izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 30. септембар 2010.

ŠIŠANJE (2010)

Autor exkluzivnog rivjua koji sledi je Nikola Popević, stalni povremeni saradnik ovog bloga, koji je imao dubiozno zadovoljstvo da ŠIŠANJE (aka SISANJE) vidi na pretpremijernoj novinarskoj projekciji. Zato nemojte od nas tražiti linkove za skidanje ovog filma - gledajte ga u bioskopu, počev od 5. - pardon, 6. oktobra!



"Šišanje" je neobično gledalačko iskustvo. Bilo bi nepošteno reći da se radi o kriminalno lošem filmu; ako ništa drugo, nije mi bio dosadan kao ogromna većina srpskih filmova, što je dovoljno da ne dobije onu legendarnu Radivojevićevu ocenu D (domaći). Neobičan je najviše zbog toga što se, umesto već kontroverzne (uglavnom među onima koji ga nisu gledali, već samo slušali o njemu) priče o skinhedima, navijačima i "pogrešnim izborima" koji mladog čoveka odvedu na stranputicu, ispostavlja da se radi o fantastici. Preciznije, o podžanru alternativne stvarnosti. Nisam usamljen u toj proceni, Bojana Novaković koja tumači jednu od glavnih uloga, misli(la) (je) isto, pa je za Novosti izjavila sledeće: "Kad mi je Stevan poslao scenario, mislila sam da je neka fantastika, i bilo mi je čudno kako može da se radi stilom koji je realan."

Ne samo što je film "odrađen stilom koje je realan" (sic! ; ma šta to značilo), film samome sebi daje težinu uvodnim telopom, posvetom svim žrtvama huliganskog nasilja, a naročito odjavnim tekstom, podužim spiskom žrtava sa opisom događaja u najkraćim crtama. U više navrata garniran arhivskim snimcima razbijanja gej parade '01, paljenja američke ambasade i Bajrakli džamije, "Šišanje" je film koji se očigledno trudi da tematiku razmatra ozbiljno, a po početnim kadrovima reklo bi se čak i pseudo-dokumentaristički. Međutim, po izboru materijala (zašto baš gore navedeni incidenti, a ne i neki drugi jednako atraktivni i zabeleženi kamerama?) i činjenici da se kroz ceo taj kolaž provlače i slike Miloševića i Koštunice, veoma se lako može izvući i zaključak da je, koliko god se trudio da bude pseudo-dokumentarac, takođe veoma daleko od nepristrasnosti. Svakako daleko od tinejdžerskog filma u stilu osamdesetih, kakvog ga je još na početku snimanja najavljivao koscenarista Dimitrije Vojnov.

*prekidamo program zbog važnog saopštenja za javnost*

Iako je redovnim posetiocima ovog bloga poznat sukob njegovog vlasnika i Vojnova, ovaj tekst nema za cilj dezavuisanje, blaćenje ili lično kritikovanje, niti stajanje na bilo čiju stranu. Tekst će se baviti filmom, potkulturama koje su ga inspirisale i načinom na koji su prikazane i zapravo je više niz misli koji će se u uobličenijoj formi (možda) pojaviti u nekom od narednih brojeva "Filaža". Molim da svi to poštujete. Hvala.

Veliki problem "Šišanja" jeste što je režiser njime previše hteo, da bude atraktivan i nehermetičan, da bude ozbiljna drama, a u isto vreme i politička kritika. A pri tome taj režiser nije Oliver Stoun. Pa sve i da jeste, teško je da bi se takav zalogaj, ova tema u Srbiji danas, mogao obraditi za stotinak minuta. Kad se tome doda očigledno ideološko i estetsko neslaganje koscenarista, dobili smo ovo što "Šišanje" zapravo i jeste – vešto uslikani politički pamflet, nezaokružen i nedorečen, koji zahteva nategnuta "čitanja" da bi imao smisao, kad već nema samosvest da bude ono što jeste – fantastika. Alternativna stvarnost.

Upozorenje – rivju će imati više bitnih spojlera. Jedan od najvećih pluseva "Šišanja" je to što, i pored povremenog praznog hoda, nije dosadan. Imajte to na umu. Likove oko kojih se radnja vrti, Novicu i Relju, kao i licemernu vlast oličenu u lažljivoj profesorki, "Šišanje" profiliše veoma rano na matematičkom takmičenju. Novica nije drukara, bezobziran je prema onima koje smatra inferiornim i gaji veliko poštovanje prema Relji kome je bila potrebna pomoć. Da bi se odužio za uslugu, Relja (očigledno skinhed, vrsni matematičar ali navodno ne Novičinog kalibra) mu otkriva jedan novi svet – "Majn kampf", fudbalski stadion i srpsku antisemitsku inteligenciju.

I tu, poput antipoda Bilu i Tedu, ulaze u fantastični svet Srbije u alternativnoj stvarnosti. Muzika, tuš! Antisemitsko predavanje srpskog akademika u amfiteatru Filološkog fakulteta. Ceca Ražnatović (odnosno njena dvojnica u paralelnom svetu multiverzuma gde je radnja filma smeštena) još uvek drži fudbalski klub. Skinhedi se okupljaju u nekakvom adaptiranom lagumu (ili pećini). Spomenuti akademik antisemita, prof. Hadži-Tankosić drži prijem na kome svira guslar (!), dok sveštenici blagosiljaju političare koji vuku konce vlasti iz potaje. Nepotkupljiva poštena policajka, razočarana zbog korupcije u vlasti i policiji, napušta službu i postaje aktivista NVO za ljudska prava. Profesor matematike, inače možda i homoseksualac, duboko u sebi gaji ubermensch filozofiju. Sukobljene frakcije kluba Radnik (ne Rad, Radnik), ne navijaju zajedno čak ni protiv Novog Pazara.




Zapravo, sa političkog aspekta, "Šišanje" najbolje se može definisati baš Vojnovljevim rečima kojima je opisao knjigu "Šaht" Andrija Matića. U pitanju je infantilna projekcija strahova tzv. "Druge Srbije". "Šišanje" tu ne nudi ništa novo, reč je o već previše puta ponovljenoj teoriji zavere SANU, Crkve, biznismena (i to onih koji, naravno, posluju isključivo sa Rusijom, to jest prodaju fudbalere da igraju u Čečeniji), policije i određenih političkih struktura, a u saradnji s agresivnim potkulturnim grupama mladih (u konkretnom slučaju, nacionalsocijalista i navijača). Film nema vremena da elaborira protiv koga je ta zavera usmerena, mada o tome daje naznake – Hadži-Tankosićevo predavanje je otvoreno antisemitsko, delovanje "za rasu i naciju" je protiv nacionalnih manjina, a cepanje plakata nekog političara (iz paralelnog univerzuma) sa žutim zvezdicama na plavoj pozadini dovoljno je rečito. Ne spominje se činjenica da su navijači svojevremeno bili slavljeni kao glavni nosioci "demokratske" revolucije, mada možemo dozvoliti mogućnost da se u datom univerzumu nisu svi istorijski događaji odigrali na isti način.

Zapravo, ako se film posmatra kao SF (ovde čak sa primesama horora) iz čisto političkog ugla, razrešava se misterija Novičine motivacije da od perspektivnog matematičara, za oko mesec dana, napreduje do vođe grupe skinheda. Naci(onali)stičku ideologiju "Šišanje" tretira kao zarazu, kao sporiji "rejdž" iz 28 Days Later (mada je vremenski okvir taj). Možda crva iz Shivers. Za razliku od svojih saboraca koji "Majn kampf" ili nisu uopšte čitali ili su to radili iz čistog pozerstva, Novica je tome pristupio ozbiljno, uneo se i – zarazio. Jedno vreme, tokom perioda inkubacije, njegovo građansko Ja još uvek se bori poput imunog sistema (razmišlja da se prijavi policiji posle počinjenog zločina, o tome malo više kasnije). U sledećoj fazi dolazi grozničavo bunilo (scena gde on svog starog druga i rođaka preispituje da li je Srbin ili Hrvat). I na kraju, kad zaraza počne da ubija svog domaćina, a samim tim i sebe, Novica odbacuje ideologije Hitlera i Ljotića i njegova bolest metastazira u odluci da pređe s reči na dela i bori se za otadžbinu Srbiju.

Kako se inače može objasniti neverovatan uspon od štrebera do fajtera, ubice i vođe? Ideološka zaraza koja mu daje nadljudsku snagu, hrabrost i ubedljivost. SF.

