izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 30. новембар 2009.

GAĐENJE – Orasio Kasteljanos Moja

GAĐENJE – Orasio Kasteljanos Moja

Pažnju ovom romanu privukla mi je korica sa motivima sa slika Frensisa Bejkona, zatim naslov koji obećava dobru zabavu, i najzad je sve to zapečatio podnaslov: "Tomas Bernhard u San Salvadoru". Znači, Bejkon, gađenje i Bernhard sve na jednom mestu – ne mož biti loše, ne?

Ukratko, ovo je solidan romačić i vredi ga pročitati ako ste fan proze koja kipti od mizantropije i gnušanja nad ljudskom rasom. Podnaslov nije lagao, naprotiv – reklo bi se da je autor možda i suviše u senci velikog (pokojnog, al besmrtnog) austrijanca. Iako je njegova emocija (gnušanje nad svojim sunarodnicima) besumnje autentična, modus iskazivanja jeste previše derivativan i oslonjen na Bernhardov 'rant' stil u kome se bez seckanja na pasuse a kamo li poglavlja žuč izliva u jednom dahu.

Fabula je jednostavna: nakon smrti majke, čovek koji se odselio iz Salvadora i sada živi u Kanadi, dolazi na njenu sahranu, i dok čeka da se okončaju ostavinske formalnosti oko nasledstva, odseda kod svog brata koga prezire, kao i celu mu familiju, komšiluk i sve svoje bivše sugrađane. Brat ga vodi u 'provod', odnosno u barove među pijanu stoku i kurveštije, gde ovaj napokon pukne.

Čitav ovaj kratki roman (70ak stranica) je u jednom jedinom pasusu i zaista ima taj 'rant' duh u kome se samo strelja levo-desno i pljuje po svemu okolo. Mete za pljuvanje su unekoliko različite od Bernhardovih, ali ne previše: radi se o nekim kulturološki razlikama između Austrije i Salvadora (zbog kojih je ova državica bliža korumpirano-prostačkoj Srbiji nego li civilizovano-mehaničkoj i fašistoidnoj Austriji), ali to su samo nijanse. Ispod se još uvek nalazi isto ljudsko govno: zavidljivo, sebično, drčno, bezosećajno, isprazno, prizemno, u vlasti niskih strasti, jeftinog pića i jeftinih pica. Ropski mentalitet odnosno pokornost državi, crkvi, vojsci i policiji kupljen je sa nešto malo lažnih dukata i brlje.

U poređenju sa Bernhardom, moglo bi se reći da Moja ipak ne uspeva da destiluje svoju žuč u nešto dovoljno produhovljeno, duhovito i stilski složeno kao kod genijalnog austrijanca. Istina, ima tu sjajnih, ubedljivih opservacija i slika i dijagnoza koje su živo predstavljene, ali ipak – prečesto to zazvuči kao kolumna nekog zgađenog disidenta radije nego kao prava književnost. Kao olakšavajuća okolnost za ovo ipak se mora reći jedno: Bernhard je tu austrijsku stoku trpeo naživo, celog života, živeo je među njom, i mada nije bio omiljen zbog svog surovog seciranja te katoličke fašistije, ipak niko nije pokušao da ga ubije zbog toga. Ovaj, pak, Salvadorac morao je od stoke da pobegne zbog ozbiljnih pretnji smrću izazvanih upravo ovim romanom, tako da sada živi i radi u Meksiku.

Mislim da i ovi extra-literarni podaci dovoljno dokazuju da je njegovo GAĐENJE autentično, i stoga vredno pažnje. Videćete, uostalom, koliko je stanje u Salvadoru slično – jezivo slično! – onom u Srbiji. Samo što Srbija još uvek nema svog Bernharda...

недеља, 29. новембар 2009.

Pismo podrške od ĐORĐA KADIJEVIĆA


Otkako sam prijateljima i delu internet javnosti obznanio KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA dobio sam desetine mejlova podrške, poruka i komentara na Fejsbuku i na forumima na kojima sam obznanio svoj slučaj. Neki od autora tih pisama podrške su mi prijatelji ili poznanici, a neki su ljudi koje lično uopšte ne poznajem, ali koji su osetili potrebu da reaguju videvši taj tekst. Svima njima se i ovim putem zahvaljujem na rečima podrške i ohrabrenja.

Siguran sam da mi niko od njih neće zameriti ako priznam da mi je intimno najviše značio mejl koji sam dobio od Đorđa Kadijevića, jednog od najvećih srpskih reditelja i divnog čoveka koga s ponosom mogu da nazovem i prijateljem.

Uz njegovo dopuštenje, obznanjujem taj mejl.


