na srpskom je taj razgovor izašao avgusta u NIN-u (pod naslovom "Никада нисам покушавао да престрашим људе"), a septembra na slovenačkom (pod naslovom "Med grozo in domišljijo") u EKRANU.  
Ovo je prvi put da se, ekskluzivno na blogu The Cult of Ghoul, taj intervju predstavlja u kiberprostoru.

IZMEĐU STRAVE I FANTAZIJE
 - Intervju sa Ser Kristoferom Lijem -

(c) Dejan Ognjanović
Ser Kristofer Li (Sir Christopher Lee) je glumac koji je ostvario englesku varijantu američkog sna: njegovu bogatu karijeru (preko 270 naslova) ocrtava luk od nezapaženog epizodiste do titule "Sera" koju je dobio 2001. godine. U periodu između skromnih početaka i današnje slave Kristofer Li se nametnuo pre svega kao najbolji tumač lika Drakule još od vremena Bele Lugošija. Pored niza filmova o Drakuli, rađenih za britansku producentsku kuću Hamer, istakao se igrajući i druge upečatljive zlikovce iz riznice horora: Frankenštajnovo čudovište, mumiju i doktora Fu Mančua. Visok stas, dubok ali melodičan glas i prodoran pogled učinili su ga idealnim negativcem, pa je kao takav obeležio i niz drugih horor filmova (najefektnije u filmu Čovek od pruća /  The Wicker Man, 1973). Svoju preteću pojavu podario je i nizu "loših momaka" izvan horor žanra, u klasicima kao što su Baskervilski pas, Raspućin: ludi monah, Četiri musketara i, naročito, kao protivnik Džejmsa Bonda u Čoveku sa zlatnim pištoljem (1974). Tokom osamdesetih i devedesetih njegova karijera je doživela privremeni pad u zabran osrednjih B-filmova, a onda je, na pragu novog milenijuma, pod stare dane, doživeo preporod i svetsku slavu ulogama zlog čarobnjaka Sarumana u serijalu Gospodar prstenova i, gotovo istovremeno, zlog grofa Dukua u novoj Lukasovoj (prikvel) trilogiji Zvezdanih ratova. Na taj način se nametnuo i generacijama mlađih gledalaca, čije je roditelje uspešno plašio tokom šezdesetih i sedamdesetih.
            Pre nego što je postao glumac, Li je bio britanski obaveštajni oficir koji je, u okviru zajedničke misije, boravio na jugoslovenskim prostorima tokom Drugog svetskog rata, gde je lično susreo Tita, Pavelića i druge predstavnike lokalnih strana u sukobu. U intervjuu za DUGU, početkom 1990-ih, kazao je da mu nije dopušteno da o tim danima detaljno govori. 
Kada se ukazala prilika da sa njim porazgovaram u malom slovenačkom mestu Ljutomer, u okviru festivala filma i vina Grossmann (25-30. jul 2011), gde je dobio nagradu za životno delo "Stari hudi maček", pokušao sam da nešto više saznam o Lijevim susretima sa likovima koji su krojili horor-istoriju na ovim prostorima. Ispostavilo se da ga i preko šest decenija kasnije britanska tajna služba obavezuje na ćutanje o detaljima tih misija. Ipak, evo razgovora koji je tom prilikom vođen.

Imam veoma konkretno pitanje vezano za vašu misiju pri britanskim specijalnim jedinicama u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. U intervjuu koji ste dali beogradskom novinaru Slobodanu Aranđeloviću 1990. godine, kazali ste: "Veoma pomno i danas pratim zbivanja i mogu vam reći da me nedavni uznemirujući događaji kod vas nimalo nisu iznenadili. Pogotovo što sam od posete Visu poneo utiske koji nisu bili pogrešni." Možete li malo detaljnije opisati te utiske?

--- Ne moram da vam kažem da su ti događaji deo istorije. Tokom mnogo, mnogo, mnogo godina postojale su te razlike, ponekad čak i mržnja, nerazumevanje, kako god želite da to nazovete. Sve te različite nacije, Hrvati, Bošnjaci, Srbi, svi narodi bivše Jugoslavije, i na kraju je to dovelo do tog užasnog rata. A sada su u Hagu tri najveća kriminalca: Mladić, Karadžić i... Hadžić, je li tako? Međutim, ja sam kao i mnogi od nas u specijalnim jedinicama morao da potpišem dokument da ne smem da diskutujem o bilo kojim našim operacijama.