Ako se potpuno zanemari politička SF dimenzija, "Šišanje" je moguće gledati i kao dramu. Mada autori u medijima spominju te famozne "odluke ka stranputici", Novica se zapravo transformiše, on je mladi srpski Džek Torens, ali (ako se izuzme Srbija, rekli smo da ćemo zanemariti politiku) ne postoji to izolovano zlo mesto (rekli smo da nećemo o Srbiji!) koje transformaciju pokreće. U najboljem slučaju može se govoriti o nizu okidača, ali to tumačenje odbacuje sam Filipović: "Junaka Novicu smo namerno načinili inteligentnim, i to je karta na koju smo želeli da igramo. Nismo želeli da imamo izgovor da on dolazi iz rasturene porodice, iz siromašne sredine. Namerno smo hteli da mu ukinemo opravdanje i da on svesno pravi loše izbore."

Može biti da sam gledao neku drugu verziju filma, ali u mojoj on "nema majku". Nije rečeno da li je ona umrla ili pobegla sa švalerom. Otac "nije dobro". I to ostaje nedorečeno, da li je čovek teško bolestan, puk'o živčano, propio se... I to je "nerasturena porodica"? Što se tiče druge tačke, njegova sredina možda nije siromašna, ali je Novica ipak primoran da ukrade novac da bi se obukao u Army shopu. Dakle, na osnovu onoga što možemo videti na filmu, a ne onoga što nam režiser poručuje preko medija, u Novičinom životu ne teče med i mleko, mada i pored toga sve te "odluke" imaju malo smisla jer on, u suštini, malo toga odlučuje. U njegovoj transformaciji veću ulogu ima niz okidača, promena društva, pijančenje, tuče, drug, devojka, profesor... ali se ne objašnjava suština – potreba da se po svaku cenu preuzme mesto vođe i povede "ekipa". Ubistvo koje se u međuvremenu dogodi bio bi, logično, odbijajući faktor, nešto što bi nekog skinheda, glupljeg od ovog "genija", navelo da pusti kosu i bradu, a ne suprotno, da prihvatanjem stilskog klišea na sebi prosto nacrta metu. Zaista, razmislite. Ubili ste čoveka i razmišljate o tome da se ne prijavite policiji. Šta dalje? Pod A – budete manji od makova zrna narednih deset godina? Ili pod B – s nekim maglovitim izgovorom pozovete policajku koja vas je već hapsila (da biste izvukli iz nje kako napreduje istraga za koju niste sigurni da li ste uopšte osumnjičeni), preobrazite se u skinheada i pretučete svog profesora i mentora pred celim razredom? I to su... šta? Pogrešne odluke? C'mon... Postoji i drugo čitanje.

Glavni lik je zapravo Relja. On je vrhunski matematičar, dok je Novica teacher's pet, i to ne bilo kakvog profesora, već profesora homoseksualca koji prema svom štićeniku gaji ne baš profesorska osećanja. O Novičinoj genijalnosti uglavnom slušamo, ali malo toga zaista vidimo – zaista, on Relji na takmičenju pomogne, ali na kasnijim vežbama je neupotrebljiv i Relja na višem rangu takmičenja pobedi bez ičije pomoći. Relji je cela ta skinhed priča čista poza, po sopstvenom priznanju, on na kraju očisti svoj dosije i kao nagrađivani matematičar ode u SAD. Dakle, kako jedan nežni profesor pored takvog alfa-mužjaka ima ikakve šanse? Pa, nema. On samo podgreva Novičinu sujetu dok u fizičkom kontaktu sebi ne dozvoli previše. Ta scena je, uzgred budi rečeno, odlično režirana; mada statična, rezovima na detalje odiše grozničavošću i nervozom. U tumačenju homoseksualnog trougla, bila bi jasna Novičina motivacija, mada podsvesna, da se dokaže pred Reljom i preuzme primat.


Međutim, film nam nudi nešto drugo, nejasni i nedorečeni lik Mine koja je Reljina devojka, ali je Novičin love interest. :rolleyes: Mada Nikola Rakočević i Bojana Novaković daju živost svojim likovima, prvenstveno (kao, ruku na srce i najveći deo ostale glumačke ekipe) tako što se gluma ne svodi na uobičajeno deklamovanje teksta, ostaje činjenica da od njihovog zbližavanja Filipović gubi kontrolu nad filmom i priča kreće da se raspada u besmisao, dok scena seksa, eksploatatorski preduga, unosi dalju konfuziju u likove jer ona ispada pohotna maneaterka poput lika Fajruze Balk iz AHX, dok je on u istoj smešno nespretan.

Da se "Šišanje" držalo linije filmova o navijačima poput ID ili Green Street Hooligans, čak i sa ovako postavljenom pričom, bilo bi ako ne mnogo bolji, a onda koherentniji film. Akcione scene su dobro režirane, ali retke. Haotične tuče na stadionima ne zahtevaju sofisticiranu koreografiju jer prosto nisu takve. Filipović ovome pristupa bez mnogo rizika, ali i sasvim solidno. Shaky cam mu je daleko kontrolisaniji od onog u "Zoni mrtvih", recimo, i moguće je ispratiti ko je navijač, ko je policajac a ko zombi; strob radi efekta i to je to. Bez mnogo filozofije i zalaženja u tehnike koje u našim uslovima nije moguće kvalitetno odraditi. Ostaje žal što takva jednostavnost nije primenjena i za vođenje priče, što ona nije linearnija, bez beskrajnog niza fleš-bekova i fleš-forvarda i fleš-višenemožemodasesnađemo, što film meandrira po ideološkim i političkim bespućima i u silnoj karakterizaciji likova zaboravlja ono ključno – ubedljivu motivaciju glavnog lika.

S druge strane (sasvim očekivano), film se žestoko oklizne na ikonografiji i prikazu potkultura. Ono što je u AHX odrađeno skoro savršeno (ako izuzmemo ispad sa logoom Anti-Heros koji se završio na sudu), "Šišanje" otaljava prenaglašavanjem. Ovi skinhedi, osim što se okupljaju u lagumu/pećini i tamo slušaju "Direktore", više liče na dečurliju koja je kolektivno navukla vaške, oslobodila ih se šišanjem na nulu i potom opljačkala skladište rekzivita za Nemce iz partizanskih filmova. Moderna skinhed scena dosta polaže na suptilno, skoro subliminalno delovanje putem kodova i različitih motiva, pre svega zbog za po njih nezgodnih anti-hejt zakona. Čini se da po tom pitanju nikakvo istraživanje nije obavljeno, te jedan od huligana-nacista ima i "mohok" frizuru. Taj naci-pank (zapravo punk's not red) fazon postoji, ali je scena veoma mala i čvrsto vezana za RAC, a malo gde se mogu naći istaknutiji likovi i/ili bendovi – u Nemačkoj, Belgiji (do samoubistva Ditera Samoja), Švedskoj, Estoniji i SAD. U Srbiji takvih likova ili nema ili se mogu nabrojati na prste jedne sakate ruke i moglo bi se i ovo smestiti u SF aspekat "Šišanja" da nije i intervjua gde ljudi iz filmske ekipe spominju nekakve "naci-pankere". Ikonografija i imidž likova su prenapadni i faktički odražavaju samo nezainteresovanost da se u problematiku uđe dublje od onoga što je javnosti već plasirala žuta štampa. U poređenju s time, Vojnovljev simpatičan detalj gde su nadimci likova iz filma zapravo niknejmovi stvarnih ljudi sa srpske sekcije Stormfronta proći će nezapaženo.


A za kraj, spe'takl. I veliki spojler. I dokaz da je "Šišanje" ne samo dotaklo SF, teoriju multiverzuma i paralelnih svetova, nego i ekstremne slučajeve dvostrukog života, kao iz Crimes of Passion. I rasizam. Čuvajte se, evo spojlera. Novica u jednom trenutku izvrši ubistvo. Pijan, isprovociran željom za dokazivanjem pred momkom ili devojkom, nebitno. Poenta je – žrtva. U pitanju je Rom koga zateknu kako urinira na ivici ciganmale, a sa kojim su Novica i Mina (kao i njen pas Ajhman, sjajno ime za nemačkog ovčara), kao i grupom još nekih uličara već imali problema. Tokom najvećeg dela filma, istraga tapka u mestu jer nije moguće utvrditi njegov identitet – u ciganmali ga niko ne poznaje. Na kraju, uhapšenom Novici koji je tada već vođa ganga i dobija nepristojnu ponudu zlih poluga vlasti da radi za njih, policajac (Nikola Kojo) najzad otkriva istinu ko je ubijeni. U pitanju je arhitekta iz Beča, druga generacija fakultetski obrazovanih Roma odande. Zvuči neverovatno? Policajac, da ne bi ispalo da laže, Novici potura nekakva dosjea pod nos. Laže li? Zašto bi lagao, ubistvo je ubistvo, ionako služi kao sredstvo pritiska?

