izabrana dela

izabrana dela

уторак, 31. август 2010.

MATTI: HELL IS FOR HEROES


Matti: Hell Is for Heroes (2006) Aleksi Mäkelä 2.5/5


Evo jedne, barem za filmizaciju, kompleksne biografije. Biografije, koja i dan danas ispisuje stranice tabloida. Biografije, koja u sebi sadrži elemente crnog humora, satire, pa čak i starogrčke tragedije.


Paradoksalno, ili srećom po junaka, heroj priče dolazi iz prilično uređenog društvenog sistema, te shodno toj činjenici, njegovi sporadični ispadi i gafovi, uglavnom hrane taštinu i sujetu dokonih i praznoglavih. A u isto vreme nailaze na saosećanje i čuđenje društveno-političkih elita... u Finskoj.


Ko je zapravo bio Mati Nikenen?


Oni koji su pratili sport tokom osamdesetih sigurno ga pamte. Nemoguće je iz memorije izbristi plavokosog babyface ski letača koji je poosvajao sve što se moglo u sportu osvojiti, i ponizio sportiste ostatka sveta skačući barem za metar duže od njih, bilo to na Olimpijskim igrama ili turniru Četiri skakaonice.


Nažalost, film uglavnom arhivski i dokumentarno pristupa tom ključnom segmentu njegove biografije, i gotovo isključivo se bavi dešavanjima vezanim za njegov privatan život, koji je bio sve, a samo ne to.


Autor želi da nam Matija predstavi kao nacionalnog heroja koga su njegovi sunarodnici razapinjali celog života na stub srama, i da je sve vreme bio okružen parazitima i pijavicama koji su mu uglavnom isisavali finansije i uništavali karijeru. Međutim, provlači se tu negde nit da je on možda slabić koji nije znao kada da kaže ne!, premlaćivač žena i latentni alkoholičar. Ništa u filmu nije potvrđeno i sve je u vidu pretpostavki i naznaka.


Ipak, najveći propust režisera je tretiranje fabule, koja je isključivo lokalnog karaktera. Makela trasira činjenicu da je Nikenen nacionalni heroj, ali zaboravlja da su Ski letovi relativno nepoznat sport u većem delu sveta, i da dobar deo publike van finskog govornog područja nikada nije čuo za njihovog anatemisanog olimpijca. Time, običan i nepristrasan gledalac ostaje uskraćen za istinski vredne sportske rezultate i domete ovog bez sumnje legendarnog letača.


Ski letovi su izuzetan sport i traže maksimalan fokus i koncentraciju, pored hrabrosti i smelosti. Međutim, jedan bitan faktor je ludost. Mati Nikenen je adrenalin džanki, i kada je karijera otišla niz vodu ostao je dezorijentisan i van fokusa, bez izazova i viših ciljeva. On kreće da baulja i udara u društvene bandere. Naravno, očigledan manjak inteligencije ima svoj udeo u svemu.


Ovaj film propušta da nam adekvatno i nepristrasno dočara sve te elemente. Jeste on finski blokbaster, ali kompleksna persona zvana Mati Nikenen zaslužuje bolji film.

понедељак, 30. август 2010.

U PLANINAMA LUDILA: moj rivju scenarija

lavkraftov kratki roman U PLANINAMA LUDILA na svojih skromnih 150ak strana sadrži više straobalnih & genijalnih ideja, više strave, kosmičkog užasa, klaustrofobije, groze i jeze nego bilo koja 'cigla' od knjižurdetine koje se danas izdaju za 'horor'.

taj roman smatram najboljim horor romanom ikad napisanim – ako bolji postoji, ja ga još nisam pročitao. a, iskreno, teško mi je i zamisliv roman koji bi imao snagu vizije uporedivu sa lavkraftovom, i tu količinu mega-stravičnih i ingenioznih set-pisova, ideja, koncepata... to je 150 strana destilovanog košmara sa nekoliko interluda zlokobne lucidnosti posle koje padanje nazad u mrak i degradaciju i perverziju pada još triput teže.

enivej, analizu tog romana čuvam za svoj doktorat (trenutno sam oko 150. strane a još nisam ni počeo sa FRANKENŠTAJNOM...) – povod ovog posta je činjenica da sam uspeo da se dokopam scenarija za filmsku adaptaciju ovog romana koju treba da režira giljermo del toro, u produkciji džimba kamerona!

da se ne bih ponavljao, evo mog EXCLUSIVNOG rivjua koji sam juče okačio na mom engleskom blogu, pa čitajte TAMO.

Na gornjoj slici: u mojim rukama je originalni Lavkraftov rukopis romana U PLANINAMA LUDILA!


rivju je u međuvremenu prenesen i na prestižnom filmofilskom sajtu TWITCH, ali preporučujem da text ipak čitate sa mog bloga, zato što sam na njemu u međuvremenu ubacio poveći PS – naime, kao reakciju na taj rivju dobio sam mejl od nekoga blizu produkcije (sad, dal je to baš del toro il nije, nema veze, ne smem da otkrivam, možda jeste, možda nije, moje srce tajnu krije) sa određenim zanimljivim modifikacijama i pojašnjenjima glede tog skripta.

znači, rivju čitajte na TEMPLE blogu, a na TWITCH bacite pogled jer ima zanimljivih komentara ispod mog rivjua.


PS: bio je ovo buran dan, a sve povodom ovog rivjua. prvo mi se mejlom javio del toro lično, pa smo razvili jednu plodnu i inspirativnu diskusiju oko mojih zamerki i njegovih objašnjenja (pored ostalog, da je verzija koju sam ja čitao nešto starija, i da je prošla još 3-4 drafta do sada - mada, da se ne lažemo, bez krupnijih zahvata; sadašnja je čak i kraća, ispod 100 strana, što mi za jedan epik zvuči zabrinjavajuće). i taman kad je sve to lepo krenulo sa prepiskom sa del torom (divan čovek, zaista, iako ne poima lavkrafta baš sasvim...), i kad su drugi sajtovi širom neta krenuli da prenose ovu vest odnosno moj rivju - javlja mi se nekakav drkadžija, producent, i preti mi advokatima ako ne skinem rivju sa bloga. istu poruku šalje i todu braunu, uredniku TWITCHA, što on poslušno i u strahu od ovoga i učini. zato gornji link ka twitchu više ne radi.

međutim, boli mene da udovoljavam nekakvom idiotu. mene našo da zastrašuje. ali zato napišem mejl del toru i pitam ga dal on želi da ovo sklonim, jer u tom slučaju oću. on, međutim, kaže - ma jok, ni slučajno, taman posla, nema potrebe, ti imaš pravo da iskažeš svoje mišljenje i gomilu još divnih i lepih stvari o mom rivjuu i mom pravu da iznosim svoje sudove--- long story short, del toro ubedi producenta da je okej, i da ne kenja i ne preti više.

dakle, rivju na TEMPLE OF GHOUL ostaje zahvaljujući spoju moje tvrdoglavosti i del torove dobrodušnosti.

ipak, pošto je on već prenesen na grdne neke sajtove, uključujući MTV, i već je raširen širom neta, zabavlja me pomisao da u ovom trenu možda đems kamerun razmišlja: 'ma ko li je taj dejan ognjanović, leteće pirane ga izjele!?'

he he he...

недеља, 29. август 2010.

SHELTER (2010)

**(*)

2+

džulijana mur. džonatan rajs mejers. i još tušta i tma solidnih epizodista i drugopozivaca, u solidno budžetiranom, 'stilskom' psiho-trileru koji se ubrzo izvrgne u natprirodno. yeee-haaay, fun for the whole family, no?