Ali mogli ste, čak i u ono vreme, da osetite neku vrstu neslaganja između ovih naroda?

--- Oh, da. Da, na neki način. Hoću reći, nije to bilo toliko očigledno. Ali povremeno se moglo osetiti, na primer, kada sam snimao jedan film u Hrvatskoj, dospeo sam u prostoriju u kojoj je na zidu bio jedan poster na ćirilici, koju ja mogu da čitam i pišem. Rečeno mi je da to nije hrvatski, u kome se ne koristi ćirilica, pa sam pretpostavio da je poster srpski. I naravno da je to i bio. Sećam se da su mi neki članovi ekipe govorili: To nije hrvatski, to je srpski. Eto, čak i onda...

... Insistirali su da se povuku granice između toga šta je čije?

--- Nisu baš insistirali, ali potrudili su se da ne pomešam hrvatski i srpski.

Hteo bih da vas pitam nešto vezano za film Čovek od pruća, koji je, verujem, vaš lični favorit?

--- Mislim da je to najbolji film u kome sam ikada igrao.

Bili ste u toliko mnogo dobrih i odličnih filmova. Šta je, dakle, to što ovaj naročiti naslov čini vama tako dragim?

--- To je dobra priča. I ona ne nudi nešto što publika očekuje da vidi. Kraj je veoma zastrašujuć, a opet, potpuno je logičan. Zato što smo mi (na ostrvu na kome se radnja dešava – D.O.) pagani, i tako to mora da bude. Usevi su propali, i moramo da žrtvujemo devicu. Mislim da je izuzetan scenario Entonija Šefera. Bio je veoma mnogo skraćen. Kada sam video film sećam se da sam se pitao: Šta se desilo? Ovoga nema, onoga nema... Šta se desilo sa doktorom, zubarom, apotekarom, ribarem, pekarom? Sve su to bile dobre uloge, a u završnoj verziji filma oni jedva da se pojavljuju. Film je sečen i sečen i sečen. Pokušavali smo da pronađemo negative i neupotrebljene snimke, ali nikada ih nismo našli.

Da li su mnoge vaše replike izbačene?

--- Oh, da. Mnogo njih.

Da li su sve poticale iz scenarija, ili ste neke improvizovali?

--- O, ne, sve su poticale iz scenarija.

Da li ste vi lično osećali neku srodnost sa ovim sistemom paganskih verovanja?

--- Postoje pagani na ovome svetu. Ne može se to baš porediti, ali pogledajte šta je ovaj čovek u Norveškoj učinio (misli se na masakr koji je u Oslu i okolini učinio Anders Behring Brejvik 22. jula ove godine – D.O.). To je veoma različito od događaja u tom filmu, ali pokazuje šta su sve ljudi spremni da urade za ono u šta veruju. 

Da li ste, dakle, ulozi Lorda Samerajla pristupili kao negativcu, ili ste pokušali da ga glumački odbranite?

--- On je veoma šarmantan, on se smeši, može da bude veoma zabavan. A u isto vreme, on zna šta mora da uradi kako bi ljudi na ostrvu imali dobru žetvu te godine, zato što je ona prethodna bila veoma loša.

Kako je to bilo nedavno raditi neku vrstu nastavka tog filma, The Wicker Tree (2011)?

--- Još ga nisam pogledao. Trebalo je da igram glavnu ulogu u njemu, i prihvatio sam. Bio je to veoma dobar scenario. Razlikuje se od originala u smislu zapleta. U pogledu pristupa donekle mu je blizak. Ali to nije ta ista priča. Neću vam reći zaplet da vam ne bih pokvario film, ali na kraju ja ne igram glavnog junaka zato što sam u to vreme snimao drugi film, i produkcija nije mogla da čeka na mene, morali su da otpočnu snimanje. Ali kazali su da me žele u filmu, a ja sam rekao: Ali ja ne mogu da igram Lorda Samerajla ponovo, jer to nije ta priča. Tako da se pojavljujem u samo jednoj kratkoj sceni. Snimili smo je u jednom danu.

Bili ste prijatelj sa piscem Denisom Vitlijem (Dennis Wheatley), i igrali ste u dva filma po njegovim romanima o okultnom.

