недеља, 31. јул 2011.

2001 MANIACS: FIELD OF SCREAMS (2010)






















Rivju: Aleksandar Janjić

Režija: Tim Sullivan
Scenario: Tim Sullivan, Chris Kobin, Christopher Tuffin


Ovo je takvo ZLO od filma da mi i samo pisanje o njemu izaziva težak duševni bol, a možete tek misliti šta gledanje toga uradi čovjeku. Zbog toga ću nastojati da ovaj tekst skratim što je moguće više, pa taman rivju bio nepotpun i neuvjerljiv (kao da su mi ostali bolji...).

Južnjačka banda iz filma 2001 Maniacs ponovo je na okupu, uz nešto izmijenjenu glumačku postavu – najupečatljivije je odsustvo Roberta Englunda, koga je u ulozi gradonačelnika Bakmena zamijenio Bil Mozli. Pošto su čak i imbecilni sjevernjaci provalili onaj fazon sa detour znakom, posjeta Plezent Veliju je značajno opala. Mještani su na vrlo strogoj dijeti u kojoj je ljudsko meso vrlo bitan faktor, pa kad neće Muhamed brijegu... (ili tako nešto). Uglavnom, ukrcaju se u autobus, napuštaju zavičaj i otiskuju se na road trip po sjeveru. Na kraju se skrase na nekom neupečatljivom proplanku i tamo montiraju svoje šatore.

U isto vrijeme, neki potpuni imbecili koji snimaju neke porniće ili šta već zabasaju na to isto mjesto jer im se pokvari autobus. To je jedna neopjevano iritantna banda fufica sa inteligencijom ćuskije i ne mnogo pametnijih članova filmske ekipe. Logično, dolazi do sukoba «civilizacija» u kom je od samog početka prilično jasno ko će da izvuče deblji kraj, mada je to sve potpuno nebitno jer ovo čudo je toliko negledljivo da se možete smatrati herojem ako uopšte izdržite do kraja.

U suštini, Field of Screams (čijih vriskova? Vjerovatno publike) zapravo i nije film – to je odurna tvorevina koja bi se mogla opisati kao mješavina cirkuske predstave, Audicije, torture porna i softkora, mada to ni izbliza ne opisuje svu količinu grozote koja se istresa na nesrećnog posmatrača. Bukvalno od prve scene (tokom koje sam pomislio «Šta je ovo, neki pornić?») jasno je da vas ne čeka ništa dobro.

Ovo vam je kao da Zoran Čalić radi treš horor u saradnji sa Plejbojem i Narodnim pozorištem Republike Srpske. Pošto je budžet «filma» bio otprilike 25 dolara (a i to je potrošeno na solidnu uvodnu špicu), netragom su nestali svi filmski elementi iz prvog dijela. Južnjački gradić zamijenjen je livadom sa dva drveta i tri šatora i sva «radnja» je skoncentrisana na tom prostoru, fotografija je tako oštra, šarena i svijetla da ćete samo čekati da vam pred nos iskoči Pamela Anderson ili En Nikol Smit (RIP), a posebna priča je «gluma» - pošto scenario ne postoji, «glumcima» je dozvoljeno da se dernjaju i glupiraju koliko žele i većina ih tu priliku koristi sa takvim entuzijazmom da ćete vrlo brzo biti na koljenima i svim srcem se moliti prvom božanstvu kojeg se sjetite za što skoriji kraj patnje (ili ćete jednostavno prestati s gledanjem filma).

Radnje dakle nema, čak ni u najširem značenju riječi. Nema tu neke jeze ili napetosti jer, prvo, ovo je cirkus a ne film (dernjanje-psovanje-seks-smrt-dernjanje-psovanje-seks-smrt i tako ukrug, dok se svima ne smuči), a drugo, ne postoje likovi s kojima biste se identifikovali. Naravno, nema ih ni u prvom dijelu, ali tamo su bar negativci bili umjereno zabavni – ovde su svi likovi ne karikature već karikature karikatura i ova metakarikaturalnost je mislim jednostavno nepodnošljiva svakom normalnom čovjeku.