Zamislimo se malo nad ovim problemom, jer ovog detalja u originalnoj verziji scenarija nije bilo, ovo je politička poruka. Šta nam režiser poručuje? Da je ubistvo strašnije jer je ubijeni arhitekta iz Beča, a ne uličar iz ciganmale? Da su ti Romi zapravo više od musavaca koji zapišavaju mesto gde žive, mada ih sopstveni film tako prikazuje? Policajčevo objašnjenje zašto je istraga toliko trajala i otkud on uopšte tu produbljuje (rasističku) misteriju. Dotični arhitekta je došao u posetu rodbini. Dakle, živi u Beču, verovatno dobro zarađuje, ali mu ne smeta što mu rodbina živi u ciganmali, a i kad dođe u Srbiju, umesto da odsedne u hotelu, umusavi se i isprlja, tuče se po ulici i zapišava mesto gde mu žive rođaci kod kojih je odseo? Dobro, uzmimo u obzir da policajac laže, ali i (ovo je ključno) da se ovde radi o filmu s političkom i sociološkom porukom, ne o stvarnom životu. Zašto bi policajac lagao, ubistvo je ubistvo, da li je ubistvo strašnije jer je ubijeni arhitekta iz Beča? Ad infinitum...



U Srbiji danas, bez sve šale i bez trunke paranoje, uopšte nije lako odrediti ko je zaista nacista. Hvala na strpljenju. S obzirom da sam dotakao političke teme, molim vas da se potrudite da komentari budu smisleni i bez parola.

среда, 29. септембар 2010.

NEKRONOMIKON Hauarda Lavkrafta - Ilija Bakić

Prikaz iz pera Ilije Bakića

Objavljen u časopisu KVARTAL

Prenet ovde uz dopuštenje autora


Vreme masovnih komunikacija krunisano svetskom internet mrežom darovalo je nikada do sada postojeću dostupnost informacija iz svih segmenata ljudske civilizacije. To potencijalno bogatstvo aktuelizovalo je problem (ne)sposobnosti odabiranja pravih sadržaja. Knjiga „Nekronomikon“ dokaz je tvrdnje o nemogućnosti zamene autoritativnog, stručnog i temeljnog pristupa određenoj temi. Bez obzira što su sva dela H. F. Lavkrafta (1890-1937) preko interneta lako dostupna u originalu, odnosno što o njemu postoji bezbroj ’veb stranica’, kao i što je nekoliko domaćih izdavača štampalo manje-više uspele izbore iz njegovog opusa, tek je „Nekronomikon“, prevashodno zahvaljujući znalačkom radu priređivača, magistra Dejana Ognjanovića, otkrio domaćoj javnosti delo autora koga smatraju ocem (ili barem jednim od najvećih otaca) savremenog horora. Doda li se rečenom izvanredna oprema i štampa knjige, kakva odavno nije viđena na ovim prostorima, očito je da se za ovdašnju kulturu pojavilo ’ultimativno’ izdanje Lavkraftovih priča (dva njegova romana ostala su izvan ove knjige), koje će nadalje biti nezaobilazno kako za čitaoce tako i za teoretičare.

Ognjanović pažljivo i precizno predstavlja Lavkraftov opus, njegove ideje i, konačno, recepciju njegovog dela koja je od ukletog, za života nesvaćenog, stvorila kultnog pisca. Centralni deo knjige čine Lavkraftove priče i novele, od najranijih (1917-1923), iz perioda kada je ovladavao žanrovskom ikonografijom, do centralnog perioda (1923-1937), u kome je stvaran „Mit o Ktuluu“ (termin koji su naknadno smislili izdavači a koji sam Lavkraft nije koristio), u kome je u nizu priča osmislio svet kojim vladaju nepojmljivo moćni, oholi i surovi bogovi iz svemira, koji su već eonima u hibernaciji iz koje treba da ih probude ljudi-sledbenici kulta; ljudi su, kao i niži demoni, sasvim nebitna, potrošna bića. Istina o bogovima i njihovim dolasku skrivena je u ruševinama misterioznih gradova zatrpanih pustinjskim peskom, glečerima ili potopljenih na dno okeana; istina je ispisana i u mitskoj, misterioznoj knjizi „Nekronomikon“, koja je kroz istoriju čovečanstva neprestano proganjana i paljena ali koja uvek iznova iskrsava na svetlo dana i nalazi čitaoce (uprkos opasnosti da će poludeti od nje ili da će ih prožderati demoni).

Lavkraft je govorio, posebno u kapitalnom eseju „Natprirodna strava u književnosti“, o strahu kao najsnažnijoj čovekovoj emocija, a najveći i najdublji je strah od ’natprirodnih sila’. Sve njegove priče počivaju na toj tezi - susretu ljudi sa nemerljivim užasom (daljina, dubina, protok vremena, fantastičnih bića) pred kojim je čovek trun bez snage, prepušten milosti i nemilosti sila koje jedva može da nasluti. Junaci priča najčešće su bez mnogo životne snage, umesto jasnih odluka i delanja njih muče dileme i sumnje, kolebanja koja vode u odvajanje od sveta, potonuće u melanholiju, samosažaljenje, apatiju. Kod Lavkrafta nema brzih akcija; težište priča je na teškoj atmosferi predosećanja i narastajućeg beznađa koje grade duge, spore i kitnjaste rečenice sa malo dijaloga.

Već u vreme kada je stvarao pisac se služio starinskim stilom koji su poznavali pisci ranijih epoha; ta namerna anahronost koju je on pretvorio u prepoznatljivi manir, dodatno je potcrtavala uverljivost priče (a to nastavlja i danas, tražeći od čitalaca svesni angažman i napor). Insistiranje na pridevima ’čudno’, ’užasno’, ’neverovatno’ i slično dobija danas (u vremenima posle postmodernizma) posebno provokativno značenje jer nosi i dozu distanciranosti (iako je autor nije želeo) od žanrovskih šema i obrazaca. Rečju, „Nekronomikon“ je nezaobilazna knjiga za svakog ljubitelja literarnog horora/mračne fantastike, baš kao što je Lavkraft jedan od utemeljitelja i ključnih figura ovog žanra.

уторак, 28. септембар 2010.

Nove knjige Ilije Bakića




Povod za podsećanje na dve Bakićeve knjige iz prošle godine jeste najava za najnoviju, tamo dole.