--- Tako je. Prvi od njih, Đavo je izjahao (The Devil Rides Out, 1967; kod nas prikazivan pod američkim distributerskim naslovom, kao Đavolja nevesta) bio je veoma dobar, ali onaj drugi (To The Devil a Daughter, 1976) nije valjao. Voleo bih da Đavo je izjahao uradim ponovo. Mnogi ljudi bi voleli da urade rimejk. Ja bih još uvek mogao da igram tu ulogu. Sa drugom ekipom. A sa današnjim kompjuterskim efektima, to bi bilo fantastično. Onaj drugi film, Ćerka za Đavola, imao je dobre delove, ali kraj je bio besmislen.

Da li je menjan u odnosu na verziju koju ste prihvatili da radite?

--- Da. Imao sam završnu scenu sa Ričardom Vidmarkom, jednim od poslednjih velikana filma, u rangu Roberta Mičama. U toj sceni ja treba da žrtvujem mladu devojku, Nastasju Kinski; oko nje sam ocrtao krug krvlju, i svako ko ga pređe – mrtav je. Ričard se na mene baci kremenom: to ima neke veze sa pričom, kao jedini način da se pređe nacrtana barijera, ne sećam se zbog čega. Ja padnem, on pređe krug i podigne devojku, krene da je nosi izvan kruga. Ja se prosvestim, vidim šta se dešava i krenem za njim. Ali zaboravim da time izlazim iz kruga – i tada me udari grom. Bog, ili božanska kazna, ili šta god. Ali to nisu prikazali. Neko je rekao: Oh, pa on je već ranije imao takvu scenu (na kraju filma Ujed Drakule, 1971, naslovnog vampira ubija grom koji pogađa metalnu šipku koju ovaj drži – prim. D.O.). Nimalo inteligentno. Ova promena pokvarila je film. Vitli time uopšte nije bio zadovoljan, za razliku od Đavo je izjahao, koji je obožavao.

Rekao bih da je to jedan od vaših najboljih filmova.

--- To je zaista veoma dobar film. Bio je ispred svog vremena, zato što se bavi crnom magijom, koja još uvek postoji. Obožavanje Đavola, Satanizam, zovite to kako hoćete.

I o tome sam hteo da vas pitam. Vi ste neka vrsta entuzijaste za oblast okultnog, zar ne?

--- Interesuje me ta oblast i znam poprilično o njoj. Razgovarao sam sa ljudima koji su u nju direktno uključeni.

Koja su vaša verovanja po pitanju natprirodnih sila? Verujete li da postoji nešto izvan psihologije ljudi koji u njih veruju? Odnosno, da postoji objektivna relanost tih fenomena?

--- Sada govorimo o Zlu.

Radije bih koristio termin "natprirodno".

--- U redu, natprirodno. Dakle, znate li vi odgovor?

Ne.

--- Zna li ga bilo ko?

Pa, možda ga je znao Vitli, budući da je bio prijatelj sa Alisterom Kroulijem, koji je zapravo praktikovao okultne invokacije i obavljao druge rituale.

--- Zar je Krouli bio prijatelj sa Vitlijem?

Pa, možda ne baš prijatelj, ali svakako su bili poznanici. Vitli je kontaktirao Kroulija u 1930-im godinama, radi konsultacija oko okultnog, dok je spremao jedan roman. Nastavili su da se viđaju i u narednim godinama.

--- Skerletna Zver, ili kako je već voleo da sebe naziva?

Velika Zver 666.

--- Da. Imam jednu njegovu knjigu o magiji.

Dakle, koji je vaš stav po pitanju ovih verovanja i praksi?

--- Pa, oni postoje. Postoje stvari koje se dešavaju u životu, na ovoj našoj Zemlji, koje ne možemo objasniti. 

Da li ste imali neko lično, direktno iskustvo te vrste?

--- Nisam nikada susreo nikakve prikaze. Možda poneki proročanski san... Iako poznajem ljude koji su išli na ono što nazivaju seansama. I to se dešava. Uidža tabla... Ona se pokreće. Drugo je pitanje da li neko može povratiti mrtve. Takozvani medijumi. Svi koji su tvrdili da mogu da proizvedu tzv. ektoplazmu razotkriveni su kao varalice. I ja bih, na primer, voleo da popričam sa svojim dedom, ili tako nekim. I tada se iznenada medijumov glas promeni... Dakle, ima dosta stvari u životu koje ne možemo objasniti. "Više je stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacije," kako kaže Hamlet, "nego što se sniva u tvojoj filozofiji."

Da li biste se onda izjasnili kao Hrišćanin?

--- Ja sam Hrišćanin. Ali nisam baš mnogo religiozna osoba. Volim da verujem da postoji život posle smrti, ali – kakav će on biti? Verujem, kao neki Budisti, da je svaki život priprema za onaj sledeći. I nadajmo se, bolji. A sve što radimo u ovom životu, dobro li zlo, utiče na onaj drugi.