NO!

ovo počinje vrlo dobro, sa nekim simpa likovima i sa intrigantnim situacijama u kojima, isprva, nije jasno kuda to sve vodi – isprva ima misterije, intrige, čovek se unese, obraduje da će najzad videti jedan pametan triler sa živim likovima – a onda, posle oko pola sata il tu negde, SHELTER počne da klizi ka ponoru i druga polovina se pretvori u takvu treš paradu da je mene bilo sramota zbog džulijane (koju inače poštujem) da to gledam. zaplet nema ni najmanjeg smisla i toliko je besmisleno i usiljeno zakomplikovan natrpavanjem svega i svačega, i to takvim tempom, reklo bi se samo zato da bi ljudi prestali uopšte da razmišljaju o tome 'ali kako onda...?' 'a zašto su oni, umesto da...?' ili 'zar nije logičnije da...?'

to se razvije, tj. razbije u takav neopisiv galimatijas od polusvarenih i nekoherentnih i uzajamno poništavajućih 'ideja' iz drugih, daleko boljih filmova – prastara epidemija, čudesni izlečitelj (zapravo, nevernik koji u dilemi Bog ili Vakcina – bira vakcinu! zlikovac!), apsurdna kletva, još apsurdnije čekanje decenijama da se ona aktivira, savršeno nelogični i proizvoljni načini njenog emaniranja a o njenim žrtvama da i ne govorim – dakle, sve to nema veze s mozgom, jer je orkestrirano u jednu thrill-paradu (samo, bez thrilla!) koja postepeno postaje sve explicitniji morality play.

da, govno-krem na bajatu tortu je još jedna bljuzgava nemušta propoved od sorte koju posebno intenzivno mrzim, i već sam je obilato pljuvao i u FAUSTOVSKOM EKRANU i ovde na blogu (kod KNOWING, npr.) – ona lažna dilema između razuma i vere. kao, ako ne veruješ u downright budalaštine – ti si onda samo suvoparna, dosadna, 'razumna', ograničena osoba, nesposobna da vidi Boga...

ofucani fazon – naučnik/ca koji veruje samo u objektivnu naučnu spoznaju bude suočen/a sa onostranim (demonskim) i onda preko tog đavolskog trnja dođe do zvezda prosvetljenja. koliko je ovo đubre jasno je ako vam spojlujem kraj koji sam odma znao da će takav da bude čim je uveden motiv seobe zloduha iz tela u telo. NARAVNO da će da ga utepaju na kraju, i NARAVNO da će u poslednjem SUPRAJZING kadru da se neko obližnje derle il tako neko u okolini da se iskezi i TA-DAM, evil lives!

boh-ring!

mda: trebalo je da me zabrine još natpis na plakatu 'from the writer of IDENTITY'. al, ko velim ako bi se mejersov agent i zajebo, džulijanin ne bi. ta žena ne igra u dreku. crvc. za sve postoji prvi put. evo ga. od ovog dreka nema sheltera! when the hollywood shit rains – it POURS!

субота, 28. август 2010.

LJUBAV I DRUGI ZLOČINI (2008)

režija: Stefan Arsenijević


*(*)

2-


POETIKA PATETIKE

(Prvobitno objavljeno u BETONU)

Gledajući jedan za drugim NIJE KRAJ Vinka Brešana (hrvatsko-srpska koprodukcija) i LJUBAV I DRUGI ZLOČINI Stefana Arsenijevića (srpsko-nemačka koprodukcija) ogoljava se patern iza zločinačkog udruženja za uništenje balkanskih kinematografija pod imenom 'Eurimages', finansijera oba ova filma.

Kod Brešana vidimo hrvatskog snajperistu zlatnog srca (sic!) kako iz kandži porno-bosa Voje Brajovića spasava srpsku porno-kurvu zlatnog srca, a celu tu međunacionalnu melodramu pripoveda pripadnik romske manjine, inače porno-zvezda zlatnog kur... – ovaj, srca.

Kod Arsenijevića, pak, imamo kriminalca zlatnog srca (Vuk Kostić) koji bi da pobegne iz sumorno sivog Novog Beograda zajedno sa kriminalskom kurvom zlatnog srca (Anica Dobra), pri čemu se ispostavlja da je i krimi bos od koga beže (Feđa Stojanović) zapravo -pogađate- zlatnog srca!

Znači: mir, mir, mir – niko nije kriv! Ratovi i zločini nastaju u trenucima pomračenja svesti zavedenih, ali inače zlatnih ljudi! Sve što nam treba je ljubav! I poneki zločin.

Ta otužna slika nema veze sa svetom koji pretenduje da opisuje i menja, što bi bio veliki nedostatak - kad bi ovakvi proizvodi, Eurokrem-imagesom zaslađeni, zaista bili angažovani. Međutim, kako se radi o bleferskim tvorevinama bez iskrene koske u svojim telima, oni svoje praznoslovlje moraju da oblože debelim slojem "metafora" i "simbola" kako bi kod polusveta stvorili utisak dubine.

Scenarista Srđan Koljević je dokazani proizvođač sirupom prelivenog weltschmertza (KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, NORMALNI LJUDI, NEBESKA UDICA, SIVI KAMION CRVENE BOJE...) i zna da upakuje priču za neprobirljivije inostrane festivale koji će nagrađivati "humanizam i liricizam njegovog stila." U LJUBAVI ITD. metafore se pneumatskim čekićem nabijaju u glavu gledaoca, a u tom smislu najekscesivnija je (zlo)upotreba pesme "Besame mucho". Prvo je peva autistična kći kriminalca koja dnevno proždire desetine kilograma pomorandži (to je neki simbol!). Onda "Besame mucho" na tečnom španskom odvergla kriminalčev egzekutor (zlatnog srca!). Potom se čuje sa diska. Pa je peva Milena Dravić, dvaput zaredom, u istoj sceni (!), sve dok gledalac ne zavapi: "Ne ljubi me više, no idi s milim bogom!"

Eto kako ljubav postaje zločin!

Ova razvučena radio-drama sve lenjo objašnjava kroz dijalog (npr. Anica dolazi kod nekog lika i on joj kaže "Odavno se nismo videli", a ona će "Aha, otkad smo raskinuli"), a "oživljena" je bombastičnim simbolima: pomorandže su fetišistički rasute okolo, odbegli papagaj leti iz betonskog kaveza ka sivom nebu, plastične kese zapliću se u noge onih koji bi da pobegnu... I sve je to ta ista prepoznatljiva koljevićevska poetika patetike normalnih ljudi upecanih na nebeske udice koji se pitaju zašto ih draga ostavi dok sivo-crvenim kamionima putuju autostradama globalnih metafora ka žirijima festivala gde pali "lirski humanizam" na prvu loptu.

Standardno drvena gluma Vuka Kostića bez trunke je hemije sa Anicom, što njihovu usiljenu romansu čini patetično-smešnom. Sličan učinak proizvode i ostali akteri: Feđi iznebuha proradi gen autizma koji je preneo ćerki, pa pola filma provede buljeći u prazno a Milena Dravić je senilna baka koja u kafani neumoljivo zapeva "Besame mucho" verujući da je u pariskom mjuzik holu. Usred tog kvazi-realističnog frik-šoua sačinjenog od karikatura i nabudženih simbola moramo da se upitamo: šta je pisac hteo da kaže? Ako je verovati intervjuima počinilaca, ovo je topla, lirska, gorko-slatka storija o običnim ljudima zlatnih srca koji su mrakom i sivilom tranzicione Srbije prinuđeni da dom potraže preko grane. Avaj, te divne ambicije demantuje sâm film, koji ne govori o dobroj i pametnoj omladini kojoj je majka Srbija postala maćeha. On govori o tri krimogene karikature: sitnom kriminalcu kome novi tržni centar zatvara dragstore i trafike za reketiranje (siroti krimos, ostaće bez hleba sad, pred penzijom!), njegovom reketašu koji bezosećajno pali zarđale trafike prodavaca jaja (siroti bandit, koga će da spaljuje kad dođe 'Merkator'?), i o mladoj ženi kojoj je dosadila Feđina postelja, pa krade njegove krvave pare da bi pobegla (sirota sponzoruša, smučili joj se kriminalci, ali ne i njihov novac)!