DVA LICA TAME: O prozi Ilije Bakića

Dejan Ognjanović


Dve nove zbirke priča Ilije Bakića povod su za osvrt na prozni opus autora inače poznatog još i po svojoj poeziji i književnoj kritici. Pojednostavljeno rečeno, zbirka Bagra diše (Everest Media, Beograd, 2009) sastoji se od Bakićevih oporih, distopijskih priča, gde elementi fantastike služe samo da potcrtaju sumornost naše sadašnjice; nešto vedrije tonove sadrže priče iz zbirke Nastaviće se... (Tardis, Beograd, 2009), sa čestim elementima parodije, burleske i crnog humora, ali maska "vedrine" često takođe skriva blisku tamu.
Bagra diše objavljena je u I kolu edicije Fantastična biblioteka, gde predstavlja balans između žanrovski čiste proze Zorana Jakšića i Ivana Nešića s jedne strane, i one sklonije eksperimentu i približavanju književnom mejnstrimu, kao u knjigama Mirjane Novaković i Zorana Živkovića. Oni koji u Bakićevim pričama očekuju svemirske brodove, vremeplove i robote mogu biti razočarani, jer on čak i u svojim žanrovski ortodoksnijim SF pričama (sakupljenim u zbirci Jesen skupljača, Tardis, 2007) uobičajenu fantastičnu ikonografiju ili sasvim zaobilazi ili je fundamentalno preispituje. Ako fantastiku definišemo kao prozu koja opisuje alternativne svetove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, onda je odmak od prepoznatljive stvarnosti koji Bakić izvodi u svojim pričama često toliko mali da je teško reći zbivaju li se one u groteskno apsurdnom haosu Srbije 1990-ih, ili u nekoj blisko-budućoj distopijskoj Srbiji u kojoj su sile mraka tek malo izraženije i moćnije nego danas.
Tako, recimo, "Benzinaši" govore o švercerima benzina na granici sa Rumunijom dok je "Begunci, krv" sumorna potka o očajnicima koji pokušavaju da pobegnu iz čemera svoje zemlje u negostoljubivi "civilizovani" svet. Priča "Ajduci" donosi opominjuće, jezivo ubedljivo prenošenje fenomena "hajdučije" u blisku budućnost nemirne i okupirane zemlje u kojoj je granica između kriminalca i borca za slobodu, odnosno između teroriste i patriote vrlo mutna i problematična. "Krv đubretara" je smeštena u distopijski svet bukvalnog i metaforičnog đubreta, svet tiranije u kome "duša blagorodna" ima slabe šanse za preživljavanje. "Sad na izletu" je žanrovski najbliža klasičnom SF-u, tačnije njegovoj kiberpankerskoj varijanti, i Bakićev uobičajeni cinizam savršeno opisuje novu vrstu kriminalaca koji trguju čipovima i sintetičkim drogama. "Meso" se dešava u sličnom svetu, iza "Zlatne zavese", u kome dekadentni ljudi otupelih čula plaćaju za seanse u kojima se, uz pomoć specijalnih droga, hirurški zahvati na sopstvenom mesu pretvaraju u sladostrasne orgije. "Dole, u zoni" je smeštena u svetu osuđenom na propast, i govori o poslednjim trzajima poniženih i uvređenih da, makar simboličnom, finalnom gestom očuvaju prisenak dostojanstva. Naslovna priča, zapravo novela, prikazuje bezočni svet nove politike i "biznisa" kao dehumanizovani niz komplikovanih spletki i nameštaljki u kome svako svakome radi o glavi, i gde je jedini zakon – ne verovati nikome.
Mračan je to i surov svet u kome okolnosti i okruženje podstiču ono najbestijalnije u ionako već dehumanizovanim ljudima, sve dok hteli-nehteli, i sami ne postanu slični "bagri" koja ih okružuje i guta.
U poređenju s ovim, priče iz zbirke Nastaviće se... nešto su veselije, ali često i tu smeh bude opor. Ako je lajtmotiv zbirke Bagra diše – obezljuđenje čoveka, onda bi se moglo reći da priče u Nastaviće se... povezuje postupak demitologizacije pop-matrica. Protagonisti ove zbirke su filmski i strip junaci kao što su Tarzan, Talični Tom, Gaša, Fantom, Flaš Gordon, grof Drakula, Šerlok Holms, Betmen, Supermen, Spajdermen i drugi, ali sa obrtom koji se sastoji u dekontekstualizaciji. Očuđenje koje Bakić izvodi relativno je jednostavno: izmestiti super-junaka iz idealizovanog okruženja u kome sve ide naruku njegovom herojstvu, i suočiti ga sa svetom banalnosti i nečasnog zla koji relativizuje njegove vrline. Tako, super-junaci bez mane i straha nemoćno drhte pred svojim čangrizavim ženama, čak i neupokojeni grofovi moraju da plaćaju porez (inače – sleduje im kolac), superheroji se uz partiju tablića jadaju jedan drugome o mukama sa verenicama, a borci za pravdu stradaju od metka u leđa.
U zbirci se naročito ističu: novela "Ja, razarač" koja pokazuje zašto je noar detektivika savršeno prikladna i našem crnom okruženju i "Odlazak Taličnog Toma", napisan u formi scenarija za strip. Najveći kompliment koji se može potonjem izreći jeste da je duh Gošinijevog stripa toliko dobro uhvaćen da bi se od ovog scenarija zaista i mogla nacrtati jedna od njegovih najboljih epizoda (mada sa netipičnim završetkom). "Dan Š" je lucidno smehotresan uvid u bračni život Gospodara džungle, koji ipak nije gospodar i u svojoj kući, već na kraju bukvalno bude isteran iz nje. U priči naslovljenoj kao "Poštovani, visokocenjeni uredniče" Dr Votson ostavlja svedočanstvo o svojoj homoseksualnoj zajednici sa Šerlokom Holmsom i jada se zbog sumnji da ga je ovaj prevario sa Morijartijem. "Gospodin Voker ide u grad" govori o mukama Fantoma iz džungle koji je za naslednika dobio – ćerku, što je problem koji ne može da reši ni njegov prijatelj, mađioničar Mandrak.
Pored fiktivnih junaka stripa, u zbirci se nalaze i nove verzije popularnih fenomena, poput masovne histerije izazvane radio dramom "Rat svetova" Orsona Velsa ("Istinite laži o Ratu svetova"), ili stripizacije istorijskih (i pop) figura, poput "Mister Grobačeva" koji pomaže Ujka Semu u pretvaranju sopstvene zemlje u amerikofilsku gologuziju. U toj se priči najeksplicitnije vidi ono što provejava i kroz ostale, a to je da Bakić ne pati od nekritičkog obožavanja zapadnih (pretežno američkih) pop matrica, već se na nenametljiv način bavi raskrinkavanjem njihove skrivene ideologije.
Napisane svedenim stilom jetkih, britkih dijaloga i opisa svedenih na suštinu, obe nove zbirke priča Ilije Bakića ustoličuju njegov status jednog od najistaknutijih domaćih pisaca fantastike, ali i jednog od najboljih modernih pripovedača, nevezano za žanr.


Objavljeno u POLITIKINOM KULTURNOM DODATKU 2009. godine


Znači – ko ove dve knjige nije apsolvirao kad su izašle, nek po'ita dok ima: to je obavezna literatura od strane jednog od najboljih i najzanimljivijih srpskih pisaca fanastike, a i šire. Njima dodati i zbirku priča U ODVAJANJU, takođe iz prošle godine (žanrovski najčistija, SF-cyberpunk).

Imam zadovoljstvo da prenesem najavu najnovije njegove knjige, koja izlazi vrlo uskoro.

Beogradska izdavačka kuća Tardis najavila je, svojevremeno, veliki broj novih izdanja koja bi trebalo da se pojave do Sajma knjiga (25-31.10.). Koliko će toga uspeti da predstave na sajmu, otkriće oni koji ih budu posetili u Hali 1, ali sigurno je da će biti dosta lepih iznenađenja. Sledeća knjiga, koja je otišla u štampu je LED Ilije Bakića. Reč je o dve novele ovog poznatog pisca - "Led" i "Na satelitu", koje će biti objavljene u jednoj knjizi.

понедељак, 27. септембар 2010.

FEVER (1999)