Vjerujem da će poneki kompletista poželjeti da pogleda film zbog eksplicitnog nasilja i obilja golotinje, međutim i sa te strane se jednostavno ne isplati – scene ubistava jesu solidne, ali definitivno nisu vrijedne čekanja (eventualno možete da gledate film na 4X, osim tokom tih scena), dok je golotinja obezvrijeđena nepostojanjem karakterizacije. U filmovima je zanimljivo kad se skidaju naučnice ili druge harizmatične heroine, dok su ovo obične droce koje služe samo da se skinu i da ginu. Vjerujte mi, ne želite ovo da gledate. Ja sam inače vrlo tolerantan i u skoro svakom filmu uspijevam da pronađem ponešto dobro, ali gledanje ovoga je ravno konzumaciji mlijeka sa stucanim staklom dok vam u oči zabijaju eksere.

субота, 30. јул 2011.

Apokalipsa! Yog-Sothoth otvara Kapiju!

 


    Ako ste se nekada upitali – a ko pa nije? – kako bi izgledao povratak Starih Bogova na zemlju, i ako ste prezrivo i s podsmehom gledali na niskobudžetne i niskoimaginativne prikaze toga u B-hororima "po Lavkraftu", ili pak dok ste čitali pokušaje da se kroz prozu prikaže groza apokalipse, evo malo hrane za naše bedne smrtničke oči i za naše bezvredne "duše"! Drhtite, jer evo ga Tatko!
(Naravno, fotke su veće i detaljnije kad kliknete na njih!)


CHILE VOLCANO ERUPTION - IN PICTURES

Ash from the Puyehue volcano in Chile covers a ski resort in Argentina and spectacular electrical storms light up the Puyehue-Cordón Caulle range after the long-dormant volcano erupted at the weekend, belching an ash cloud more than six miles high over the Andes.

 
 
 
 
 
 
 

петак, 29. јул 2011.

UGOVOR S DJAVOLOM

Iz knjige ENCYCLOPEDIA OF WITCHCRAFT AND DEMONOLOGY by Rossell Hope Robbins
Preveo: Dejan Ognjanović
Prvobitno objavljeno u tematu GRADINE o Demonologiji.


Ugovor s Đavolom je bio suština veštičarstva. Taj ugovor je označio čarobnjaštvo kao jeres i prema tome doveo veštičarstvo pod jurisdikciju Inkvizicije. Ali, za svakog demonologa, bio on Protestant ili Katolik, srž zločina bila je u tome da je okrivljeni pristao da radi sa Đavolom kako bi poricao i suprotstavljao se hrišćanskom bogu. Tako je Giford pružio rasprostranjeno shvatanje među protestantskim Englezima: 'Veštica prema rećima Božjim treba da umre ne zato što ona ubija ljude – jer ona to ne može, sem ako nije od onih veštica koje koriste otrov što ga ili dobijaju od Đavola ili ih on uči da ga sprave – već zato što sarađuju s đavolima'. Taj čin ugovora, a ne bilo koji zaseban čin zlodela, sačinjavao je prestup. A takozvane bele veštice bile su isto tako proklete kao i one koje čine zlo. Vilijem Perkins je 1608. osnažio ovu vezu:

Na sličan način, iako je veštac na mnogo načina koristan, i ne povređuje već čak i lečenjem izvodi mnogo dobra, ipak, zato što se odrekao Boga kao svog kralja i vladara i sebe vezao drugim zakonima u službu neprijatelja Boga i njegove crkve, smrt njemu sleduje pravedno mu propisana od Boga: on ne sme da živi.