Koljević i Arsenijević napadno gude svojim violinama i sugerišu da je to sve strašno tugaljivo i relevantno: baš je teško biti sitni kriminalac u Srbiji, a još teže njegova ljubovca! Zato su svi stalno zamišljeni, zagledani u daljinu, a retki pokušaji humora dolaze na pogrešnom mestu, kao loš vic na sahrani. U najezdi sve amaterskijih srpskih "filmova", LJUBAV I DRUGI ZLOČINI na površini još i liči na polu-profesionalan produkt. Ali srce se cepa kad vidite mladog čoveka (Arsenijević) kako debituje sa mlitavim, staračkim, prevaziđenim, nedomišljenim, pešački režiranim produktom jedne nakaradne tendencije (Koljević) koja, umesto da bude adekvatno sagledana, u čamotinji naše novije "kinematografije" uspeva čak i da dobija nagrade. Izgleda da i u našim sumnjivo sklepanim žirijima sede ljudi zlatnih srca, laki na schmertz (šmrc!). Za divno čudo, Berlin (koji je "kupio" Stefanovu muzikalnu kravu u kratkoj ATORZIJI) nije očekivano reagovao na ovaj letargičan pokušaj dugometražnog pakovanja naše nesreće pa ostaje da navijamo za dekadenciju Eurimages poetike koju bi u lokalu –bez inostrane podrške- valjalo da najzad zamene svežiji, moderniji i iskreniji filmovi.

петак, 27. август 2010.

BURNING BRIGHT (2010)

**(*)

3-


okej film ni o čemu. seka je na ivici ludila zbog mega sjebane familije: mama se nakljukala pilulama i otišla azatotu na istinu, očuh je svinja koju zabole za tuđu đecu, a mlađi batica je autistično dete (kažu na netu da simptomi koje ispoljava baš i nemaju mnogo veze s tom bolešću: fala kurcu te o tome ne znam dovoljno da bi mi smetalo s medicinske strane – smeta mi samo kao gledaocu da sve vreme moram da trpim tog malog degenerika i kmekavca, makar on imao pečat i papir za to što je takav, izdat u holivudskoj ambulanti kod dr. alana smitija). očuh je upravo povukao pare s njenog računa pa ne može batu da ostavi u domu za takvu đecu, a ako se do ponedeljka ne javi šefu departmana na faxu neće moći da koristi stipendiju koju je stekla.

na svu muku, njenom kraju preti tajfun, pa je tatko vrata i prozore zakovao i zašrafio nekakvim drvenim panelima (kao, za zaštitu od oluje), a čisto da začini sve, u kuću sa dvoje đece ubacio novokupljenog TIGRA (kao, doveden za njegov novi safari park). sve je to shema za dobijanje para od osiguranja za tu đecu koja moraju da se kroz vasceli film lomataju kroz kuću pazeći da usput ne upadnu u čeljusti velike mace koja 2 nedelje nije jela. znači, kao jeftini PANIC ROOM, samo sa tigrom.

pozitivno je što je u većini scena korišćen pravi, živi tigar a ne CGI crtež. fino je to režijski uklopljeno, sa odličnim zvučnim dizajnom, prilično ubedljivo deluje. ima nekoliko solidnih scena saspensa, a hajlajt je među prvima – kada curica visi u šaftu za prljav veš a tigar se šetka ispod nje dok joj noge polagano popuštaju i izdaju je. ima još nekoliko finih scena u tom stilu, mada neke žešće naprežu suspenziju neverice (pojeo bi tigar tu decu u roku od 10ak minuta i film bi se okončao na polovini sadašnjeg trajanja). režija je više nego solidna, gluma okej, može se ovo pogledati, ali nema nikakvu jaču poentu niti razlog da postoji sem da reditelju posluži kao vizit-karta kad se bude preporučivao za nešto supstancijalnije.

posebno razočarava taj klasični moralitet – stradaju samo loši momci (očuh, of kors – šta, zar ste sumnjali? kome je ovo spojler bolje neka se odmah sam eutanazira!), tačnije strada samo taj jedan, u celom filmu, i to na samom kraju. nema čak ni obligatornog prologa u kome, recimo, vidimo neku raniju tigrovu akciju kako bi se uverili da zaista ima zube - i on, a i film. avaj, o tome samo čujemo nešto malo u pričam-ti-priču naraciji, ali ništa u slici.

šta? mislili ste da će mali autista da završi u čeljustima? ili da će njegovu hrabru sexy sestricu tigar da RASTRGNE pred kamerama? spojlovao sam vam nešto? come on! ovo nije TA vrsta filma. naprotiv, ovo je film u kome, posle svih muka, na kraju ispadne da čak i autizmu ima leka! jedna tigar-terapija, i odjednom sve je okej sa svetom. pih. skroz u tradiciji B-muvija u kojima na kraju gluvi pročuju, slepi progledaju, nemi progovore, sakati prohodaju, fobični od ovoga ili onoga se fobije ratosiljaju, i sve u tom smislu, a samo zahvaljujući dozi ŠOK-TERAPIJE, tj. klin se klinom izbija. prc.

ali nema veze – ne očekujte neke celomudrosti ili aluzije na vilijama blejka (čija je genijalna pesma o tigru poslužila za protraćenu floskulu iz naslova), ovo je ipak samo 80ak minuta solidne razbibrige i ništa više od toga. ali ni manje.

четвртак, 26. август 2010.

SRPSKI FILM zbog cenzure sklonjen sa FrightFesta!

Kolege sa hrvatskog horor sajta javljaju:


"U zadnji tren, organizatori FrightFesta su odlučili da na FrightFestu ipak neće prikazati brutalni Srpski Film. Problem je dakako vezan za cenzuru.

Kako stvari stoje BBFC je naložio da se mora prikazati pošteno cenzurirana verzija filma, a organizatori su radi svog integriteta to odbili. Kako i sami kažu, film se već prikazao na nizu međunarodnih festivala u svojoj necenzuriranoj verziji, a kako podržavaju prikazivanje filma kakvog je zamislio redatelj, Srpski Film je maknut sa repertoara.

Kažu da će se u nedjelju znati svi detalji i koji će ga film zamijeniti, ali neslužbeno saznajem (jebate kao CNN i Wolf Blitzer) da je problem u oko pet minuta filma koje će se morati odrezati za prikazivanje u Velikoj Britaniji."

E, sad, kako ja saznajem – ne radi se o minutima nego o sekundama koje se moraju iseći kako osetljiva britanska mladež ne bi pošizila i krenula u mayhem londonskim ulicama nakon odgledanog filma, ali zbog tesnog roka u kome je BBFC dostavio svoj spisak šta mora da se seče, tehnički nije moguće to sve iseći na vreme da se film prikaže.

EDIT: u međuvremenu se javio i jedan moj prominentni inostrani izvor, iz same Engleske, koji pojašnjava ŠTA i KOLIKO su tražili da se iz filma izbaci. Navodim njegove reči, ali oprez - ako još uvek postoji neko u Srbiji ko još nije odgledao procureli skriner, u donjem navodu nalaze se SPOJLERI ključnih scena iz filma. SELECT TO SEE THE TEXT BELOW:


"Just under 4 minutes of cuts. 49 cuts in total. Cuts occur in several different scenes, including removing the baby-raping, reducing the death-by-fellatio, reducing the decapitation during sex, and reducing the main character raping his own son, specifically removing the shit and blood spurting out of the little boy's backside. Also cuts to remove those shots where we see the little girl sucking a lolly, intercut with fellatio."