***
3+

napokon je dolijao jedan od dugotraženih i misteriozno nenabavljivih filmova. kažem 'misteriozno' jer ne radi se o nekom opskurnom tajlandskom low budget effortu iz 1960ih nego o umereno recentnom američkom trileru sa respektabilnom ekipom ispred i iza kamere. ok, mnogi nisu ni čuli za FEVER, a i oni koji jesu – možda ne očekuju bogzna šta od nečega što je režirao momak najpoznatiji po spariranju kijanu rivsu u BILOVIM I TEDOVIM AVANTURAMA. da – onaj tršavi, ružnjikavi plavušan (koga neki hororisti možda pamte i po ulozi u LOST BOYS) – baš taj je režirao ovaj film. wow, dude, ITEKAKAO ga je režiro – ko mator!
nije nikakva tajna – između ostalog i zato što ja to stalno ponavljam – ali imam poseban merak za filmove od sorte 'fall from greatness' a još više za 'downward spiral into madness'. FEVER je takav, i svakako jedan od boljih u tom pod-žanru. konkretno, ovde je glavni junak nik parker, mladi učitelj crtanja u nekakvoj večernjoj školi, koji polagano potpada pod 'groznicu' u svom bruklinskom ćumezu, tj. oronuloj zgradi u kojoj neko ubije gazdu čime samo počinje niz čudnih zbitija. našeg umetnika igra henri tomas – još jedan namuženi boy-to-man u ovom filmu napravljenom upravo da ilustruje what separates men from boys. ako je 'bil' iz BILA I TEDA mogao da režira ovako pametan i vizuelno nadahnut film, što onda spilbergova šećerlemica, odnosno dečak iz E.T.-a ne bi baš ovde ostvario svoju najdramskiju, najtežu i svakako najbolju ulogu u karijeri, kao izmučeni artista u paklu prozaičnosti koga, na svu muku, proganjaju i neke traume iz detinjstva… (avaj, tomas kasnije nije unovčio svoje ovde ostvarene potencijale – poslednji put je viđen kao jadni horor reditelj u zaista sramotno lošemdirect-to-DVD dreku DON'T LOOK UP!)
FEVER je ingeniozno stilizovan triler koji efektno uspeva da sedi na dve stolice, od kojih je jedna ejbel-ferarinski pretežno-realistički pakao njujorka, dok je druga stolica starija (i lepša) – neuništivi (ovde modernizovani) nemački expresionizam. upotreba iskošenih uglova i naglašenih senki te arhitekture skromnog dizajna ali pametne kompozicije i osvetljenja za slikanje jednog bliskog, a opet oneobičenog, oniričkog sveta školski je primer pametno naučenih lekcija kod nemačkih klasika koji i na pragu 21. veka mogu da budu oživljeni, naročito u rukama odličnog DP-a (džo de salvo – ne znam da li je rod čuvenom ubici).
ono što FEVER izdvaja iz mora sličnih filmića, pored čvrstog rediteljskog koncepta i sjajne vizuelnosti, a što ćete ređe naći pomenuto u rivjuima, jesu sledeće dve stvari: 1) scenario i 2) podtext.
1) scenario u svojim grubim, osnovnim crtama nije naročito originalan, baš kao ni njegov 'twist' (ako je to uopšte twist). međutim, on je vanredno pametan i prefinjen na nivou detalja, kojima (ovog) gledaoca smesta kupuje za te likove i situacije. u spoju sa odličnim kastingom i glumom kakva se retko viđa u ovoj vrsti filma, FEVER se odlikuje sjajnim dijalozima i vrlo proživljenim likovima i odnosima koji imaju muda da budu nekonvencionalni, osobeni, a bez napadnog insistiranja na excentričnosti i ispraznom isprđivanju. neke vrlo pametne stvari se ovde kazuju i POKAZUJU, a opet, to je učinjeno tako nenapadno i nebombastično da će ih primetiti i ceniti samo onaj ko korespondira sa tim vajbom, dok će ostali preleteti preko toga u slepoj žudnji da otkriju ko je ubica.
2) goreizrečene tvrdnje naročito važe za dijaloge koje henri ima sa susedom koji se doseli sprat iznad, direktno iznad njegove sobe, a koji možda jeste a možda nije fragment njegove sve zbrkanije mesečarske psihe. tog lika (ili fragmenta?) vanredno dobro igra dejvid o'hara, i scene između njih dvojice pravo su meso i poslastica filma – što me dovodi do podtexta FEVERa… koji možda postoji a možda je samo projekcija moje sve poremećenije psihe.
elem, ako pogledate sve ostale kritike i komentare na netu, videćete da svi odreda ovog sustanara opisuju kao obožavaoca nacista i manijakalnog teoretičara zavere. ali opušteno, nalazite se na pravom mestu – koje će vam OBJASNITI da to uopšte nije tako. vil (tako se o'hara zove u filmu) zaista kraj svog uzglavlja – u sobi još rusvajnijoj i sjebanijoj od nikove – ima knjigu sa velikom svastikom na korici. to je za površnu gledalačku stoku smesta dovoljno da ga strpa u fijoku psiho-budale a da sve njegove reči otpiše kao psiho-brbljanje tamo nekog zaluđenika. međutim, svako sa više od 2 vijuge na mozgu i sa iole razvijenom sposobnošću praćenja dijaloga videće da vil ne voli švabe (zove ih 'krauts'), da za naci-nož koji mu pokazuje tvrdi da ga je njegov deda lično oduzeo od nekog (presumably: killed) švabe, a njegova najpametnija izjava u toj tiradi možda zvuči kao lupetanje lunatika iz ugla nekog neoliberala ili hipija, ali što se mene tiče, vilove reči su zlatne: on, otprilike, kaže da se hitler sada smeje iz svog groba, jer je obećavao da će stvoriti novi svetski poredak i 1000 godina vladavine nacizma – i da je to upravo ono što sada dobijamo, tj. što smo krajem 2. svetskog rata (i razvojem američke nadmoći) – dobili.
pametne stvari, ali sve što na njih naš nik parker ume da kaže jeste: 'uh, that whole nazi thing is pretty heavy… a sad moram da begam' (par minuta ranije, on nije znao kakvo značenje ima datum 01.09.1939, pa je vil morao da ga podseti!). znači, nik je samo naizgled nekonvencionalni 'umetnik', ali u suštini isprazni produkt američkog sistema za zaglupljivanje i ovladavanje. na njegovo beganje od priče vil ladno zapaža: 'I understand. nobody wants to talk about the real deal.'
hajlajt, međutim, dolazi kasnije, kada vil priča o 'blowing the whistle on the whole rotten set-up' – iznoseći niku jednu pojednostavljenu, ali za američki film solidnu predstavu GNOSTIČKIH uverenja, o tome da je zlo u srcu stvari, materije i svega vezanog za nju, i da je ceo sistem – crkva, političari, hrist… - truo u osnovi. naravno, ta priča je bacanje bisera pred svinju (odnosno svinje – ako računam i gledaoce skromnih intelektualnih moći i/ili predznanja o ovim stvarima, i kojima sve to zvuči kao nekakav ludački bla-bla-bla) pa nik to sve otpiše upravo kao to – 'so much crap.'
but is it?!
vil mu lepo kaže: 'they got you right where they want you, pal.'
a kad mu nik kaže: 'you're one really whacked out guy' – vil mu premudro kaže: 'you looked in the mirror recently?' (što je otprilike i najexplicitniji hint da je vil fragment nikove zatomljene svesti – ako ne računamo evergrin sumnjivost u tome da niko drugi, nijedan drugi lik u filmu, ne interaktuje sa vilom osim nika). na izlazu mu vil čak pruži knjigu GNOSTICS: THE FORBIDDEN VOICES OF THE HERETICS (btw: nepostojeća), ali ona ostane nepročitana. umesto iz knjige, nik će morati da se sa svetlom istine suoči – naživo...
eto, skrenuo sam vam pažnju na neke stvari u FEVERU koje bi mnogi po difoltu otpisali kao psycho-babble, pa vi vidite sami kako se to uklapa i šta dodaje ili oduzima filmu. ja ću samo reći da mi se čini da ova gnostička dimenzija nije baš dosledno i potpuno sprovedena kroz film na način na koji je, recimo, u DUST DEVILU, ali ipak – nije ni slučajno ili proizvoljno prisutna ovde…
pomenuću još i vrlo dobar dizajn zvuka (lično, ne bih imao protiv još elaboriranijih radnji na tom polju, ali i ovaj anderstejtment je ok), a to pojačava skor džoa delije, čestog majstora za mračne i excentrične njujorške indi projekte (čak i nevezano za feraru s kojim stalno sarađuje); delija kao da se specijalizovao za opskurne, hard-to-find filmove – ili je možda koincidencija da pre samo nekoliko dana uspeh da najzad iskopam još jedan masama slabo poznati biser koji dugo tražim, a u kome je – suprajz! – delija takođe radio muziku. rivju kaming sun.
FEVER je, dakle, jedan nepravedno zapostavljen, zaboravljen i pretežno nepoznat biser gnostičkog noar horor trilera kojeg, evo, iznesoh na svetlo dana uz pomoć kolege i saučesnika bojana baće, angažovanog da ovo locira na meni nedostupnim mestima, e ne bi li se iskupio za nedavnu preporuku TANGA I KEŠA. i eto, iskupljenje je uspešno obavljeno, spasenje je iza ugla.

субота, 25. септембар 2010.

CHERRYBOMB (2009)



Cherrybomb (2009) Lisa Barros D'Sa/Glenn Leyburn 2.5/5


Rezurektovanje Buntovnika..., ili nekog drugog žanrovskog klona (you name it), upakovano u žvakanu oblandu sa ukusom kisele trešnje, eto na to otprilike nalikuje debi veselog para Leyburn/Barros. Dva mlada provincijalca se bore za srce simpatične buntovnice i tatine maze... omiljeni plot američkih tinejdž komedija iz osamdesetih, ovog puta u prekookeanskom pakovanju.


Sheehan reprizira ulogu iz Misfitsa, Kimberly Nixon je trešnjica, a Hari Poterov prijatelj je baš porastao, taman toliko da glumi i u golišavim scenama.

Ovaj film vam može biti simpatičan, naravno, ako ste navikli na osrednje parametre za ocenjivanje tinejdž rebellion žanra. Svi oni koji su znanje kovali na postulatima LarryClarkovske filozofije tretiranja adolescentskih problema, kao što su socijalzicaja i društvena klimatizacija u modernom poretku, neće se napiti vode sa Cherrybomb česme.