     Izuzmite ugovor, i jeres veštičarstva nestaje. Rani katolički demonolozi i svi protestantski autoriteti oblikovali su đavolski ugovor na crkvenim ceremonijama koje su im bile poznate; njihovi izveštaji su relativno zdravorazumski. Za Henri Mura 1653. bilo je 'nimalo nerazumno da se takve ceremonije između duha i čoveka mogu odigrati , kada se isto tako opipljivi rituali koriste za onu mnogo čvršću vezu između čoveka i Boga,' (u delu Lek protiv ateizma). Ali pozniji katolički autori dodali su kakvegod fantazije je njihova mašta mogla da proizvede.
     Prvi duži opis od strane nekog demonologa nalazimo u knjizi Formicarius (oko 1435.) autora Johanesa Nidera, što je druga knjiga o veštičarstvu ikada štampana, gde se govori o mladiću koga su spalili kao vešca:

Prvo, u nedelju, pre nego što se sveta vodica posveti, budući sledbenik, sa svojim gospodarima, mora da ode u crkvu i da se tamo, u njihovom prisustvu, odrekne Hrista i vere u njega, u krštenje i Katoličku crkvu. Zatim mora da oda počast magisterulusu, što će reći, 'malom gospodaru' (jer tako, i nikako drugačije, oni nazivaju Đavola). Potom on pije iz flašice (tečnost od ubijene odojčadi); kad ovo učini, on preduzima da zamisli i u sebi održi sliku našeg umeća i glavnih pravila ove sekte.

     Ovako uniformno poimanje ugovora kao jeretičkog povezivanja veštice i Đavola Crkveni oci su lagano razvijali iz simboličkog jezika Jezekije xxviii.15: 'Mi se povezasmo sa smrću; mi načinismo ugovor s paklom.' I Origen i Augustin povezuju proricanje, mađije vezivanjem i amajlije sa pacta cum daemonibus. Augustinova formulacija ušla je u Kanonički Zakon i tako, kao što je Henri Č. Li zapazio, 'postala trajni deo Crkvenog zakonika.' 'Prema tome, sva sujeverja od ove vrste, bila ona trivijalna ili pogubna,' tvrdio je Augustin, 'koja nastaju iz tih prokletih odnosa ljudi i demona, koji kao da nastaju neverničkim ugovorom prevrtljivog prijateljstva, treba da budu suštinski poreknuta,' (iz Hrišćanske doktrine). Isto tako usredsređen na proricanje, Toma Akvinski naglašava ugovor: 'Svako proricanje i polu-magijske mere računaju se kao sujeverje utoliko što nastaju iz bilo kakvih operacija sa demonima, i iz ugovora ove ili one vrste u koji se ušlo sa njima,' (Summa Theologica).
     Većina ranih legendi o ugovorima s Đavolom za pomoć u ovom svetu na račun onog potonjeg, koje su postale nezaobilazni primeri kod kasnijih demonologa, prešle su u zapadnu tradiciju negde oko devetog veka iz vizantijskih izvora. U njihovom širenju pomogli su i Krstaški ratovi. Do kraja XIV veka  (tačnije, 1398.) Univerzitet u Parizu priznao je teoriju po kojoj veštičarstvo sadrži i ugovor sa Đavolom. Sve je bilo spremno za Inkviziciju da raširi jeres čarobnjaštva i započne obmanu koja je obogaljila Evropu u naredna dva veka.