Imate li neka prisećanja na Marija Bavu (Mario Bava), s kojim ste radili dva filma u Italiji, a naročito na Bič i telo (The Whip and the Body, 1963), koji je jedan od njegovih – i vaših – najboljih filmova?

--- Mario Bava je bio veoma duhovit. Ali ne verujem da je bio naročito srećan čovek. Imao je običaj da se pojavi iza kamere pre nego što vikne "Rez!" Dalia Lavi i ja smo imali ljubavnu scenu zajedno, a on je ušetao na set usred akcije, i počeo da pravi grimase.

Znam da vi ne volite da vas previše povezuju sa horor žanrom, ali ipak moram da vas upitam kakav je vaš stav prema činjenici da ste ime stekli prevashodno zahvaljujući ulogama u takvim filmovima? Naravno, imali ste zapažene uloge i u filmovima drugih žanrova, ali ljudi vas se nekako najviše sećaju po onima iz horora.

--- Bio sam glumac punih deset godina, i učio sam, učio, učio. Putovao sam u razne zemlje da bih izgovorio nekoliko reči dijaloga, u malim ulogama. Onda sam uradio Priču o dva grada, prema romanu Čarlsa Dikensa, što je bila dobra, velika uloga. A onda je, u to vreme, Hamer počeo da sprema svog Frankenštajna (1956). Tražili su veoma visokog čoveka. Pre toga sam imao probleme zbog svoje visine: bio sam viši od tadašnjih britanskih zvezda. Nisam mogao da dobijem posao, jer sam svojom visinom odvlačio pažnju sa glavnih junaka. Da sam bio rođen u Americi, drugačije bi bilo, ali britanske zvezde su tada bile pretežno niže od mene. I tako, odlučio sam da čekam, i učim posmatrajući ljude oko sebe na snimanju: ljude poput Dejvida Lina i Kerola Rida i njihov rad sa glumcima. I učio sam, učio, učio... što je stvar koju bi ljudi danas trebalo mnogo više da čine.
            I onda odjednom dolazi lik koji ne govori, koji treba da bude vrlo visok, a ja sam razumevao puno toga vezanog za rad pokretom. Prošle nedelje smo moja supruga i ja na TV-u gledali originalnog Frankenštajna, iz 1931. godine, sa mojim dragim prijateljem Borisom Karlofom. Mnogi ljudi greše po pitanju te uloge, misleći da se Frankenštajnov stvor tetura i treska nogama o tlo: "Bum! Bum! Bum!" Ali to nije tako. On se kreće kao zbunjeno dete koje nije tražilo da se rodi. On ne zna ko je niti odakle dolazi. Ima loš mozak, zato što je onaj dobar nesrećnim slučajem ispušten, i zato mu mozak ne radi najbolje. On se kreće poput deteta, a to sam činio i ja u toj ulozi.
            To se tako desilo, a posle toga uradio sam Drakulu (1957). Nisam uradio previše njih, iako ljudi veruju da jesam. Glumio sam u možda pet ili šest, ne sećam se. I tako se desilo da su posle tih filmova moje ime i moj lik postali poznati širom sveta. Ali nisam igrao u toliko horor filmova koliko ljudi misle. Mislim, po mom mišljenju filmovi o Fu Mančuu ne spadaju u horor.

Da, oni su bliži fantaziji...

--- Nikada nisam pokušavao da prestrašim ljude. Da ih zaista uplašim. Susretao sam ljude koji su mi govorili: "Oh, kada sam bio mlad video sam taj vaš film i bio sam uplašen danima..."

Ali to je kompliment za vas, da ste uspeli da postignete taj efekat čak iako niste insistirali na njemu.

--- Nikada nisam hteo da prestravljujem ljude. Pokušavao sam da ih navedem da osete saosećanje prema tim likovima. Koristio sam frazu "usamljenost zla". I ona je istinita.

Dakle ne osećate kajanje što ste postali povezani sa jednim žanrom koji se ponegde još smatra inferiornim?

--- Ne smatraju ga nižim, samo pogledajte koliko se tih horora snima danas. Čak previše, ako se ja pitam. Ključna stvar kod mojih filmova jeste da oni... nisu bili realistični. 

Oni su pretežno fantazije.