Ovo i ne treba da čudi: britanci nesumnjivo kreiraju intersantne filmske produkte, međutim, vrlo često oni odišu dramskom apatičnošći. Da, možda neko i bude zadovoljan tehničkim vratolomijama i konceptualnim varijacijama, ali suština je da Cherrybomb nema ubojitost, nema žara da raspali ozbiljne mase. Može se steći utisak da autor cilja određenu populaciju - između 12-18 godina, koji teže da putem masovne i neartikulisane destrukcije skrenu svetu pažnju na svoju egzistenciju. Legitimno, ali nedovoljno.



Da bi Cherrybomb iscedio vodu iz suve drenovine presahlog žanra mora da poseduje jebeno kvalitetnu naraciju, efektan punch line, ili barem gram šokantnosti i inventivnosti. To ovaj film nema, i njegova je sudbina efemerna, a značaj benigan.

HUNTER PREY (2010)


***

3-


prilično zabavan, krajnje sveden SF film čiji se najveći deo sastoji u proganjanju i nadmudrivanju dvojice pripadnika različitih rasa na jednoj pustinjskoj planeti. gonič pripada rasi koja je istrebila sortu ovog begunca, a potonji, poslednji preživeli od svoje genocidirane rase, pak, krije tajnu o koordinatama broda krcatog nekim čudom koje može, i hoće, da raspoluti planetu svog sadašnjeg progonitelja. znači, begunac nema šta da izgubi, ali gonič može sve što ima...
narativno i idejno ovaj filmić ne nudi bogzna šta, ali je koncept dovoljno intrigantan i zabavan da drži vodu. likovi su pristojni, dešavanja uglavnom smislena, ritam je dinamičan, ali glavni razlog da se ovo pogleda počiva u ingenioznoj vizuelnosti – zato je ovaj rivju relativno short on words but long on pics.
bio sam skeptičan oko toga vredi li HUNTER PREY truda, dok nisam negde pročitao osvrt koji njegove slike poredi sa oživljenim filipom drujeom, GENIJALNIM francuskim crtačem stripova i ilustratorom čije radove obožavam do imbecilnosti.
istina, pretežno je radio SF stvari, ali ima u nekima od njih zaista ima fascinantno pompeznih lavkraftovskih koncepata, ludačkih hramova i čuda kosmičkih razmera, a pored toga, dizajnirao je pregenijalne postere za tri rana filma žana rolena (posteri daleko bolji od samih filmova, al to već nije do drujea).
već sama mogućnost da prizori ovoga filma mogu i da prismrde tom đeniju bila je dovoljna da ga smesta skinem i overim, i mogu vam reći – nisu lagali. ovo vaistinu izgleda kao vintage druje u 3-D, tj u mrdajućim slikama. tu su jarke boje, kontrasti, humanoidi, živopisni kostimi i brodovi (istina, od brodova ovde ima malo), tuđinske pustare... sve je tu.
HUNTER PREY je pravi mali trijumf minimalizma – nekolicina glumaca na svedenom lokalitetu (odlično upotrebljena prava pustinja, a ne studio blue screen itsl. shit) sa rudimentarnim zapletom, ali sve to dizajnirano perfektno, napisano i režirano sasvim zabavno, junački odglumljeno, sa odličnim maskama besprekornim pod tim upeklim suncem - koje kod slabijih maskerskih radova otkriva svaku poru, svaki šav i krpljenje (ali ne ovde!), i sve je stilizovano baš kako treba. prava milina za svakog pravog ljubitelja pokretnih slika.
vredi istaći da film potpisuje sandy collora – baja koji je ponikao u stan winston studiju, kao koncept dizajner i majstor za efekte, a potom radio sa majstorima kakvi su rob bottin, steve johnson, rick baker. širim masama je svakako poznat kao reditelj popularnog i vrlo uspelog kratkog filma BATMAN: DEAD END (2003) – ako ima da ga neko još nije pogledo, evo ga OVDE, in high quality, ucelo (8 minuta).
iako je niskobudžetan, HUNTER PREY nikako ne treba smatrati za neku rutinsku odrađevinu u stilu sci-fi kanala i sličnih kanalizacionih kanala – ovo je odrađeno sa puno talenta i ljubavi, sa očitom posvećenošću. sendi kolora je, pored scenarija i režije, aktivno radio i na dizajnu maski i viz. efekata i na još 300 drugih aspekata u filmu, fanatično kako jedino i može i mora – dakle, na delu je pokazao da je bio ozbiljan kada je izjavio:
"You've gotta' be totally commited to what you're doing, You have to be so passionate about it, and love it so much, that it becomes a part of you, just like your hands or your feet. You have to be willing to sacrifice anything for it, that's what I think separates the truly brilliant people in this industry from the hacks."
HUNTER PREY je jedna vrlo fina bombonica.

PS: zanimljivo je napomenuti i to da se i u ovom filmu nastavlja stara holivudska tradicija, da se ispod alien-maski stavljaju crni ('afroamerički') glumci. ne zaboravimo da je izvornog aliena u skotovom filmu ispod sve one gigerove skalamerije igrao nigerijac bolaji badejo, a ako niste znali – iza maske predatora je takođe bio nigra, kevin peter hall (on je, btw, bio i ispod grdnog krzna igrajući saskvača u HARIJU & HENDERSONOVIMA). to ide i dalje, do zoi haldane, sexy alienke u AVATARU...
eto jedne zanimljive teme koju nisam još nigde video obrađenu a mislim da ima znatne potencijale za drka-drka-đon 'teoretičare', pa im je velikodušno prepuštam da je razviju dalje... znači, crnac kao tuđin u američkom filmu. izvolte, ovo ja častim.

петак, 24. септембар 2010.

PUSHER trilogija


Evo kako izgleda evolucija Refnove postepeno sve veće eksternalizacije unutrašnjih svetova njegovih junaka, od realističnih početaka u Diler-trilogiji do naglašeno stilizovanih, novijih radova sa kulminacijom u Buđenje Valhale.
U Dileru (1996), Refnovom eksplozivnom debiju, glavni junak, Frenk, potpuni je gubitnik, ne samo u smislu gotovo tragikomičnog baksuzluka koji prati sve njegove pokušaje da zaradi novac i vrati narastajuće dugove, nego i u moralnom smislu. Prvi Diler prezentuje silaznu spiralu u sistematičnom samouništavanju jednog čoveka kome ništa nije sveto: ni prijatelj (koga skoro nasmrt prebije bejzbol palicom), ni devojka (koju tokom celog filma tretira kao prirepak), ni majka (koja za njega postoji samo kao poslednji izvor za pozajmicu novca). Međutim, ako su njegovi baksuzluci, bar donekle, spoj nesrećnih slučajeva i pogrešnih životnih izbora, njegova finalna propast proizvod je sopstvenog nečovečnog čina – kada, po ko zna koji put (ali svakako poslednji) povredi svoju devojku. 

U tom smislu, može se reći da lik (koga vanredno ubedljivo igra Kim Bodnia) nema neki naročit razvojni put: na kraju filma je isti onakav kakav je bio na početku, samo što je tada "sazreo" da ubere plodove onoga što je sve vreme akumulirao sopstvenom bezočnošću. Drugim rečima, on strada baš zato što nije sposoban da iz iskustva nešto nauči i da sebe promeni. Ostavši isti, on ostaje sam, napušten od svih – izdan zato što je izdao sve koje je mogao, uključujući tu i samoga sebe. Poslednji kadar to savršeno oslikava: napušten, na parkiralištu, odeljen od gomile čija se buka čuje iz diskoteke, ostavljen od devojke, bez droge, bez novca, bez šanse da namiri svoje dugove ili da se iskupi, materijalno ili moralno, on je u toj finalnoj vrtoglavoj sceni doslovce – izgubljen.
Drugi Diler (2004), međutim, usložnjava situaciju. Sa novim glavnim junakom, ali u istom "univerzumu" (i sa pojedinim epizodnim likovima koji se ponavljaju iz prvog dela, a javiće se i u trećem), Diler 2 uvodi dublju psihologiju, sa naglašenim edipovskim tonovima. Zaplet se tiče sitnog kriminalca opsednutog (bezuspešnom) željom da se dokaže svom ocu kao sposoban nastavljač njegovog "biznisa" krađe automobila, iako ovaj daleko veću ljubav pokazuje prema svom sinčiću iz drugog braka. Nesrećni edipovac Toni (inače, Frenkov "prijatelj" iz prvog Dilera, u izvrsnom tumačenju Madsa Mikelsena) na početku je prikazan kao jadni šmokljan, ali do kraja filma sazreva kao ličnost načinivši dvostruko ispravan moralni izbor. 