     Teolozi su razlikovali dve vrste ugovora: implicitni, neispoljeni, ili Privatni Ugovor (Proffesio Tacita), i iskazani ili Ceremonijalni Javni Ugovor (Professio Expressa). Uticajni sudac vešticama, Paulus Grilandus bio je među prvima (1525.) koji su razvili ovu klasifikaciju, koristeći kao dokaz iskaze koje je sam pripremao a onda mučio žrtve da ih potvrde. U neiskazanom ugovoru, veštica je iskazivala odanost Đavolu indirektno, preko neke druge veštice; na kraju se očekivalo od nje da učini i javnu obznanu. Javni Ugovor (Professio Expressa) mogao je biti načinjen sa svim shodnim ritualima na sabatu (solemnis sive publica) ili bez publike, potpisivanjem pisemnog spotazuma (privata). 'To što se naziva ceremonijalnim ili javnim jeste ono,' pisao je skeptik Redžinald Skot, 'gde se veštice okupljaju na određenim skupovima, u ugovoreno vreme, i ne samo što vide Đavola u vidljivom obliku, već se sreću i prijateljski s njim razgovaraju.' Do Binsfeldovog vremena (1585.), uogovr je postao tako formalizovan od strane advokata da je podsećao na 'sporazum između dva trgovca ili zemljoposednika.'
     Ugovor sa Đavolom, napisan krvlju veštice, najspektakularniji je deo ove teorije, a legenda o Faustu, u svim svojim varijacijama, učinila je mnogo da to verovanje produži. Kao i u većini drugih teorija koje se tiču veštičarske zablude, malo toga razlikuje Protestanta i Katolika. Jedno od ranjih dela, Errores Gazariorum, koje je napisao inkvizitor u francuskoj Savoji oko 1450., navodi priznanje nekog Žana de Stipulisa, spaljenog na lomači, prema kome je dao krv iz leve ruke kako bi Đavo napisao ugovor. Skoro dva i po veka kasnije, Koton Mater još uvek prihvata ovu bajku, mada malo ublaženu protestantskim zdravim razumom. U svom izveštaju o opsednutosti Margaret Rule, Mater navodi kako je ovu hristijanizovanu Indijanku Đavo navodio da se upiše u Knjigu Smrti 'perom i mastilom'.
    Samo potpisivanje dokumenta bilo je tek jedan deo ugovora (koji čak nije uvek ni bio uključen u javno pristajanje). U verovatno najrazrađenijem opisu, Guaco u delu Compendium Maleficarum (1608) klasifikuje delove ceremonije, očito zamišljene po uzoru na katoličku liturgiju.


Poricanje hrišćanske vere. Guaco daje tipičnu zakletvu: 'Odričem se tvorca neba i zemlje; odričem se svog krštenja; odričem se ranijeg štovanja Božjeg. Priklanjam se tebi, Đavole, i jedino u tebe verujem.' Gaženje krsta, koje je pratilo ovu zakletvu, bilo je od najranijih vremena važan deo rituala.
Ponovno krštenje od strane Đavola, pod novim imenom.
Simboličko uklanjanje krizme (posvećenog ulja).
Poricanje kumova i propisivanje novih sponzora.
Simboličko davanje dela svoje odeće Đavolu.
Zaklinjanje na vernost Đavolu dok se stoji u magijskom krugu na tlu.
Zahtev Đavolu da se ime upiše u Knjigu Smrti.
Obećanje da se Đavolu žrtvuju deca, što je korak koji je i doveo do priča o vešticama koje ubijaju decu. Ranija dela poput Errores Gazariorum preciziraju da se radi o deci mlađoj od tri godine.
Obećanje da se plaća godišnji danak dodeljenom demonu. Prihvataju se samo pokloni crne boje.
Stavljanje Đavoljeg belega na razne delove tela, uključujući anus kod muškaraca, i grudi i genitalije kod žena, tako da obeleženi deo postaje bezosećajan. Beleg može da varira oblik – zečja šapa, žaba-krastača ili pauk. Tim belezima bili su označeni samo oni za koje je Đavo sumnjao da su nepouzdani (u ovome se Guaco nije slagao sa većinom drugih autoriteta).
Zaklinjanje na službu Đavolu: nikada da se više ne obožava sakrament; da se razbijaju svete relikvije; nikada da se ne koriste sveta vodica ili sveće; i da ne pričaju o svojim odnosima sa Satanom.


    Guaco navodi primer preuzet iz Rejmonovog Antichrista (1597). Mlada devojka je pred inkvizitorima Akvitanije priznala 1594. da ju je njen ljubavnik, Italijan, odveo na sabat u večeri Svetog Jovana Krstitelja (24. juna). Pošto je načinio magični krug, Italijan je prizvao velikog crnog jarca, dve žene, i čoveka odevenog kao sveštenik. Kada je Italijan kazao đavolu-jarcu da devojka želi da postane njegov sluga –

jarac joj naredi da se prekrsti levom rukom, i svima prisutnima da mu odaju počast. Na to ga svi poljubiše ispod repa. Okupljeni zapališe sveće u svojim rukama na plamenu velike crne sveće koja je gorela između jarčevih rogova i ubaciše novčiće u posudu za ponude.