--- Tako je, fantazije, apsolutno fantazije. Kao bajke. Znate da te stvari ne mogu da se dogode. A moj posao kao glumca bio je da publiku uverim da mogu da se dogode. A u poslednje vreme, možda već dvadesetak godina, filmovi horor žanra vam pokazuju sve. Krv je svuda po ekranu i to je ogavno.

Danas efekti maske, umesto dobrih glumaca, služe da publiku uvere u "realističnost" zbivanja.

--- Tako je, a takođe su ih zamenili i kompjuterski efekti. Živi glumci im više nisu potrebni. Ja se, istina, u mojim godinama, ne bojim toga.

Kako su se stvari promenile, po pitanju pozicije glumca, od vremena u kome ste se vi otisnuli u tu profesiju pa do danas?

--- Mislim da je Entoni Hopkins upotrebio frazu "Filmskom industrijom danas rukovode odela." Imate mlade ljude u odelima koji ne znaju ništa o scenariju, ne znaju mnogo o glumcima sem ako su baš velike zvezde. Sve se vrti oko toga koliko će nešto koštati a koliko će zaraditi. I to je sve.
            U starim danima, u zlatno doba, 1940-ih i 1950-ih, postojali su veliki reditelji, glumci i glumice, i filmovi. Jedan takav gledao sam pre neki dan: Ostrvo Largo (Key Largo, 1948). Glumci u tom filmu, ama baš svaki od njih, prva je liga. Bogart, Bekolova (Bacall), Lajonel Barimor u kolicima, kao što je tada i bio, Edvard Dž. Robinson, naravno, sjajan glumac.

Danas ne biste mogli naći toliko vrhunskih glumaca u celom Holivudu, a kamoli u jednom jedinom filmu na okupu.

--- Tako je. Ne želim da zvučim grubo ili neljubazno, ali dopustite da to ovako sročim: postoje danas neki glumci koji su poput onih starih. Džin Hekmen, iako se on već povukao iz glume, zatim imate Nikolsona, Paćina, de Nira, sve su to vrlo dobri glumci. A zatim imate sledeću generaciju, poput glumca koga izuzetno cenim, koji mi je takođe veliki prijatelj i za koga verujem da će postati jedan od velikana – Džoni Dep. Takođe i Leonardo di Kaprio, koji postaje sve bolji sa svakom novom ulogom. Zatim Džef Bridžiz, naravno. Što se tiče žena: Džodi Foster, Meril Strip... ali one nisu više mlade.

Današnji Holivud traži manekenke i starlete a ne glumice.

--- Da. Ili, ako pogledate filmove o Hariju Poteru. Tu imate mladog glumca, Danijela Redklifa. On je postao veoma dobar glumac. To je dokazao na pozornici.

Da, igrao je u predstavi Ekvus (Equus).

--- Da, i skinuo se go. Ja to ne bih uradio (smeh). Ali, on će ostati. Devojka (Ema Votson) je veoma zgodna. Želi da završi studije. Ne znam da li će postati velika zvezda ili će joj tražiti da stalno igra jedno te isto. I to je problem. Ako iznenada ostavite utisak na filmskoj sceni, dok ste veoma mladi, kada nemate dovoljno iskustva i znanja, kada vas iznenada stave u ogroman film, i daju vam glavnu ulogu, ne možete da se s tim izborite u tim godinama. To nije greška tih mladih glumaca. Da mi neko ponudi deset miliona dolara, ja ih ne bih odbio. Ali niko mi nije, niti će.
            Ja ne kažem da mladi glumci nisu dobri, uopšte ne mislim to. Ali velikani, istinski velikani filma – gde su danas oni? Kuper, Gejbl, Trejsi, Stjuart, Mičam, Vidmark, Vejn... gde su danas oni?


P.S. Podsećam, takođe, da Ghoul nije jedini velikan sa naših prostora koga je Li imao priliku da upozna. O njegovom susretu sa J. B. Titom možete ekskluzivno, samo na ovom blogu, čitati OVDE.

недеља, 27. мај 2012.