Kao prvo, on odbija da ubije za račun svog oca, i umesto toga ubija njega (praktično, u samoodbrani). Kao drugo, on posle duge spoljašnje i unutrašnje borbe, napokon prihvata odgovornost prema svom neželjenom sinčiću – bebi koju je nehotice napravio devojci potpuno nepodobnoj da bude majka (lakog morala, ona puši i drogira se pred detetom čiji plač ne čuje...). Umesto da zacementira svoj status zločinca, definišući svoj identitet kao Nečiji Sin, Toni ubija onog koji bi da od njega načini ubicu. Time on i simbolički zbacuje okove tuđeg, nametnutog identiteta, i prihvata težinu bremena da sâm odlučuje o svojoj sudbini. Toni bukvalno bira Život, oličen u novorođenom detetu, s kojim odlazi iz stana svoje opijene, drogirane žene – u neizvesnost, ali tek tada zavredevši u potpunosti tetovažu koju je sve vreme nosio na temenu svoje ćelave glave, na kojoj piše "RESPECT" (POŠTOVANJE).
Najzad, treći deo Diler sage (2006) stvari dodatno komplikuje. Ako se prvi bavio linearnim, nedvosmislenim putem u Pakao, a drugi je uveo motiv iskupljenja (Raja?), onda glavni junak trećeg dela na kraju filma eventualno doseže do Čistilišta. Baš kao što je epizodista iz prvog filma (prebijeni Frenkov "prijatelj", Toni) postao glavni junak u drugom delu, tako i u trećem epizodista iz prva dva filma (Milo, šef srpskog podzemlja u Kopenhagenu) dospeva u centar pažnje. Zlatko Burić se izvanredno snalazi u liku koji prolazi kroz razvojni luk donekle sličan liku koji je Mads Mikelsen imao: od komičnog lika na ivici karikature (kao Toni u prvom Dileru), i njegov Milo u trećem delu, pomalo iznenađujuće, otkriva svoje jake dramske potencijale. Zlatko Burić Milu daje krv, meso, integritet i dušu. Istina, njegov lik je suviše duboko ogrezao u zločine najgore vrste koji, pored dilovanja skoro svih vrsta droge, uključuju i ubistva, pa je zato za njega iskupljenje teže dostižno nego li Toniju, ali nam Refn, svejedno, na majstorski način prikazuje slojevitost jednog lika u kome, negde duboko, čovečnost još uvek nije sasvim izgubljena.

Treći Diler sadrži najkrvaviju i najšokantniju scenu u celokupnom dosadašnjem opusu Nikolasa Vindinga Refna – ubistvo čekićem, a zatim i detaljno tranžiranje tela jednog kriminalca – ali prizori u kojima Milov saradnik, Raša, "obrađuje" ljudsko telo kao svinjsku polutku ne bi trebalo da zasene razloge za to nedelo. Milu prekipi kada, u jednom ionako komplikovanom danu (ćerkin rođendan, gomila zvanica za koje on sprema sarme, problematičan posao sa ekstazijem...), jedan zlikovac svoj prezrivi odnos prema njemu kruniše nasilničkim ponašanjem prema devojci koju, pred njim, silom podvodi u prostituciju. Paralela sa Milovom ćerkom (kao i zatomljeni tračak ljudskosti u njemu) sjajno su potcrtani detaljem u kome on nesrećnoj devojci donosi parče rođendanske torte.
Protagonista trećeg Dilera vodi najljuću borbu za očuvanje svog integriteta: u poređenju s njim, Frenkove nevolje (u prvom delu) deluju kao spoticanje koje minimum pameti može da ispravi, a čak i Toni, koji mora da izađe na kraj sa tim ko je, šta je i zašto je (usput odbacujući svog oca i sve što on predstavlja) ima relativno jasno definisan problem i opcije za njegovo rešenje. Milo je, međutim, ugrožen sa svih strana, a brdo nevolja koje se na njega navali u istom danu kao da potiče iz zločeste mašte nekog zlog demijurga – ili barem braće Koen. Naime, Milu su istovremeno ugroženi nacionalni, starosni, statusni i roditeljski identitet. 

U klimaktičnoj sceni, kada u njegovim prostorijama zlikovac muči devojku koja bi mogla Milu ćerka da bude, sve ove ugroženosti sažimaju se u jedan snop: nacionalna (kao Srbin kome se podsmeva Poljak, podvodač); starosna (kao zreo čovek koga ugrožava i ponižava balavac); statusna (kao kriminalac određenog renomea čije bi mesto da poljulja besprizorni došljak); roditeljska (kao otac koji ne može da posmatra mučenje maloletnice)... Najzad, Milo je u dilemi kako da reaguje ne samo kao Srbin, roditelj, zreo čovek i "kontroverzni biznismen", nego i, jednostavno, kao Čovek, koji uz sve svoje grehove ipak ne može da ćutke posmatra besmisleni sadizam.
U toj sceni, Zlatko Burić besprekorno otelotvorava moralnu dilemu svog lika: pragmatično istrpeti mučenje devojke koja mu nije nikakav rod, zarad uspešnog "biznisa" sa zlikovcem, ili ipak biti čovek, spasiti je i ubiti gada. Milo čini svoj izbor, i njime se donekle primiče iskupljenju, ali daleko je on od viteza na belom konju, što scene tranžiranja makroa jasno pokazuju. Nema tu idealizma niti romanse, nego krv, meso, creva... i tek sporadični blesak ljudskosti. Teret prethodnih zločina i pogrešnih postupaka i dalje je na njemu, što je ingeniozno prikazano završnim kadrovima sumornog jutra nakon burnog dana i praznog bazena kraj koga on stoji u pretećoj tišini koja, slutimo, neće dugo potrajati. Takav kraj teško da obećava onu dozu nade koju je završetak drugog dela sugerisao. Na kraju, Milo je dobio jednu bitku, ali pravi rat – sa drugima i sa sobom – tek mu predstoji.
(...)
Ovo je odlomak iz mog eseja pod naslovom EKSTERNALIZACIJA SUBJEKTIVNOG I OBJEKTIVIZACIJA NEISKAZIVOG U FILMOVIMA NIKOLASA VINDINGA REFNA. To je esej u kome sagledavam čitav dosadašnji Refnov opus iz ugla nagoveštenog u naslovu.
Njega u celosti možete pročitati u 2. broju filmskog časopisa FILAŽ, čijeg se sadržaja možete podsetiti OVDE.

Ujedno, važno obaveštenje: primerci drugog broja FILAŽA napokon su dostavljeni u sledeće beogradske knjižare: BEOPOLIS, TARDIS i ALEKSANDAR BELIĆ.

FILAŽ se u Novom Sadu prodaje u knjižari MOST, a u Nišu kod kolportera, sasvim sigurno u okolini TC KALČA, i u video klubu MB u KALČI.

PS: Za one koji bez toga ne mogu, moje ocene za prva 3 PUSHERA (a nadam se da će ih biti još; Refn je priznao da ima gotov scenario za četvorku!) glase: 1. deo = (3+), 2. deo = (4-), 3. deo = (4-)

четвртак, 23. септембар 2010.

Šta će biti s mojim poslom?

često me pitaju prijatelji, poznanici i daleki poznanici (preko bloga i fejsbuka) – šta je bilo s mojim poslom na niškom filozofskom fakultetu. pa, dugo nije bilo novih momenata vezano za to tj. za dalje akcije u pravcu korigovanja tog nepočinstva. no, juče se desila jedna krupna stvar, pa bih to da podelim sa vama.

kao što znate, posao sam izgubio bez otkaza, i bez raspisanog konkursa – pukim istekom ugovora, što nije po propisu, ali može se ako profesorka dragana mašović, u čijoj sam nemilosti, ima jake političke i druge veze, a uz to je i upravnica departmana za anglistiku.

tokom sve moje borbe za ispravljanje ove nepravde zalagao sam se samo za jedno: za raspisivanje konkursa na koji su anglistika i filfak ionako bili obavezni. to nisu učinili za mene, ali su bili prinuđeni da urade za izbor moje zamenice, odnosno profesorkine nove miljenice. elem, pošto je ta osoba primljena kao 'saradnik u nastavi', i pošto je već dve godine radila u tom svojstvu, nije mogla da bude po treći put izabrana za to zvanje, ali je mogla – za saradnika, tj. asistenta. stoga su, eto, raspisali konkurs za jednog saradnika na sg anglistika.