Dragi Dejane

Moja žena i ja smo, evo, već treći dan pod utiskom tvog pisma. Izgleda nam neverovatno to što se tebi dogodilo na fakultetu. Ali, gledano sa druge strane, to je za naše prilike normalno. Mi pamtimo u životu mnogo primera bukvalnog stradanja vrednih ljudi, poput ovog tvog. Teško nam je da se setimo suprotnih slučajeva, kada su neki vredni ljudi koje smo znali bolje prolazili. Ja se sećam kako sam početkom davnih 6o-ih godina prošlog veka bio prinuđen da napustim mesto rukovodioca galerije Doma omladine iz razloga sličnog onom koji je tebe ostavio bez posla. Za razliku od tebe ja sam tada ostao na ulici imajući ženu studentkinju i dete. Ali, dragi Dejane, takva iskušenja ne treba shvatati suviše fatalistički, još manje tragično. Da nisam tada napustio galeristiku, ja nikada ne bih postao filmski reditelj niti bih u tom istom Domu omladine imao premijeru svog filma Praznik.

Zato želim da ti kažem da se nikako ne pokolebaš posle ove nevolje u kojoj si sada. Ti si čovek izuzetne darovitosti, velikuh mogućnosti, i zato sam siguran da jedna zlurada matrona poput te tvoje nazovi šefovice ne može da ti naudi i stane na put. Kako vidim, ti se spremaš da vodiš borbu s njom za svoja prava. Pa, povedi je, moguće da ćeš i pobediti, ali, ako se to i ne desi, veruj mi da i nije bitno za tebe. Tvoj prvi zadatak u životu je da potpuno ostvariš sebe, stvoriš svoje delo, a ne da budes asistent na niškom univerzitetu.

Ono što me čini potištenim je stalno ponavljanje iste priče o tome kakva je sudbina ljudi od duha i talenta u ovoj našoj jadnoj društvenoj sredini. Bogu hvala, nisi ugrožen egzistencijalno, ne bar toliko da nemaš gde da spavaš i šta da jedeš kao što se meni i mojoj porodici dogodilo. Ni jednog trenutka ne sumnjam da ćeš izići iz sadašnje situacije, ostajući onaj koji jesi, pa bivajući i bolji.

Kaži mi da li ja mogu nekako da ti pomognem, nekom preporukom, bilo čime? Znam da bi ti želeo da se pobednički vratiš tamo, na katedru. Ali, bojim se da bi se tamo obreo u ambijentu čiju gorčinu si već osetio, i tu bio izložen novim iskušenjima. Sažeto ću ti reći kako ja mislim da treba tražiti rešenje. U sličnoj situaciji ja sam sebi rekao: nikad više u neki radni kolektiv, nikad sa šefom iznad sebe. Odlučio sam se za slobodnu profesiju i to me nateralo da radim i uradim ono što sam želeo. Razmisli možeš li postupiti nekako slično. Ti si visoko specijalizovan u svojoj oblasti nauke, da ne pominjem tvoje sposobnosti koje su čisto stvaralačke. Ne mogu da zamislim da čovek poput tebe, makar bio u ovako bednim prilikama u kakvim smo mi danas, neće opstati ako angažuje sve svoje snage, svoje veze, pozove se na svoje prijatelje - ti ih imaš i ovde i u inostranstvu.

Da budem konkretan:dovoljno je da objaviš dva ili tri stručna rada ili umetnička priloga u toku meseca, pa da ostvariš primanja kakva si imao na fakultetu. Možda ovo zvuči romantično i optimistički, ali, veruj mi, kad duboko razmislim čini mi se da bi to bilo za tebe najbolje rešenje. Druga solucija je da potražiš posao na nekom drugom radnom mestu. Muka mi je da pomislim šta bi te čekalo da se ponovo obreš na fakultetu i, hteo ili ne, susrećeš se sa ljudima koji su, kao što si opisao, zlurado ili iz nemara i neosetljivosti doprineli da dospeš u položaj u kome si sada.

Kad te put nanese u Beograd nemoj propustiti priliku da se vidimo. Naš zajednički prijatelj Vanja doći će ovih dana kod mene. On mi je mnogo pričao o tebi i tvom"slučaju". Treba imati snage, to će se rešiti, mora se rešiti. Ta veštica ne zaslužuje ni pažnju ni reči, pa ipak ne mogu da ti ne kažem da je, za razliku od nje, moj sin na svojoj katedri imao bezbroj diplomaca i preko dvadeset magistara i doktora nauka, da ne govorim mastera.