    Prilikom druge posete, devojka je jarcu ponudila loknu svoje kose.

     Po uslovima ugovora, 'veštica kao sluga,' pisao je Ser Robert Filmer 1653, 'vezuje se zavetom da veruje u Đavola, i da mu poda bilo telo, bilo dušu, bilo oboje.' Zauzvrat, 'Đavo je obećao da bude na raspolaganju za svaku naredbu svog vazala, i da se ukaže u obličju bilo kog stvorenja, da daje savet ili pomogne u sticanju užitaka, slave, bogatstva ili štagod bilo poželjeno; da ide za njim da ga nosi kojekude, i da izvrši svaku naredbu.'
     Filmer se bavio pitanjem – ko više dobija od ovakve pogodbe: Đavo nije bio obavezan da održi obećanje, a veštica se mogla pokajati na samrtnoj postelji, i tako sačuvati svoju dušu. Đavo je bio hendikepiran time što je mogao da svoje zle trikove izvodi samo uz Božje dopuštenje; ako bi veštica od njega zatražila nešto što je Bog zabranio, 'Đavo je mogao da izgubi svoje poverenje, i pruži priliku za pokajanje.' U svetlu važnosti ovog ugovora, začuđuje da je ostao sačuvan tako mali broj dokumenata koji su navodno autentični ugovori koje je Đavo napisao. Međutim, svaki demonolog bi to, naravno, objasnio time da je Đavo uništavao takve potencijalno pogubne dokaze kako bi zaštitio svoje sledbenike.

уторак, 26. јул 2011.

FANTASTIC ZAGREB (6): Zlokobna Bolnica (Sanatorij) Brestovac


 
A sada, kao što sam obećao, vrhunac horora na Fantastic Zagrebu: poseta najzlokobnijoj građevini koju sam do sada svojom nazočnošću pošastio. Odigrala se poslednjeg punog dana na Festivalu, i predstavljala je krunu tog ionako za mene kojekakvim užicima prenapučenog zbitija (vidi prethodne nastavke izveštaja za detalje i slike).

Isprva sam gunđao što mi je u poslednji čas oficijelna fotografica neplanirano oduzela barem pola sata svojim konceptualno-artističkim horor fotkama koje je na Trgu Bana Jelačića inscenirala sa mnom i Acom, jer bilo je već predvečerje, dnevno svetlo se polagano gubilo, i trebalo je tek ići ka Sljemenu gde su nas čekale dve lokacije za obići. Kako je na kraju ispalo, možda je i bolje što nam je ona pojela tih 40ak minuta svetla, jer smo zato a) dobili neke interesantne horor fotke posred glavnog Zg trga (coming soon) i b) na planirane horor lokacije stigli u sumrak, odnosno noć.

Poseta vili Anta Pavelića bila bi već po sebi sasvim zadovoljavajuća kruna te večeri, ali ne – ova druga lokacija bila je kao u onim najboljim hororima, onaj extra turn of the screw – baš kad pomisliš da si se fino naždrao horora, i da je vreme za odjavnu špicu nakon finog horor-obroka, a ono majstor sve okrene još jedanput i pruži ti još 10-15 minuta neočekivanog užitka!

Evo, pre svega fakata o lokaciji u pitanju, bolnici (sanatorijumu) Brestovac, pozajmljenih s drugog mjesta:


Uz ovaj sanatorij ide i jedna slatka pričica. Milivoj Dežman je bio jako zaljubljen u Ljerku Šram (zagrebačku frajlicu, ljepoticu i glumicu). Bila je to prava ljubav no ona se u jedom trenu razbolila. On je njoj za ljubav dao sagraditi sanatorij za tuberkulozne bolesti na padinama Medvedice.

Bolnica je sagrađena 1909. godine u prekrasnom šumskom okruženju. Ubrzo je postala jedna od najmodernijih bolnica i jedina bolnica za tuberkulozne bolesti u jugoistočnom dijelu Europe. Tužna je činjenica ta da mu je ljubav života, Ljerka Šram, umrla na rukama.