možda ga nisu baš namenili meni (možda!) – ali, formalno gledano, konkursi se ne raspisuju 'za nekoga', nego za onog kandidata koji se javi sa najjačom prijavom. ja ne budem lenj nego se prijavim na taj konkurs. a što pa i da ne? ionako sam i PREkvalifikovan za to mesto. naročito u svetlu toga da protivkandidatkinja čak i nema magistarski rad iz oblasti za koju je konkurs raspisan (anglo-američka književnost i kultura), nego je iz oblasti lingvistike. takođe, nema radove iz te oblasti (nego par njih, iz lingvistike i metodike). nema stipendije, nema nagrade, nema ništa a da je vezano za anglo-američku književnost i kulturu. ili bilo kakvu kulturu uopšte – film, strip, književnost bilo koja – ništa u tom smislu.

predvidivo, moja ex-profesorka, ovog puta u svojstvu predsednice komisije, napisala je srceparateljno pozitivan panegirik svojoj novoj miljenici, a moje višestruko jače, evidentne, objektivno merive kvalifikacije, pomela pod tepih i zabašurila ih nekakvim apstrakcijama – i mojim nešto nižim prosekom na osnovnim studijama. ah, da – i time što u školi nisam bio vukovac, a njena miljenica jeste! grdni radovi, knjige, konferencije, godina dana na berkliju – sve je to ništa, kaže ona u svom referatu, kad se uporedi s jednim poslušnim vukovcem.

kako mi zakon dopušta, ja sam upotrebio svoje pravo i napisao PRIGOVOR na taj referat, u kome sam potanko, stavku po stavku, nabrojao desetine nepravilnosti, neistina, propusta svake vrste. komisija je bila obavezna da na taj prigovor odgovori, što je i učinila (na još smešniji i neakademskiji način), ali na njega nije ni bilo potrebe da dodatno reagujem. umesto toga, mudro sam čekao svoj trenutak.

sve je to bilo tik pred letnji raspust, pa se zato odužilo vreme od raspisivanja konkursa (marta) do odgovora na moj prigovor (početak jula) i izbornog veća na kome je referat (sa mojim prigovorom) imao da dođe na glasanje (septembar). to izborno veće desilo se juče, 22.09. na njemu je moja ex-šefica iznela još jedan panegirik tome koliko je pregenijalna osoba za koju je napisala referat, za razliku od drugog kandidata (mene), koji sam, eto tako, tamo neki.

ja sam, pak, u nedelju, tri dana pre izbornog veća, SVIM kolegama sa filfaka poslao mejl sledeće sadržine:

Drage kolege:

obraćam vam se ovim putem kako biste mogli da se upoznate sa ozbiljnim zamerkama na referat povodom konkursa za izbor jednog asistenta na SG Anglistika iz uže akademske oblasti angloamerička književnost i kultura, koji će se naći na dnevnom redu narednog Izbornog veća.

Molim vas da izdvojite desetak minuta svog vremena: nije vam potrebna upućenost u ovu oblast da bi vam bio očigledan niz nepravilnosti i neobjektivnosti kojima se u tom referatu pokušava osporiti izbor kandidata koji ima evidentne, egzaktne, višestruke kvalifikacije i ozbiljne relevantne reference za oblast angloamerička književnost i kultura, dok se istovremeno kao 'ubedljivo bolji' promoviše kandidat koji nema skoro nikakve reference iz tražene oblasti.

Uveren sam da ćete shvatiti da se povodom glasanja o ovom referatu (i mojoj žalbi na njega) ne radi o svrstavanju na bilo čiju stranu, niti o podršci ovom ili onom pojedincu.

Želim samo da vas upoznam sa predmetom koji će biti na glasanju, uzdajući se u vašu principijelnost i u vašu spremnost da zaštitite osnovna načela struke i elementarne kriterijume za izbor nastavnika i saradnika - koji moraju biti jednaki za sve, i bez upliva proizvoljnih, ničim potkrepljenih 'argumenata' ili subjektivnih (ne)simpatija.

Suština je u tome da ovaj referat na transparentno subjektivan, pristrasan i jednostran način sagledava dva kandidata, a to je još očiglednije u odgovoru komisije na prigovor, u kome se samo ponavljaju istovetne tvrdnje. Da je i taj odgovor jednostran i neobjektivan najbolje se vidi u činjenici da se predsednica Komisije poziva na BLIŽE KRITERIJUME ZA IZBOR U ZVANJA SARADNIKA, pri čemu insistira samo na dve tačke – one koje odgovaraju unapred odabranom kandidatu (veća prosečna ocena iz predmeta uže naučne oblasti i veća prosečna ocena tokom studiranja), a u potpunosti zanemaruje druge kriterijume iz istog dokumenta koji unapred odabranom kandidatu ne idu u prilog, kao što su - citiram:

Smisao i sposobnost za nastavni rad saradnika Fakulteta mogu se utvrđivati na osnovu:

6. uspešno urađenog većeg broja seminarskih radova, praktičnih radova ili stručnih praksi iz predmeta uže naučne oblasti,

7. pokazanog uspeha u vannastavnim aktivnostima iz predmeta uže naučne oblasti,

9. vrsti i broju dobijenih studentskih priznanja za urađene radove na nagradnim tematima Fakulteta, Univerziteta ili šire zajednice,

11. većeg broja objavljenih naučnih i stručnih radova u domaćim ili inostranim časopisima, i

12. učešća sa referatima i saopštenjima na većem broju naučnih i stručnih skupova sa nacionalnim ili međunarodnim učešćem.

Ako bi se OBJEKTIVNO sagledali SVI ovi činioci u prijavama oba kandidata, uključujući ovih pet koji su u referatu ignorisani, slika o njima bila bi dijametralno suprotna od one koju ovaj referat i ova Komisija vama predstavljaju.

Zbog toga, molim vas da ne budete saučesnici u (ne)akademskom nasilju koje pomenuti Referat predstavlja, i da se upoznate i sa drugom stranom, iznetom u mom Prigovoru na Referat, priloženom u attachmentu ovog mejla.

Unapred zahvalan,

Dejan Ognjanović

to sam uradio zbog toga što u svojim materijalima za veće samo upravnici departmana dobijaju KOMPLETAN materijal, dok ostali (većina) glasača samo neke delove; drugim rečima, većina nije ni imala načina da se upozna sa mojim prigovorom i njegovim sadržajem, pa tako ni da čuje drugu stranu od one koju je dr. mašović prikazala u svom referatu. ovako, čak i oni koji nisu u detalje upoznati sa mojim slučajem, mogli su da vide šta se tu kuva.

stvar je urodila plodom: kada su videli moj argumetnovani prigovor, shvatili su da u tom referatu nisu čista posla – i NISU ga izglasali.

konkretno – nakon izlaganja dr. mašović usledila je diskusija tokom koje su moje kolege podsetile kakva je pravno-proceduralna lakrdija izvedena još sa mojim gubitkom posla i koliko je (i zbog toga, i inače) problematičan ovaj referat; neki drugi (da ne imenujem nijedne, nije ni bitno, ja znam koji su i zahvalan sam im) su podsetili da ni taj kandidat, koji je olako otpisan u referatu, nije mačji kašalj, makar po pitanju broja objavljenih radova i knjiga (mada su se javili i neki koji su me opisali epitetom "pomalo nestašan", koji ja prihvatam, podržavam i potpisujem!) tako da je, u suštini, scenski nastup dr. dragane mašović – drastično relativizovan i doveden u pitanje nekolikim diskutantima koji su ukazali na probleme i nepotpunosti kao i nekorektnosti i propuste vezane za ovaj slučaj (to je učinio čak i dekan-u-odlasku, rekavši da je 'možda i on načinio neki propust i da je kriv što nije raspisao taj konkurs').

da sumiram: referat prof. dr dragane mašović kojim se prednost daje kandidatu A.K. nauštrb kandidata dejana ognjanovića NIJE PROŠAO na veću.

šta to praktično znači?

to znači da je konkurs 'propao' i da bi valjalo raspisati novi.

to takođe znači da moja (nesuđena) zamenica uskoro ostaje bez (tog) posla, a predmeti na kojima je radila ostaju bez asistenta koji bi držao vežbe. kako će izgledati nastava na anglistici, koja počinje za 3 nedelje – živo me zanima. možda će prof. mašović držati i vežbe? to je gorući problem koji će HITNO morati da se reši, a bez novog konkursa to će biti praktično nemoguće.

to još znači da, ako konkurs za to mesto bude opet raspisan, ja ću se na njega svakako javiti...

što će reći – ćeraćemo se još. DO POBEDE (moje)!