Znači, SRPSKI FILM na FrightFestu NEĆE biti prikazan, ali reditelj i exekutivni producent ipak putuju u London da publici koja film ne može da gleda u bioskopu barem prepričaju šta je to što propuštaju... Dok nije neka cenzura proradila i u festivalskom fanzinu, ja sam iz njega isekao članak o SRPSKOM FILMU (pretežno je to intervju sa Spasojevićem i Pantelićem). Članak Alana Džonsa počinje ovako:


"What’s the most controversial movie of the moment? Easy, director Srdjan Spasojevic’s A SERBIAN FILM that has the power to stir up the strongest of emotions in anyone who watches it. Spasojevic’s Heart of Darkness, Eastern-European style might have caused both angry walkouts and fainting spells on the international festival circuit so far, but the main reaction it engenders is one of total shock at how disturbing a political statement it is. Many are left reeling by its horrifying finale. They can’t move from their seats, they just sit there absolutely stunned by its vision and message. FrightFest will be hosting the UK premiere of A SERBIAN FILM and in Cannes this year we talked with director Spasojevic and executive producer Nikola Pantelic about their sensational debut feature."


Ako vas zanima, možete ga skinuti s ovog LINKA.

Sve ovo i nije tako loše kao što možda na prvi pogled zvuči, jer će halabuka oko ove cenzure (nadajmo se) samo još da podgreje publiku i navede je da, za koju nedelju, kad SF krene u engleske bioskope, pohrli i uveri se šta je to toliko opasno po ljudski um.


A kad smo već kod festivala: na glumačkom festivalu u Nišu SRPSKI FILM je prikazan noćas, 26.08. s početkom u pola sata iza ponoći, u jadnoj sali Kluba Jadne Vojske, pred pretežno zgroženom, šokiranom i razljućenom publikom. Kaže mi rođaka koja je radila u organizaciji da je bilo poprilično napuštanja projekcije: neki su izlazili iz sale da se povrate, a neki su odlazili bez ostani zbogom. Posle projekcije čuli su se komentari tipa: "Jao, što mi sad nije ovde taj bolesnik koji je ovo napravio, da mu ja presudim!" i slične stvari kakve se mogu očekivati od hronično obrazovane, profilisane, obaveštene i lucidne niške bioskopske publike. Nažalost ili na sreću, niko iz vrha ekipe nije se pojavio na festivalu – najveća imena bile su Ana Sakić i Lidija Pletl. Možda i s pravom. Danas su saopšteni dobitnici nagrada - klasika, Glogovac & co. I posle Koljevića - Koljević!


Svemu ovome uprkos, producenti najavljuju: "SRPSKI FILM će konačno stići u domaće bioskopske. Premijera krajem septembra, tačan datum će se objaviti USKORO!"


A ja najavljujem – coming soon to CULT OF GHOUL:

OBJAŠNJENJE SUŠTINE METAFIZIKE ZNAČENJA I ZNAČAJA 'SRPSKOG FILMA', BY GHOUL!

Stay tuned...


среда, 25. август 2010.

THE HAUNTING aka NO-DO (2009)

**(*)

2+

samostani. ludnice. tajne prošlosti. popovi. đavolje rabote. katolička zamešateljstva. kurve-svetice. prastari filmovi iz II sv. rata se pregledavaju. stare trake sa jezivim snimcima se preslušavaju. primordijalni entiteti koji jesu i nisu klasični duhovi. elementali. jezivi zvuci u noći. prikaze. jeziva deca. lutke. egzorcizmi.

FUCK! kako TO da ukenjaš? kako od TOGA da ne napraviš barem okej film?

znam, zvuči neverovatno. ne zameram ako mi ne verujete – ni ja ne bih, dok svojim očima ne vidim. jer, zaista je potreban veliki (anti)talenat pa da se od ovih sastojaka ne napravi nešto barem gledljivo. THE HAUNTING je čista budalaština, savršeno nekonsekventna. samo jedan primer: gl. junakinja (upravo se doselila sa mužem i bebom u 'jezivu' kućerinu) ide usred noći da istražuje čudnu buku (da, da...). you know the drill: lampa u ruci, beskrajni kadrovi penjanja uz stepenice (spoooriiiiiim koooooraaaaaciiiiimaaaaaaa........), otvaranje vrata, zveranje tamo vamo, sveeeee tooooo neeeesnoooosnooooo spoooorooooo...... (to se zove poigravanje sa strpljenjem gledalaca, a ne saspens) – i na kraju, ona dospe u sobu punu raskomadanih dečjih lutki ('cos dolls are creepy!). ti parčići lutki se međusobno spoje u džinovskog pauka (da, da, napravljenog i animiranog od komadića plastičnih lutki – brrrr...). i ta plastična skalamerija krene da je juri, ona beži i – usred toga ide rez. =sutradan, idemo dalje, business as usual, kao da ništa nije bilo.

ne, ovo nije bio san, vizija – ovo je bilo na nivou budne stvarnosti te junakinje. i nikom ništa. da joj barem kosa malo osedela. mislim, nije svejedno, juri te giga-pauk od dečjih lutaka, ne viđa se baš svaki dan. normalan čovek bi se bar malo potresao. možda se smesta odselio, il tako nešto. jok, bre: ova i dalje u toj kući, istražuje čudne buke i sve po propisu trećerazrednih scenarija. i džaba ani torent(e) što je pre 15 godina igrala u superiornom TESISu; u međuvremenu je omatorela, poružnela, i čak izgleda vrlo iritantno za glavnu junakinju a debilni scenario joj nimalo ne pomaže u zarađivanju gledalačke simpatije.

čitav film je na sličan način podređen jeftinim efektima, koji bi funkcionisali u VIDEO-SPOTU, ali su narativno ne samo protraćeni (neuklopljeni) nego i obesmišljeni. da i ne govorim o duhovima nekakvih devojčica koji naglašeno trepere, distorziraju se i razvlače kao da su upali iz nekog spota merilina mensona il tako nekog horor-fensera. kad li će već jednom ovi kvazi-reditelji da shvate da CGI duhovi NISU strašni – naročito kad prosto paradiraju svojom kompjuterskom prirodom i kičasto-svetlucavim 'efektima'? zar 10 godina nakon jan de bontovog cgi abortusa nova ekipa mora da ponavlja ne samo prozaičan mu naslov nego i prozaične i nestrašne HAUNTING-wannabe efekte?! (istine radi, originalni španski naslov je još beskrajno gluplji: NO-DO, što je skraćenica za dokumentarce koje su frankovi fašistički popovi snimali kako bi beležili čuda, 'čuda' i ostala čudesa božanske, ili pak demonske prirode. džaba mu sve, kad glupo zvuči).

sve je ovo napisano i montirano po principu pačvorka, gde su parčići međusobno vrlo loše upareni i celina je sve samo ne smislena, koherentna a kamo li pa intrigantna. nabacani klišei bez glave i repa, indiferentno, nestručno režirani od strane elija kiroge, koji je svoj antitalenat već pokazao u sf-hororčetu THE COLD HOUR (piso sam o tome u izveštaju sa grosmana 2008); NO-DO se odlikuje podjednakom nekompetencijom da jeftin film učini da izgleda iole skupo; naprotiv, vrlo loša kamera čini da ovo izgleda kao vrlo šugav direct to dvd produkt, vrlo daleko od produkcijskih, vizuelnih i atmosferičnih blagodeti na koje smo inače navikli u novijim španskim hororima. CGI efekti pred kraj, kad se pojavi taj nacrtani 'elemental', a naročito kad krene neka užasno FEJK vatra da zahvata čitavu kuću – pa to je bruka koliko je neubedljivo.

da zlo bude još veće – na svu ovu muku, trenutno je dostupna španska verzija, ali BEZ eng. titla, i druga, prominentnija, sa užasno odrađenim dabom na engleski, koji potpuno ubija i to malo drame, dijaloga ili ljudskog elementa i unosi još jednu dimenziju distance u ionako uninvolving bućkuriš.

stvarno šteta. bilo je ovde mesa za dobru čorbu, ali krajni produkt mogu da preporučim samo najvećim i najneprobirljivijim zaluđenicima za ovu vrstu zapleta. inače, klonite se.