Sanatorij se u jednom trenu proširio jer više nije mogao primati toliku količinu pacijenata. 1968. godine bolnica se zatvorila jer su došli novi načini liječenja i modernija tehnologija pa se liječenje preselilo natrag u grad. Od tada ta bolnica zjapi prazna.

To je sada poligon za Paintball. Stari oronuli zidovi, hrđave ograde, raspadnute škripave stepenice, viseće šipke, miris ustajalog zraka, tragovi boja i debeli sloj lišća samo su neki od prizora koji vas mogu zateći pri posjetu Brestovcu. 
Nema neke ”glavne” ceste do tamo. Na Google Earthu se pokaže gdje se nalazi ali nema nikakvog modernog puta do bolnice. Vjerojatno neki makadam ili stara stara jako stara cesta. (Ghoul: Da, sa asfaltiranog puta koji vijuga Sljemenom skreće se na drum, relativno zapušten ali uporabljiv, u trajanju od par stotina metara.)

Legenda je ta da je bolnica ukleta. Ne bi me čudilo. Neki su ljudi rekli da su znali viđati čudne stvari i osjećati neku energiju u tom okruženju. Priča se da ima i tunela ispod bolnice. U njih se navodno ulazi kroz stari podrum bolnice i ne zna se točno kud on vodi. 

Negdje sam čuo (ali ne vjerujem da je to istina) da su ti tuneli povezani s onim u gradu i da su neke pacijente koji su bili zarazni, gubavi i jako bolesni tako prevozili. Moguće je da se samo nalazi sklonište. 
Ne možemo to potvrditi jer je opasano (sve je staro, hrđavo i raspadnuto) a i u vlasništvu je zarazne bolnice u Rockfellerovoj ulici u Zagrebu (na Zvijezdi) i Paintballa. Ono što sa sigurnošću mogu reći je to da se tamo zna skupljat ekipa koja pije, napušava se, drogira i tako… Nije ni čudo da onda vide duhove. A tko zna?

A sad opet ja: fotke su suviše rečite, čak i ovako mračne i ’nedorečene’, pa ne znam da li je uopšte potrebno nešto im dodavati. Podsećam samo - sve ove originalne, noćne fotke vidljive su u nešto većem i detaljnijem izdanju kada/ako kliknete na svaku.

Po danu se na zgradi možda vide poneki tragovi njene prozaične uporabe (grafiti, paintball, i sl.) ali u mraku je to zaista bio pravcati spoj CROPSEY + SESSION 9 sa elementima neke znatno pompeznije verzije BLAIR WITCHa.

Oko zgradurine smo se muvali samo Vuk (koji je i fotkao) i ja; Vukova cura i Aca Radivojević ostali su u autu – ova prva iz straha, a ovaj drugi takođe, ali pretpostavljam ne od duhova nego da bi mogao da se oklizne i sjebe u mračnom žbunju i na trošnim stepenicama okolo ili da propadne kroz trošne podove zgrade.
Istina, upozoreni na potonju mogućnost, ni nas dvojica nismo bili toliko blesavi koliko ovde izgledamo, pa smo kućerinu razgledali samo sa spoljne strane.

Da li je bilo creepy? JESTE! U par trenutaka, dok sam se muvao oko zadnje strane zgrade, učinilo mi se da čujem neke zvukove ili glasove koje ne mogu ni da opišem ni da uporedim sa bilo čime – nisu u pitanju bili šuškanje noćnih zverki, niti odjeci naših pokreta, već... bem li ga šta. Možda mi se samo pričinilo u sugestivnoj atmosferi. Možda...