Molim te da nas izveštavaš o tome šta se dalje događa sa tobom, bilo loše ili dobro. Ja bih voleo da bude dobro, ali se ne bih čudio da ne bude. Znaj da smo moja žena i ja u svakom trenutku uz tebe, i više nego što možeš da se nadaš. Nadam se skorom viđenju, a dotle mnogo pozdrava od tvojih

Dude i Đorđa


Šta reći? Dok su ovakvi ljudi uz mene, a osobe poput dr Mašović protiv mene, znaću da sam na pravom putu.

NEKI NE-HORORI GLEDANI U POSLEDNJE VREME

Ima ovde svega: i odličnih i vrlo dobrih i slabih filmova; i novih, i prastarih; jedino što ih povezuje jeste da sam ih gledao u poslednjih mesec-dva, i da me ne inspirišu za detaljne rivjue, pa ću ih ukratko predstaviti ovde.


DE DØDES TJERN aka LAKE OF THE DEAD

NOR, 58

** 2


ovo slovi za klasik norveškog horora, ali pre svega – uopšte nije horor nego mračni krimi triler za dvosmislenim supernaturalizmom koji ipak ostaje u zabranu naivno shvaćenih i tada popularnih psihoanalitičkih teorija. ako znamo da je u to vreme i hičkok ozbiljno shvatao psihoanalizu, ovo nije krupna zamerka: moj osnovni problem s ovim filmom jeste taj što, za razliku od hičkoka, on ne uspeva da ostvari upečatljivu dramu ili saspens ili barem memorabilne set-pisove. zaplet je mlako zanimljiv, mada i blago detinjast, a odlična crno-bela fotografija nije dovoljan kvalitet da preporuči jedan, iz današnjeg ugla, ipak zastareli i nedovoljno zanimljiv film (sem kao fusnota i kuriozitet).


DIRTY MIND

BELG, 09

**(*) 3-


nakon što mi je veoma prijao njegov horor LEFT BANK, pohitao sam da pogledam najnoviji film tog reditelja, ali ova crnkasta komedija nije mi toliko legla. premisa je klasična zamena identiteta viđena milion puta u američkim komedijama: nesposobni, povučeni šmokljan koji radi kao statista prilikom jedne 'nesreće' na poslu bude dovoljno prodrman da se u bolnici probudi kao samouverena švalerčina. ovo je uvek zabavan koncept, i ovde je oplemenjen time što je film rađen realistički, maltene naturalistički, a ne holivudski stilizovano: ima tu zaista vrlo smešnih situacija i replika, ali negde oko sredine filma on kao da iscrpi svoje fore i fazone i postane prilično zamoran i sve manje zanimljiv. možete mu pružiti šansu, ima se tu šta videti, ali prljavi um mnogo više obećava nego što, na kraju, isporuči.


EXPLORERS

USA, 85

** 2

zadugo sam izbegavao ovaj filmić džoa dantea jer sam nekako slutio da mi se neće svideti; no, pošto nisam mogao da se setim razloga za to ubeđenje, posumnjao sam u svoj sud i rešio da ga ipak proverim. ko zna, možda grešim, i možda se ovde krije skrajnuti biser? prc. ponekad je baš dosadno imati ovo moje 6. čulo za filmove! ovo je baš toliko tupav i nezanimljiv film koliko sam se bojao! čak ni river feniks (u debi ulozi, sa đozlucima) ne uspeva da izvadi stvar, a ostala 2 klinca su suviše drvena da mu pripomognu. čitav koncept bi bio zabavan na nivou dužeg skeča, ili eventualno polučasovne epizode neke TV serije sklone bizarnostima ove vrste, u najgorem – kao jedna epizoda nekog omnibusa. ali 100ak minuta ove usiljene i jezivo neduhovite groteske zaista overstays its welcome i istraživači na kraju ne otkriju i ne isporuče ništa vredno istraživanja. vrlo malo danteovskog duha ima u ovome.


JOURNEY TO THE EDGE OF THE UNIVERSE

USA, 08

*** 3+


izvanredan dokumentarac koji nas uz obilje CGI prizora 'vodi' kroz vaseljenu, počev od meseca i njegovih kratera, pa preko venere, merkura i dr. planeta našeg sistema, sve dalje i dalje, da bi u spektakularnoj drugoj polovini oživeo fascinantne prizore crnih rupa, kvazara i drugih čudesa u skladu sa onim što o njima sada, izdaleka, 'znamo'. teško je ne osetiti istovremeno oduševljenje nekim od ovih nezamislivih prizora (kako da uopšte pojmite nešto što je 1000 puta veće od našeg sunca?!) i sveprožimajuću kosmičku stravu pred tim gigantskim čudima, pred crnom i nepojmljivo okrutnom i sasvim neljudskom vasionom u kojoj imamo sumnjivu privilegiju da životarimo kao zanemarljive, sitne slamčice među kosmičke mega-vihorove.