уторак, 24. август 2010.

MI NISMO ANDJELI 3 aka A3: ROCK 'N' ROLL UZVRAĆA UDARAC

ili: ZAŠTO SAM PREŠAO ULICU


ovo što sledi nije prikaz u smislu 'review'.ko očekuje filmsku kritiku ili barem rivju, može odma da ide - ili barem da ispod pogleda zašto je rivju (meni) nemoguć.

ovo dole je prikaz toga kako sam reagovao na užasnost A3, a kako je na to reagovao moj tadašnji 'stranački saučesnik', dimitrije vojnov, nakon čega je naša saradnja prestala.

pogledao sam, na dimbovo insistiranje, A3 sa dvd-a koji mi je baš on poklonio, s posvetom koja aludira za moje dosadašnje pokušaje da taj 'film' ne odgledam, tačnije na moju izjavu da me taj film toliko ne zanima da ne bih ni ulicu prešao da bih ga džaba dobio. zato sam i dobio na ruke dvd od vojnova, na kome piše: 'why did Dejan Ognjanovic cross the street? – srdačno D.'

uzmicanja nije bilo. učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da to čudo NE pogledam, jer mi je na osnovu trejlera i svega smrdelo izdaleka a ko velim, aj da ne kvarim 'prijateljstvo' jer, istinoljubiv kako me azatot prokleo, ako ispadne govno – moraću da kažem da je govno. tu nema dileme niti dvojbe.

i stvarno, ispalo govno.

sad, kako to reći? pošto su svi drugi koji su iole hteli da ovo vide A3 već odgledali pre mene, ja sam se lukavo poslužio NJIHOVIM rečima sa kojima se 100% SLAŽEM. suprajzingli, čak i duda lakić je prozrela ovo kao ono što jeste, a ja se složio sa sledećim momentima iz njenog osvrta:


D. LAKIĆ:


"da je priča ove takozvane tinejdžerske komedije satkana od niza neduhovitih i dijaloški prilično nategnutih fora i fazona, da je reditelj filma Petar Pašić pokazao da zna da režira muzičke i reklamne spotove pa i ovaj mega reklamno-muzički spot kao rođen za ružičastu televiziju, da glavni glumac Zlatko Rakonjac liči na Eštona Kučera, junaka serije „Vesele sedamdesete” i novog supruga Demi Mur, da jedino folk-zvezdu Svetlanu Seku Aleksić (uz izuzetak Borisa Milivojevića u liku folkerske zvezde Belog) nije „žuljala” uloga, već je pokazala da je prirodna pred kamerama i kada ne peva..."


"seks, droga, folk i rok u odurnom ambijentu"


"Sve je tako „umuljano” da se ponešto kaže i za i protiv sveopšteg srpskog muzičkog trenda, a da se koproducent ne uvredi i ne oseti krivim za nametanje kvazimuzičkih vrednosti i gotovo monopolskog uticaja na formiranje muzičkog ukusa ovdašnje populacije."


"Čiste komedije je malo, dominiraju geg i prizeman štos, isprazni pasaži i elementarna neduhovitost, nesimpatični junaci za koje se teško vezuje i navija."


"Tako prestaje ono što se smatra filmom i nastaje mutantski reklamno-muzički spot koji se gleda u bioskopu."


"„Anđeli 3” miljama je udaljen od svih vrednosti Dragojevićevog diplomskog filma „Mi nismo anđeli”. Njegovi usiljeni nastavci štete mitu i o tom filmu i o njegovom autoru."



to sam sve potpisao, kako se ne bih ponavljao i kako ne bih traćio dragoceni dah i vreme na bavljenje tom odurnošću koju je, avaj, napisao upravo dimbo vojnov. složio sam se i sa izjavama nekih forumaša sa sagite koji su ranije već kritikovali film, a sve to u detalje, ko oće, može videti ovde.

ako bih baš morao da se poslužim SVOJIM rečima, jedina koja mi pada na um a kojom bih opisao ovo sočinjenije, jeste: ŠABANIZAM.


mislim da je 'film' užasan u svakom smislu i na svakom nivou i –ako je zaista originalni dimitrijev scenario bio znatno bolji od ovoga, trebalo je da povuče ime sa špice, ili ga potpiše kao 'alen smitić' ili tako nešto. jer, ovo je sramota for all involved, sem željka mitrovića, naravno.

ovu audio-vizuelnu odurnost ne bih preporučio nikome ko mi je drag i sasvim sigurno je nikada do kraja života neću poželeti ponovo da gledam.

ne tražite od mene argumente za ove tvrdnje: i screen captures bi bili dovoljni.

uz svu želju da u filmu pronađem nešto pozitivno, to mi nije uspelo. najviše što u tom smislu mogu da učinim jeste da priznam da su pojedini NEUSPELI pokušaji humora bili well-intentioned.

da sam tipičan srpski 'prijatelj' (ili 'stranački saborac'), ja bih sad na silu vadio sitne detaljčiće filma koji nisu previše loši i dizao ih u nebesa (SUPER su scene sa splatter-ubijenim srnama! GENIJALNA je /svakako nenamerna?/ vizuelna aluzija na DUST DEVILA –koja mi je, ujedno, jedina u celom filmu nabacila osmeh na brke! SJAJNA je ona parodija na bosanske srcedrapateljne pjesme! itsl.).

ja to nisam, i to ne želim da činim, jer moje iskreno mišljenje je da je ovaj film ZLO u svom gotovo esencijalnom smislu, i da bi svaka osoba koja drži do sebe trebalo da ga se stidi i krije iz svog CV-a i umesto toga ga drži u svom VC-u (if at all).

usledila je diskusija o mojoj impresiji, i fragmenti nje mogu poslužiti za dalju i dublju argumentaciju mog stava (ali i za dublje oslikavanje profila ličnosti d.v-a), koji kaže:

"Zapanjilo me je to da Ghoul ne primeti da A3 za razliku od većine ostalih srpskih filmova ima PRIČU, da likovi nešto rade, da se transformišu, da nisu isti na početku i na kraju, da tu postoji neki zaplet, da se nešto dešava, da rešavaju neke probleme, što kakvo takvo predstavlja ogroman korak napred u odnosu na ostatak kinematografije."


e, vidiš, ja stvarno ovo nisam primetio u verziji filma koja postoji na DVDu koji sam ja gledao.

ja sam video jadan niz pinkovskih, skoro bizetićevskih gegova u pokušaju, ali NIŠTA od neke dramaturgije.

no, pošto si ti čovek koji ima dipolomu iz toga, a ja je nemam, neću da te uopšte učim kako se povraća. formalno gledano, bilo bi degutantno da učim svom poslu čoveka koji od toga leba jede. mada, da mi je neki laik rekao to što si ti kazao, ja bih mu – kao laik laiku- kazao zašto mislim da ovde nema ni likova, ni drame, ni zapleta, ni razrešenja, već samo njihovih neubedljivih simulakruma.