U svakom slučaju, beše to unikatno iskustvo – a da ne ostane sve u zabranu (nat)prirodne jeze, pobrinuo se Vuk, koji je celu ovu avanturu mudro spustio na zemlju odvevši nas posle svega na večeru. 
Zbog bizarne sklonosti većine zagrebačkih kavana da zatvaraju svoje kuhinje u 23h (!) završili smo u odličnom kineskom restoranu, gde sam nakon što sam oprobao nekoliko sorti đakonija, izgovorio istorijsku rečenicu: „Sva sreća što ne volim kinesku kuhinju, i što nisam bio naročito gladan.“

субота, 23. јул 2011.

GROSSMANN 2011


 Ove godine se Grosman fest dešava 25-30. Jula: festival sa najgenijalnijim konceptom u istoriji civilizacije: žanrovski filmovi + VINO od lokalnih majstora, iskusnih vinara. Tko bi pak tomu odolio? Ja svakako ne! Prošle godine sam preskočio tu zabavu jer sam je u skoro istom terminu imao na montrealskoj subverzivnoj Fantaziji, ali ove godine ću to da nadoknadim, pošto me nisu izmorili na Fantastic Zagreb a ni Palić film festival sa koga upravo odlazim.
Glavni takmičarski program je, moram reći, pomalo tanak i sačinjen od drugorazrednih (at best) naslova, među kojima se ističe jedino novi de la Iglesija. Istina, ima tu nekoliko zanimljivo izgledajućih a za sada divx-piratima nedostupnih naslova koje ću premijerno overiti na licu mjesta, pa eto... Možda me ponešto tu i prijatno iznenadi. 
EUROPE EXPRESS ima nekoliko intrigantnih naslova, među kojima me ipak najviše privlači prilika da u bioskopu overim TAXIDERMIJU, mada i ovaj DARK SOULS može biti zabavan.
Posebnu preporuku od mene ima program ASIAN TIGERS – prilika da na mega-platnu repriziram izvanredne TETSUO THE BULLET MAN i THE BOXER'S OMEN/MO, oba sa 35 mm printova!
Ja sam direktno skrivio mini-program pod naslovom LOVECRAFT'S TENTACLES u kome će biti prikazana dva naslova o kojima sam ovde na blogu već pisao: THE WHISPERER IN DARKNESS i THE COLOUR OUT OF SPACE (Die Farbe). Ja ću ih takođe i najaviti pred publikom.
            Kad sam već kod mojih akcija, na Grosmanu će biti upriličena i promocija 2. izdanja mog romana NAŽIVO na kojoj ću o tom zlodelu sa mnom razgovarati Aca Radivojević. Sjajnu festivalsku najavu za to zbitije možete videti ovde.
            Ovo gore nabrojano samo je delić ludila koje obećava ovogodišnji Grosman: biće tu još filmova, starih i novih (recimo, prilika da po prvi put u životu pogledam jedan film sa Čakom Norisom u gl. Ulozi – i to baš DELTA FORCE!), a biće i izložbi, performansa, koncerata, razgovora s gostima i sličnih radnji, pa zato koga zanima i ko je u stanju da svrati na ovo dešavanje (odavno pečatirano sa Ghoul's Seal of Approval!) – neka overi sajt gde sve to lepo piše.
            Da li sam pomenuo da je ovo, uz sve rečeno, i FESTIVAL VINA? Na sajtu festa imate i spektakularni WINE PROGRAM sa svakodnevnim konzumacijama i wine-related aktivnostima, te stoga... ko tome može odoleti??? Ja sigurno ne!
            P.S. Ovaj festival je oduvek narod privlačio i odličnim gostima. Sećate se već koga sam susretao tamo tokom prethodnih godina: Corman, Yuzna, Deodato, Kaufmann, Buttgereit itd. Uz malo searcha možete ovde na blogu naći intervjue koje sam sa njima na Grosmanu radio. Glavni Gost ovogodišnjeg festivala još uvek je top secret, i ne smem ga razotkrivati, ali ako zaista uspe da dođe – biće to možda i najveće ime koje je do sada na Grosman došlo iz engleski-govorećeg sveta.  
Stay tuned, ako me ne otruju u Press centru kao pretprošle godine bajatim sokom ili tako nečim, javljaću se i otuda. Pratite Kult, i Znaćete!