POKRAJNA ŠT. 2

SLO, 09

**(*) 2+


ovo je jedan od gledljivijih slovenačkih filmova za koje znam, mada je to izvedeno zahvaljujući nedovoljno opravdanim i neubedljivim posezanjem za matricom trilera. konkretno, nakon što dva smušena sitna lopova ukradu neke dokumente iz sefa titovog (slovenačkog) generala, za njima kreće unajmljeni ubica (slobodan ćustić: naravno da će ubica nevinih slovenaca da bude – srbin!) koji bez ikakve potrebe, logike ili smisla pokolje, obesi i drugačije decimira pola ljubljane. za to vreme, pratimo mlađeg od te dvojice (pošto čiča prvi strada), antipatičnog nosatog kretena koji se prema svima odnosi kao drkadžija, ali ga to ne sprečava da oko prstiju vrti čak dve vrlo curice, pri čemu se sa jebozovnijom od njih upušta u dramaturški nepotrebne, ali oku svakako prijatne explicitne scene sexa. nakon što isporuči svoju dozu sadizma, krvi i siso-pičića, film se okonča u skladu sa dotadašnjom dramaturgijom – neubedljivo, ali sa napregnutom željom da to ima neki kao simbolizam. sve aluzije na partizanske zločine prema slovenačkim nazi-izdajnicima, na slovenačku sfrj prošlost, na odnos prošlosti i sadašnjosti itd. iskonstruisan je, neiskren, neubedljiv, prozaičan i bezvezan, ali čini se da je to trebalo samo da bude šarena magla za obmanjivanje prostote dok se, iza te magle kriju pravi, exploatatorski nagoni filma, u kojima zaista ima dovoljno mesa za ljubitelje sisića i krvića. sve scene ubistava odlično su režirane, a naročito –ajd da ne spojlujem suviše- jedna pred kraj filma.


WAVES OF LUST

ITA, 75

**(*) 3-


u akciji kompletiranja deodata, pogledah i ovaj njegov sexy triler iz vremena kada je počinjao da bude u naponu snage. ovo je nešto kao exploatatorska verzija noža u vodi, prilično neubedljivog scenarija i motivacije – to što je kapetan jahte totalni drkadžija i nezosećajno-sadistički idiot još i ima smisla. ipak je on bogatun. to što njegove hirove i udarce trpi nekakva fufica koja mu se prišljamčila, još i nekako ima smisla (iako je bezvezan njen stav iz koga kao da proističe da su venčani ili da je drugačije obavezna da trpi njegove svinjarije umesto da prosto – ode od goveda). ali to što njegovo drkadžijstvo trpi još jedan mladi par koji im se pridruži na krstarenju, i što ženica postane čak i privučena ovim idiotom – to kako film odmiče ima sve manje smisla, pa nam za oko i dušu ostaju samo obilati prizori golotinje, pri čemu smo naročito zahvalni za stefanu dionisio. iako je gluma slaba a scenario proizvoljan i neubedljiv, ima ovde neke energije u režiji, u dinamici, u intenzitetu, u etitjudu koja sve ovo ipak drži na okupu i čini sasvim gledljivim komadom vintage exploatacije.

DARK DREAMERS INTERVJUI



Stanley Wiater, esejista, autor i novinar striktno unutar žanra horora, pokušao je svoje umijeće iz zanimljivih zbirki intervjua, poput Dark Dreamers i Dark Visions, prenijeti na TV. Međutim, svega onoga po čemu su njegove knjige bile nadasve korisne i praktične žanrovskim piscima, toga u ovome serijalu – kao da nema.


Tvorac serijala: Stanley Wiater

Intervjuisane ličnosti: Clive Barker, Forrest J Ackerman, Richard Matheson,

Nancy Kilpatrick, Edo Van Belkom, John Saxon, Douglass Clegg, Jack Ketchum,

Gahan Wilson, Peter Straub, Harlan Ellison, Richard Laymon, Bernie Wrightson,

Peter Atkins, Tony Randel, George Clayton Johnson, William F. Nolan, Larry Cohen,

Joseph Stefano, Bob Burns, Charles Band, Wes Craven, Chas Balun, Del Howison,

William Lustig, Julie Strain, Stan Winston, Richard Band, John Ottman, John Landis,

Denice Duff, John Skipp, Sean S. Cunningham, Craig Spector,

Richard Christian Matheson, KNB Effects Group


Trajanje: 624 minuta [4 DVDa]