A3 ni po čemu ne zaslužuje da se stavlja u kolko-tolko plemenite KONTEXTE kojima ti pokušavaš da ga opravdaš; taj film se može porediti sa, eventualno, SLATKOM OD SNOVA, kasnijim nastavcima TESNE KOŽE i ŽIKINE DINASTIJE itsl. (koji su, by the way, takođe imali neke 'priče', gde su likovi takođe 'nešto radili' itsl.). Pri čemu su nastavci pomenutih franšiza bar imali dobre komičare u gl. ulogama, pa gidra ili nikola simić bar povereno izvale ili urade nešto što je REMOTELY smešno. Od svih ovih pajaca u A3 jedini koji mi je bio remotely smešan jeste mile-protiv-vojne-tranzicije cvijanović, u epizodama koje poprilično 'jedu' glavni tok i predstavljaju nepotrebna slepa creva te priče, tj odvraćaju od centralnog sukoba, štagod on bio (gubljenje nevinosti? slava i bogatstvo? whatever).

najzad, mislim da je zaista uvredljiva aluzija o mojoj neiskrenosti: NARAVNO da ću za OGNJENKU da kažem ono što budem mislio, kad ga pogledam, kao što sam i uvek do sada kazivao za SVE što sam gledao.

možeš da mi osporavaš kompetenciju da sudim o tvom delu, da nisam pohvatao sve aluzije, nisam gledo sve filmove teen pod-žanra, da nemam pojma šta je pisac hteo da kaže, itd itd. ali zaista je degutantno što impliciraš da sam to što sam kazao o A3 kazao samo zato što je to nekakav cripple koga su svi živi pre mene već išutirali na nekom pločniku, pa ja naišao i, videvši ga tako onemoćalog i jadnog i izmrcvarenog, šutnuo ga jednom i ja, jer mi se može (dok ti bolećivo saosećaš s njegovim patnjama) –a još je degutantnije što sumnjaš u to da li ću iskreno reći šta mislim o OGNJENKI, jer – na stranu sva neslaganja estetičke prirode, to je već blaćenje mene kao karaktera.

ja ipak, pišući o A3, nisam ničim implicirao da si ti nekakva moralna gnjida (kao što misle toliki drugi) – jer to ne mislim.

a da mislim, to bih rekao. (u međuvremenu, u svetlu novih događaja, moram da korigujem svoj tadašnji stav!)

budući da je ovaj abortus od filma već okončao svoj (ne)život, dockan je za bilo kakvu pomnu analizu jer se tu ništa više ne može popraviti: on je to što jeste, ZLO u svom gotovo čistom obliku. znači, kao takav, niti je on nešto vredno pomne analize, niti se takvom analizom sada išta korisno može postići. what's done cannot be undone, uključujući tu i neke reči koje su ovde pale.

jedini razlog što sam potrošio i ovoliko reči/vremena na… TO… bio je rudiment prijateljstva koji sam osećao prema dimbu; sada, međutim, kada je on sveden na stranačko… poznanstvo, ne osećam ni najmanju potrebu da uopšte dalje promišljam… to, što se zove A3, a što zaista ne bih ni nazivao filmom iz ljubavi prema tom mediju.

...i tako. napustio sam svog 'stranačkog prijatelja' baš onda kada je on od mene očekivao nepodeljenu, stranački kovertiranu podršku.

prešao sam ulicu, a sa druge strane ostao je dimitrije vojnov sa svojim stranačkim ulizicama da mu titraju šta se već ima titrati i da zajedno duvaju u istu harmoničnu stranačku svirajku.


понедељак, 23. август 2010.

FANTASIA REPORT (5): STUART GORDON, JEFFREY COMBS, DENNIS PAOLI etc.

susret sa stjuartom gordonom za mene je definitivno bio hajlajt ovogodišnjeg boravka na fantaziji, bar što se tiče susreta sa selebritijima. shoot me, ali da, veći čak i od susreta sa kenom raselom (pojasniću u idućem nastavku). na svu sreću, njega sam i najiscrpnije izgustirao od svih ostalih (henenlotera i heršela nešto malo za večerom; kena nabrzinu; nila maršala i kristofera smita u hodu, na aerodromu...).

glavni povod za njegov dolazak na fantaziju bila je predstava NEVERMORE, koju je režirao po textu denisa paolija (koscenarista RE-ANIMATORA, FROM BEYOND i još nekolicine znamenitih radova) i sa džefrijem kombsom u gl. i jedinoj ulozi – ni manje ni više, no kao edgara alana poa! bile su dve izvođevine: odgledao sam onu prvu, delom zbog nestrpljenja, a delom zato što se direktno odatle išlo na žurku kod daglasa baka (SISTERS rimejk, čuveni/zloglasni CUTTING MOMENTS short etc.)

NEVERMORE je prevazišao moja očekivanja: znao sam već, iz BLACK CAT epizode MASTERS OF HORROR, da dž. kombs može da bude ozbiljan glumac, kad se reši, ali ovde je jebo kevu svojom impersonacijom poa. to je nešto ingeniozno: zaista, bukvalno, bez preterivanja, najbliže što živ čovek danas igde može prići tome da bude u istoj prostoriji sa e.a. poom – da ga gleda, sluša, uživa. skinuo ga je skroz: pribojavao sam se da će da bude više klovnovanja i glupiranja i crowdpleasovanja, ali ne – ovo je vrlo ozbiljno odrađeno, sa adekvatnom dozom respekta, i sa groteskerijom taman onoliko koliko autor TALES OF THE GROTESQUE AND THE ARABESQUE i zaslužuje.

po je komplexna ličnost – mnogo više od tamo nekog 'mračnjaka' i morbidnjaka kakvim ga obično u pop-kulturi prikazuju; i paoli je, uz mega-pomoć by combs uspeo da sve te složenosti uhvati i prenese: po kao romantičar, kao idealista, kao tragični lik, kao genije, kao supermen, kao jadnik, kao pijanac, kao komedijant, kao duboki psiholog, kao veliki pesnik i još daleko veći pripovedač, po kao tatko na horror as we know (and love) it! sve to i još mnogo toga više precizno je, lucidno pogođeno savršeno odmerenim one man show performansom dž. kombsa, koji sa perikom, u kostimu, na pozornici zaista VASKRSAVA poa, njegov duh, glas, sve. njegovo postignuće je tim više zadivljujuće utoliko što se radi o, praktično, monodrami u kojoj kombs nema nikakvu pauzu, ni tren odmora, nego sve vreme ima da izvodi – da živahno recituje poove najpoznatije pesme (ALONE, TO HELEN, DREAM WITHIN A DREAM, THE RAVEN, ANABEL LEE...) pa čak i, iz glave, celu celcatu priču TELL-TALE HEART. i ne samo to, nego je uloga vrlo telesna, zahtevna, u jednom trenu on ima da bukvalno padne s pozornice (kao, pijan), ili da se šeta kroz publiku i razgovara sa svojom 'helenom'...

znači, ako bih baš cepidlačio, možda bih izbacio nešto malo kratkog, nepotrebnog namigivanja publici – ali zaista minimalno, nebitno. sve ostalo je 100% poe as I know him, i ne mogu da zamislim drugog glumca koji bi bolje uhvatio esenciju tog lika – jer, da se razumemo, neki 'bolji' glumac, tipa danijel dej luis ili tako neki, bio bi previše mrtvoozbiljan i uhvatio bi samo jednu (mračnu, tragičnu) stranu lika, a izgubio bi suštinu, koja se sastoji u tom ingenioznom spoju suprotnosti koji po meni definiše poa, i ZATO je baš B-glumac, džefri kombs, SAVRŠEN da oživi tog genija koji je istovremeno bio i con-artist, i zajebant (veliki hoaxer!), spadalo, propalitet, piskaralo i pisac, pesnik i stihoklepac, ponosan i samosažaljiv, itd. itd. ukratko, total ghoul's seal of strong approval za sve vezano za NEVERMORE.