OGLEDALO ZA VAMPIRA - Adrijan Sarajlija (1. deo)

            Ako je verovati pogovoru ovoj knjizi, blagoglagoljivo nabudženom od strane Slobodana Škerovića, debitantski roman Adrijana Sarajlije nudi "avanture dostojne Đakoma Kazanove, Markiza de Sada i Karlosa Kastanede" ali i "ravelovski bolero energetskih paketa koji neočekivano probijaju iz „kolajdera“ kolektivnog podsvesnog".
            Ako je verovati Deksi Seljaku (Pantalejskom) Stojiljkoviću, ovo je "vešto skrojena priča, izuzetan stil, zanatska potkovanost na kojoj mnogi mogu da zavide mladom autoru". (On, je, istina, kasnije drastično modifikovao i ublažio svoje pohvale, na jednom opskurnom forumu na kome učestvuje 6 ljudi, ali navedene reči iskazane su na daleko vidnijem mestu...)
            Ako je verovati Đorđu Bajiću, prikazivaču sa Popboksa i Jelou Keba i nakucavaocu nečitljive knjižurine Ostrvo prokletih, OGLEDALO ZA VAMPIRA pokazuje "neosporne kvalitete, pre svega Sarajlijino pripovedačko umeće."
            Naravno, verovanje je stvar iracionalna, koja s mozgom veze nema; što je još gore, nijedan od citiranih nije kompetentan da sudi o dobrom pisanju, niti kao kritičar (iako Bajić ima barem teoretske pretpostavke za to), a još manje kao pisac, pokaznim primerom sopstvenog pisanija (iako je Deksina proza, za razliku od pisanija ostale dvojice, barem čitljiva).
            Ipak, ovaj roman je najveću kontroverzu u skučenim okvirima žanrovskog geta izazvao time što su pojedini čitaoci u glavnom junaku romana "prepoznali" aluzije na, ni manje ni više, nego – Ghoula. Neki su se krišom smejuljili i kikotali i gurkali laktovima u tom "prepoznavanju" (npr. Đ. Bajić), drugi su pravili dvosmislene aluzije na vodećem žanrovskom forumu u Srbiji (npr. Žarko Milićević Zakk: "Hm, nizak, zadrt, otpušten s posla nastavnika, živi na netu, drnda se sa hororom i ezoterijom, taj Eduardo mora da je inspirisan Žižekom"), ali jedini je Dimitrije Vojnov, na istom tom forumu, pod svojim nikom "Crippled Avenger", ne samo eksplicitno ukazao na te navodne Ghouluzije, nego i ispoljio gnušanje nad njima!
            Ako je verovati D. Vojnovu, njemu je "ovaj rukopis i u specifičnom etičkom smislu ogavan". On kaže: "Nikakve studije gikovštine tu nema, osim određene, moram priznati, zastrašujuće preciznosti u degutantnom ličnom obračunu pri početku, a ni tu ništa pametno o gikovštini nismo saznali." I dalje: "Znate kako, kada pročitam jednu degutantnu aproprijaciju nečijih ličnih osobina, koje su sticajem okolnosti putem Interneta dostupne i onima koji ga ne poznaju lično, i kada to sve izađe unutar jedne ipak dosta hermetične scene, ja zaista ne mogu da poverujem da je to slučajnost. ...Dakle, to što Sarajlija ne poznaje čoveka koga opisuje ne znači da nije mogao da prikupi podatke sa Foruma, blogova i sl. i meni su priče o slučajnosti krajnje naivne... Nadam se da je jasno da ne mislim da OGLEDALO aludira na mene, već da govorim principijelno."
            Evo, konkretno, kako je Vojnov "prepoznao" Ghoula u liku Eduarda:
"Prepoznaje se po tome što je predavač koji u svom radu na jednom dosta opsežnom predmetu insistira samo na stvarima koje ga zanimaju, dakle na okultnom, brutalnom, bizarnom i pokušava da svede sve događaje o kojima govori (predaje istoriju) na te detalje i smatra ih ključnim, često važnijim od drugih činjenica koje u širem smislu obeležavaju te teme. Zatim ima vrlo aktivan život na Internetu, teškoće u kolektivu, na vrlo sličan ciničan način percipira svoju okolinu i odbacuje konvencije i ono što se smatra "humanim" i "normalnim". U domenu okultizma, horora i srodnih tema važi za internacionalno relevantnog poznavaoca, kolekcionara, često raritetnih predmeta itd. Dakle, sve ove osobine su opisane jako blisko načinu na koji Ognjanović samog sebe predstavlja na blogu. Ovakvi opisi imaju više veze sa personom koja je izgrađena na Internetu nego sa nekim ličnim poznanstvom, to stoji, ali je vrlo jasno usmereno o kome se radi.
Ono što je međutim neukusno, to je druga dimenzija ovog lika, a to je kako Sarajlija objašnjava/motiviše ova interesovanja, a to je da sve proističe iz fizičkog deformiteta koji ga onemogućuje da se pravilno socijalizuje, porodice i okoline koji ga odbacuju, neizlečivih kompleksa i banalnih seksualnih frustracija i sl. Dakle, u tom "objašnjenju" sledi ono što je neukusno. Isto tako, junak se odriče svih svojih interesovanja onda kada fizički ozdravi i seksualno se ostvari a prelazak u onostrano i pretvaranje u natprirodno biće ne iskoristi ni na kakav iole smislen način osim u pokušaju da postane poželjan i popularan."