na moju neopisivu patnju, nije bilo moguće da se uslikam sa poom naživo, dok je bio u kostimu, pa zato mora da posluži samo slika sa kombsom, načinjena sutradan, kad je bio u svom kombsovskom autfitu, bez šminke ali sa svojim brčićima. avaj, čak i tad je bio u nekoj žurbi, pa nije stigo da se na duže pridruži mom propitivanju gordona i paolija u bašti hotela. ako ništa drugo, barem sam mu dugo i čvrsto stisnuo ruku na zabavi kod bucka kasnije prethodne večeri i kazao mu, skoro doslovce, sve ovo gore što napisah o njegovoj ulozi i o predstavi uopšte.

bio je tada srdačan, lepo je to sve primio (a i kako bi drugačije?) i proćaskali smo nešto malo. recimo, kazao sam da je baš zanimljiv kuriozitet da je on imao retku privilegiju da igra obojicu najvećih horor pisaca, poa i lavkrafta (u NECRONOMICON omnibusu), pa sam ga pito dal bi bio zainteresovan da na sličan način, na pozornici ili drugde, ponovo ali pompeznije oživi i lavkrafta. kazao je da je maska u tom filmu bila dobra (da ga učini sličnijim lavkraftu), ali da on u suštini ne liči na HPL-a ni fizički (recimo, znatno je niži) ni psihički, pošto je lavkraft ipak jedan suzdržaniji karakter, i pitanje je koliko bi u većim dozama, na pozornici, HPL kao lik bio dobar zabavljač kao što je to poe. naprosto, HPL je bio suviše introvertan – nije čovek za pozornicu, a ni za kombsov (živahan) temperament.

te iste večeri, na buckovoj terasi koja ima odličan pogled na montreal i na njegovo 'brdo sa krstom' koji je bleštao u noći, proćaskao sam malo i sa gordonom. najviše sam zainteresovan bio da čujem o narednim projektima – šta je problem sa REANIMATOROM, i da li sprema još nešto. o HOUSE OF REANIMATOR nije kazao ništa što već u intervjuima tim povodom nije reko – budget je bio povisok, oko 4-5 miliona, teško je to bilo skupiti za kontroverzan (ne samo krvistički nego i politički) projekat, a dok su se pare sabrale, buš je otišao iz bele kuće, pa je i cela ta priča propala. detaljnije o ovome, u intervjuu koji sam radio s njim, jednom kad postignem da ga transkribujem. što se tiče filma koji sada sprema, reći ću samo da je po ludačkom istinitom događaju (kao i STUCK), da isto tako može ali i ne mora da upadne u 'horor' fijoku, ali će sigurno biti nasilja, saspensa, krvi. dešava se ceo u šumi i ima naslov koji se nadam da će tokom produkcije da promeni jer ne zvuči nimalo privlačno (zvuči bezveze dok ti neko ne objasni taj vrlo specifični lokalni sleng iz te zabiti gde se dešava). tom prilikom smo ugovorili i razgovor za sutra oko podneva, i tako je i bilo.

gordon je došao u lobi, pa smo ubrzo prešli u zatvorenu bašticu hotela kraj nekakvog vodoskoka gde je bilo još prijatnije, a u nekom trenutku nam se pridružio i denis paoli – za koga ispade da predaje književnost na faxu (pored ostalog, i kurs o gothicu): to nisam znao. razgovarao sam s obojicom nekih 66 minuta i nisam se ni trudio da pokrijem SVE što je gordon radio nego, pre svega, ono što je mene zanimalo – horor uopšte, žanr, pulp, poe i lovecraft, reanimator, itd. bio je vrlo govorljiv, otvoren, srdačan, kao i paoli uostalom.

nešto kasnije krenuo sam da nešto pojedem, kad ispred hotela vidim – došlo vozilo po gordona i paolija da ih vozi na lokaciju gde su imali masterklas ADAPTING H.P. LOVECRAFT FOR THE SCREEN; iskoristih priliku pa im se pridružih. na putu tamo uporedili smo iskustva iz providensa, a čuvši za moje izbivanje tamo sinulo mu je da bi mogo da me preporuči kao gosta glavnom baji HPL FILM FESTIVALA u portlendu... onda ostavih njih da spremaju inserte i prostoriju za svoj master-klas, a ja prošetah malo poprilično udaljenom i neznanom mi okolicom: ne nađoh nikakvu knjižaru, ali bar nabasah na povoljnu i solidnu pizzu pa se time okrepih pred zbitije.

naravno, nisam očekivao da čujem nešto novo na predavanju o HPL-u na filmu, ali sam ipak zadovoljan kako su to izveli: pregledno, jasno, to-the-point, koncizno, fino odmereno između audience-friendly opuštenosti i ozbiljnosti, bez dodvoravanja ali i bez suvoparnosti. puštali su inserte iz svih svojih kolaboracija koje imaju HPL-ovske elemente, a mala ali odabrana publika (30-40 osoba, reko bih odoka) bila je više nego entuzijastična, i imali su grdna pitanja za vreme i posle njihove DVOČASOVNE priče (!). pored mene je sedeo eric, autor nekolicine kratkih horor filmova koje mi je poklonio na disku (nisu loši) a nešto dalje ispred videh i brazilca, takođe reditelja – sjajan lik o kome ću opširnije drugom prilikom.

bilo je to jedno baš fino dešavanje, inače – u cult-horror freako-weirdo bioskopčetu BLUE SUNSHINE (da, prema filmu džefa libermena) ukrašenom artworkom nekog bolesnog japanca (vidi sliku). po završetku čestitah gordonu i paoliju na prezentaciji – uz jednu ispravku (u 4 oka, ne pred masom), pošto je gordon reko da je HPL umro od raka debelog creva (a zapravo je u pitanju ređi slučaj – rak tankog creva). gordon je već mnogo ranije shvatio s kim sedi (ne samo zato što sam na sebi nosio HPL-T-SHIRT custom-made for me by vilja) pa je i tokom predavanja mene konsultovao oko jedne HPL priče čijeg naslova nije mogao da se seti ("artur džermin" – vidi HPL GRADAC).

nažalost, ova HPL ekipa (gordon, paoli, kombs) bila je u montrealu vrlo kratko, nekih 3 dana čini mi se, pa nije bilo mnogo vremena za neformalno druženje u irskoj kafanici i tako tim mestima – mada, prve večeri kad su došli, ja sam dobio jedan sendvič sa sušenim mesom – nekakav lokalni specijalitet – iz paketića koji je dž. kombs dobio ali nije mogao da dovrši sve te grdne sendviče... ipak, zadovoljan sam jer sam ih apsolvirao maximalno – izuzev kombsa, koga bih mogao i još malo više, ali... biće valjda prilike.

u idućem broju: ken rasel, džordž mihalka, karim husain i ostali manje slavni reditelji

недеља, 22. август 2010.

A LIZARD IN A WOMAN'S SKIN aka Una Lucertola con la pelle di donna (1971)

**(*)

3-


Fulčijev prvi giallo u suštini je triler o preljubi, uceni, osveti i zločinu, obogaćen bizarnim i nadrealnim prizorima snova i vizija. U potonjima počivaju gotovo svi kvaliteti inače neujednačenog filma, kompromitovanog producentovim insistiranjem na logičnoj (krimi) priči, ali je hvale vredno da je Fulči uspeo da provuče toliko stilizovanih prizora. Uvodna scena je jedna od najupečatljivijih: Kerol (Florinda Bolkan) se provlači kroz hodnik vagona, pritešnjena između ljudi koji, naprasno, postaju potpuno goli; zatim se nađe u mračnoj odaji gde je, na jarko crvenom ležaju, zavodi i svlači mlada žena, s kojom se upušta u peting dok im vetrovi (?) zanose bujne kose… U kasnijoj varijaciji ovog sna, međutim, Kerol ubija svoju zavodnicu, parajući joj grudi tankim bodežom, čije posledice na zanosnom telu Fulči neuvijeno otkriva u krupnom planu, sa krvlju koja šiklja iz nadasve ubedljivih rana.

Problemi za Kerol nastaju kada se zločin iz sna obistini u stvarnosti, a ona počinje da sumnja u svoj razum; još veći problemi nastaju za gledaoca, jer tada film postaje zagušen kartonskim likovima, policijskom istragom, porodičnim intrigama i irelevantnim (ili nepotrebno razvučenim) epizodama. Strpljenje se isplati, jer pred kraj Fulči izručuje neke od najupečatljivijih prizora u svojoj karijeri: tu su polu-živi psi rasporenih trbuha, sa pulsirajućim iznutricama; zatim, najubedljivija scena napada slepih miševa u dobu pre kompjuterskih efekata (koja je svojevremeno oduševila Marija Bavu, a i danas se odlično drži); a kao kruna - čitava dugačka scena proganjanja, od podzemnih kripti, kroz crkvu, sve do njenog tavana i krova, oplemenjena bogatim slikopisom kamere Luiđija Kuvelijea (četiri godine kasnije ući će u legendu snimajući Arđentovu TAJNU NAPUŠTENE KUĆE).

Na idejnom planu, GUŠTER je tipična (za giallo) reakcionarna histerija usmerena na hipi-ekscese i 'orgije' u kojima se vidi oličenje svih modernih zala. 'Zlo' je, ipak, vrlo zavodljivo, što se vidi kako u suptilnim detaljima (tokom uglađene buržujske večere, gost ispod stola cupka na muziku koja dopire sa hipi-žurke iz komšiluka) tako i u lezbijskom zavođenju glavne junakinje, na koje ova, naravno, odvraća sadomazohistički, uništavajući svoje karnalno iskušenje. Gušter iz naslova se, uostalom, odnosi upravo na katoličku vizuru zle i prepredene prirode žene koja vreba iza zavodljive spoljašnjosti…


субота, 21. август 2010.

HOW DO YOU SOLVE A PROBLEM LIKE LOLITA? (2009)


***
3+

ovo je jedan pomalo neobičan dokumentarac o nabokovu, sa glavnim ciljem da se pozabavi LOLITOM i drugim lolitama u nabokovljevim delima – a kažu da ih ima poprilično, i vrlo prominentnih, kroz ceo njegov opus (izbrojaše najmanje pet krupnih i bitnih, i još nekoliko epizodičnih). poprilično, zar ne? dakle, da li to znači da je nabokov bio matori pedofil? kao što i naslov ovog jednočasovnog filmića kaže, autor Stephen Smith se zaputio preko pola sveta da reši svoj i ne samo svoj problem: kako da se u društvu pojavi sa takvom knjigom, kako da je brani, a da i sam ne bude sumnjiv?

sad, što se mene tiče, ja tu uopšte ne vidim 'problem' za 'rešavanje' jer mi je navodna skandaloznost LOLITE transparentna kao jedan od onih slučajeva slepačkog nerazumevanja dela koje je zapravo izrazito moralno, sa jasnim anti-pedo etitjudom koji je na samom kraju romana maltene nacrtan (Smith na kraju citira taj deo kao krunski dokaz – po meni, krajnje ubedljivo). nabokov, kao veliki umetnik, i veliki zajebant, svakako je VRLO ubedljiv u deonicama u kojima pokazuje lolitu iz hambertove perspektive i kada obrazlaže svoju teoriju nimfetofilije, i u tome je poveći deo razloga za sumnjičavost dokonih i kratkovidih: 'aha, suviše uverljivo opisuješ tačku gledišta tog perverznjaka, umesto da se iz ugla sveznajućeg pripovedača – te ofucane alatke 18. i 19-vekovnog romana! – explicitno zgražavaš i podsmevaš mu se! znamo mi takve!'
u svakom slučaju, Stephen Smith je ovu lažnu dilemu oko LOLITE mudro iskoristio kao alibi da se malo švrćka po belome svetu o tuđem trošku, i da kao nešto istražuje vladimirov bekgraund. odlazi u švajcarsku, u hotel u kome je VN živeo, i od barmena saznaje da VN nikad nije davao napojnice, ali da su njegovo prisustvo i duh bili dovoljna nagrada svakome u njegovoj blizini; odlazi u njujork u sedište PLEJBOJA da sa knj. urednicom tog magazina proćaska o ne-erotičnosti VN-ovih 'sexy' scena; obilazi američke gradiće i dajnere i motele koji su fascinirali VN-a i u kojima je smestio dobar deo svog romana; posećuje itaku, univerzitet na kome je nabokov predavao književnost; ide i u london kod pisca martina ejmisa, velikog VN obožavaoca, da ga priupita o lolitama u ostalim VN-ovim delima. itd.

ali, od svega toga, najviše otkriva – naravno – odlazak u rusiju. jer, u početku je odgovor i poreklo svih stvari. nek priča ko šta oće, ali porodični, socijalni i svaki drugi bekgraund u kome si odrastao i došao do prve ljubavi i momaštva – to je koren svega. šta si mislio, osećao, znao, neznao, želeo, žudio do svoje 18-te – to ti je žig vo vjeki vjekov amin. neću da spojlujem onima koje sve ovo zanima, ali ta deonica u rusiji – nabokovljev porodični dom, i priča o njegovoj prvoj i neprežaljenoj ljubavi – objašnjavaju i LOLITU i lolite pa čak i njegovu fascinaciju leptirima (koja mi je, sve do ovog filma, moram priznati, delovala malo bezvezno i neobjašnjivo za jednog takvog čoveka).
nabokova, inače, volim iracionalnom ljubavlju; postoji sto stvari zbog kojih bih mogao da imam otklon prema njemu, da mi bude antipatičan, tuđ, dalek, da me nervira zbog ovog ili onog; a opet, njemu sam spreman da gledam kroz prste stvari zbog kojih za neke niže ne bih hteo ni da znam. ta ljubav je, čak, bazirana više na nekom mom osećaju nego li na pomnoj expertizi njegovog opusa. zbog moje proklete posvećenosti horroru (prvo žuri s magistarskim + piši knjige sa strane, sad žuri s doktoratom, i piskaraj sa strane…) nisam stigao da ga, za sada, apsolviram onoliko opsežno koliko bih voleo, i za sada sam čito samo LOLITU i PALE FIRE te 7-8 priča; ali oba ta romana su ne zna se koji je bolji, a slično važi i za priče. duh ispoljen u svima njima nesporno je i nesumnjivo duh genija, i tu svi ostali 'problemi' prestaju tj. tope se i iščezavaju u bistrini planinskog vazduha.

ovaj film uspeva da za kratko vreme, na dinamičan, koncizan, zanimljiv, uzbudljiv, neposredan i vizuelan način predstavi jednu složenu ličnost i njeno glavno delo – znači, ne na neki uštogljeni udžbenički način, kao video-lektira za korišćenje u nastavi nemaštovitih profesora, nego kao lična odiseja i potraga za velikim čovekom koji je, na svu sreću, nešto malo i slikan i sniman za života, i ti snimci njegovih pojedinih izjava pravi su dragulji u ovom dokumentarcu. a tu su i inserti iz kjubrikove LOLITE (ona druga se ni rečju ne pominje!) – filma koji, iako sjajan po mnogo toga, ipak nije uspeo da prenese svu složenost i lepotu romana. njihova neuhvatljivost i jeste jedan od glavnih aduta i dokaza da se radi o VELIKOJ literaturi, iz vremena pre nego što su filmovi definitivno zatrovali književnost i pretvorili je u prozaične he said she said plot-plot-plotove.

na par mesta ovaj dokumentarac je uspeo da me natera da zasuzim, što je ili znak da ubrzano starim, ili da je zaista postigao da približi svoj težak predmet na takav način da uhvati i njegovo srce i dušu, ili barem onoliko koliko je to ljudski i filmski izvodljivo.