            U uzavreloj diskusiji povodom toga da li je Sarajlija zaista svoj lik donekle zasnovao na Ghoulu ili nije, svojevrsni zaključak ponudio je Boban Knežević: "Vidi, nije uopšte bitno da li je stvarni Gul nalik Eduardu u ovoj ili onoj meri već da opisani lik u knjizi odgovara slici koju ljudi imaju o Gulu. Eduardo je ono kako mali Perica zamišlja Gula."
            Pa, pre nego što kažem koju o romanu, ukratko ću da se osvrnem na ovaj "lični" aspekt.
            Pre svega, Sarajliju poznajem vrlo površno: sreli smo se jednom, razgovarali prijateljski i s poštovanjem i razmenili par mejlova. U svojim osvrtima na njegovo pisanje, kasnije, bio sam, kao i uvek i prema svima, znanim i neznanim, strog ali pravedan. Njegovu priču "Abrakadabra" u antologiji Istinite laži istakao sam kao najbolju u tom izboru i dao joj ocenu 9, ali sam zato bio prilično razočaran njegovom novelom "Berlin Bob" (ocena: 4) iz antologije o Apokalipsi, i to takođe neskriveno iskazao i obrazložio, ovde. Ako sam nekome uopšte "dao povoda" za nekakav "degutantan lični obračun", onda bi to pre bio pisac pogovora za Sarajliju, Škerović (kome se, pak, Sarajlija smesta odužio pogovorom za njegovu knjigu Šabanijada). 
            Sad, istina je da sam ja svojim no nonsense etitjudom ("Ghoul breaks for no one" i "Ghoul tells it like it is") naljutio, iznervirao pa i razbesneo neke ovdašnje pisce (a brojne pretnje nasiljem koje sam od njih dobijao i još uvek dobijam samo su jedno od svedočanstava toga)! Dakle, statistički je vrlo verovatno da ću pre ili kasnije biti ili pretučen ili u prozi karikiran (ili oboje) – ali: Ghoul se saginjati neće a još manje će skretati sa svog kursa! Neka bude božja volja: svako neka radi po sopstvenoj savesti (if any) i svako sa teretom svojih reči i dela neka izlazi pred Svetoga Petra. Ja znam da ću na toj nebeskoj carini, na pitanje "Imate li šta da prijavite" mirne duše da kažem "Ništa, dolazim lak kao pero", a ovi ostali neka se snalaze kako znaju i umeju sa svojim prtljagom.
            U konkretnom slučaju, nakon pročitanog romana, mogu da ustvrdim sledeće:
            - ne verujem da je OGLEDALO ZA VAMPIRA "ruganje" ili "lični obračun" Sarajlije sa mnom;
            - ne mislim da je njegov anti-junak, Eduardo, zasnovan na mojim – stvarnim ili izmaštanim – osobinama.
            Istina, Eduardo je vrlo groteskno preteran lik, i neko bi mogao reći: "Pa da, naravno da Sarajlija nije slikao tvoj portret (jer nisi bio dovoljno dugo s njim u istoj prostoriji za tako nešto) ali je zato nacrtao jednu nakaradnu karikaturu zasnovanu na tvojoj internet-personi i jpg-ovima dostupnim onlajn." Odnosno, kako to reče Boban, nije to dr Ognjanović, nego Gul, iz vizure Malog Perice.
            Ne mislim da je tako. Postoje suviše drastična "odstupanja" od najelementarnijih fakata (uz pretpostavku da sam ja bio polazna osnova) koja se ne mogu objasniti pukom groteskom i preterivanjem (pojačavanjem postojećeg). Zapravo, ako ćemo pravo, Eduardo, ovako kako je opisan, u jednakoj meri, ako ne i više, može da podseća upravo na Vojnova – naročito u detaljima koji se tiču izgleda i zdravstvenih problema (a slično važi i za psihologiju i motivaciju tog lika). Degutantno bi bilo da to elaboriram, pa neću, tim pre što ne verujem ni da je D.V. poslužio kao osnova za građenje tog lika, već da su "sličnosti" u najvećem delu plod slučajnosti ili sticaja okolnosti.
            O razlozima za sva ta "prepoznavanja", kao i o drugim problemima ovog romana (koji proističu iz tretmana glavnog junaka i "geekovštine" kao takve, pa se stoga delom nastavljaju na ovde rečeno) pisaću u idućem nastavku. Ovim okončavam deonicu o njegovom "ličnom" aspektu, a u nastavku kritike bavim se formalnim i idejnim momentima.  
Da sumiram, za sada: ako je vaša glavna motivacija za čitanje ove knjige "daj da vidimo taj roman u kome zajebavaju Gula" – bićete razočarani. Možda će vam neko, nekada, udovoljiti željama, ali za sada, kako stvari stoje, OGLEDALO ZA VAMPIRA nije taj i takav roman. Ne padajte na taj marketing: nema ovde ni gulova, ni vampira: samo ogledalo... A da li, sem njega, ima još nešto – kazaću u idućem nastavku.

--- NASTAVIĆE SE---

субота, 26. мај 2012.

Negotin Gothic (4): ALIEN u pećini

 Jutros sam sanjao da intervjuišem Ridlija Skota (ali sam zaboravio da uključim diktafon)! Divan čovek... Elem, fina koincidencija, kao i ovo što sledi.
...Pošto smo razgledali napuštene, ruševne kuće, Siniša i ja smo krenuli njegovim autom ka sledećoj lokaciji. U pitanju je pećina u kojoj se nalazi okamenjena glava Gigerovog i Skotovog ALIENA. Ili barem bliska aproksimacija tako nekog čuda.
Da bismo do te pećine stigli, trebalo je da odemo u šumu između Štubika i Plavne, potez prema kanjonu reke Zamne. A da tome priđemo, morali smo da pređemo jednu popriličnu čistinu gde je vetar baš insistirao da nas oduva s puta ka uskovitalnoj travi polegloj ka tlu. Beše to bukvalno – brisani prostor. Zamalo i nas da pobriše.
Što je najgora ironija, ispade da je put ka našoj lokaciji bio sasvim dobar, i da uopšte nije bilo potrebe da auto ostavljamo tako daleko: ovu gnjavažu s vetrom (jedinu celog tog dana!) mogli smo da zaobiđemo da smo samo tu deonicu prešli u kolima i ostavili ih kod poslednjih kuća na obodu šume, umesto što smo nepotrebno pešačili misleći da je put loš za auto. 
No, šta da se radi: pozajmljena vindjakna i kapa zaštitili su me od Vendigovog besa, a pošto vetar nije bio naročito hladan, ne mogu da se žalim. Čim smo zašli u šumu, u kanjonu, vetra više nije bilo.
Lepotu majskog zelenila neću da opisujem: to je izlišno, pored ovih slika.
Da bi se prišlo pećini valjalo je preći reku – a jedina opcija za to bila su improvizovana brvna preko vode. 
Naravno, spretni & okretni Ghoul (iako formalno nije planinar) glatko je, i suvo, prešao preko svega toga.
Divlja šuma pružala je niz slikovitih lokacija, čudnog rastinja, prirodnih lukova, od kojih neke možete videti ovde.
Ipak, hajlajt je pećina sa ALIEN glavom na koju mi je Siniša skrenuo pažnju.
Pećina je relativno mala i uska. Tačnije, takav je deo po kome se može ići uspravno. Zatim sledi deo koji je prenizak čak i za mene, i on ide u dubine koje mi nije padalo na um da istražujem. Iz tog mraka smo svojom galamom i blicem Sinišinog foto-aparata uspeli da isteramo jednog šišmiša, ali nažalost bio je prebrz da ga uhvatimo i na slici.
Tuđinska kamena formacija je zaista inspirativna, a vala i faktura stena i njihovih oblika na nekim mestima nisu bili daleko od fantastičnih organskih formacija sa Gigerovih slika.
Naravno, uz nas je bio i FAUSTOVSKI EKRAN kao svojevrsna amajlija i štivo za prigodno prekraćivanje vremena.
Pošto u ovom delu šume nismo naišli na živuljke poput kornjače prethodnog dana, knjigu smo pozirali na nekim zabavnim izdancima vegetacije – a vrlo ubrzo, i na neočekivanim izdancima lobanja koje nađosmo na ulazu u Rajsku prerast.
O tome, u idućem nastavku...