Godina proizvodnje: SAD, 2000-2001

DVD Distributer: Smash Vision, Inc., 2008


Ekstremno niskobudžetne dvije sezone intervjua koje je Stanley Wiater pripremio sa ljudima što je već nekoliko puta intervjuisao u višedecenijskoj karijeri, konstantno pogađa i promašuje cilj. Naravno, nećemo laskati do te mjere i Wiatera uporediti sa Lawrence Grobelom, biografom Johna Hustona, čovjeka iza maestralnih intervjua prikupljenih u knjigama Endagered Species i Conversations With Capote, koji konstantno dokazuje zbog čega časopis Playboy ponekad - ali samo ponekad - više treba čitati nego gledati. Naime, ako bi se poredilo iskustvo i interesantne priče koje je Wiater tematski prilično dobro rasporedio na 200 stranica kompilacije crtica pedesetak najpoznatijih žanrovaca, Dark Thoughts: On Writing (1997), onda bi slična zbirka rađena po ovoj seriji jedva tek popunila desetak stranica.



Prirodno je da krivicu dijele i intervjuista koliko i ispitanik. Pretjerano drveni i naizgled amaterski intervjuista postavlja marginalno pitanje na koje ispitanik odgovara punih deset minuta, tako da se ponekad dogodi da čitav intervju opsluži samo dva jalova pitanja u kome pisac, ili filmadžija, ne kaže ništa ni površno zanimljivo. S druge strane, makar kada su generalno dosadni autori u pitanju (Barker; Straub; Kilpatrick...), oni najčešće pokušavaju predočiti vlastite emocije unutar svojega žanra što najposlije zvuči samo kao gungula fragmentarnih i polupovezanih misli iz kojih neko ko se želi baviti žanrom apsolutno ništa korisno ne može izvući. A tu se negdje intervju obično i završi, najčešće u trenutku kada pomislite da je upravo počeo.


Bolje reći, jedine dvije ličnosti koje u stvari znaju kako voditi intervju jesu Harlan Ellison i Larry Cohen. Za razliku od ostalih artista, i to ne samo na ovom DVD-u, oni vrlo dobro znaju način na koji valja upravljati nekim intervjuom, svojim odgovorima manje-više navodeći konfuznog intervjuistu u postavljanju onih pitanja na koja se mogu dati još fascinantniji odgovori. U tu svrhu nećete pogriješiti ako nabavite dva izdanja kompanije Anchor Bay Williama Lustiga gdje Lustig jedva primjetno suflira Cohenu pri zanimljivim komentarima na filmovima Q: The Winged Serpent i God Told Me. Što se Ellisona tiče, tu već imate njegov ekskluzivni DVD Dreams With Sharp Teeth, iz 2008, gdje mu je sagovornik Robin Williams (glumac, vrijedi naglasiti, za one koji su se prerano poradovali). Međutim, kao i sve sa manijakalno-raspričanim i suicidalno-iskrenim Ellisonom, i taj dokumentarac ostaje nedorečen, možda čak i half-assed. U smislu da je sigurno mogao trajati dvaput duže. Svakako ne bi škodilo naročito kad je taj čovjek u pitanju. Naime, oskudica informacija je - slobodno se može reći - glavni uzrok nekompetencije ovog serijala Stanleya Wiatera.


Što me dovodi minutaži sekvenci kod Dark Dreamersa. Kao prvo, nijedna epizoda u ovom serijalu nema isto trajanje, a opet, neki intervjui naizgled su pretjerano kratki i u potpunosti nekompletni, što i te kako zbunjuje pošto jedan nezvaničan intervju nikada ne može trajati u tolikoj mjeri kratko; a ako je već intervju osuđen da traje kratko – zbog čega onda nisu pomenute daleko bitnije teme? Recimo, prvo pitanje obično glasi: 'Zbog čega ste vi Dark Dreamer?' štogod to trebalo da znači. I, konačno, ako je intervju u nekom slučaju trajao mnogo duže, u čemu ima smisla jer je mnogo toga sigurno moralo biti skraćeno zbog TV termina, zbog čega onda na ovom DVD izdanju nije prikazana kompletna verzija intervjua? Zvuči naprosto nemoguće da je svaki intervju trajao baš onoliko koliko traje na ovom DVD-u. Jedan traje pet minuta; drugi deset; treći petnaest; i tako dalje.


A neki drugi segmenti, inače vrlo mali broj njih, u maksimalnom trajanju od 25 minuta, čine se da su savršeno prazni. Dok intervju, recimo, sa autorom John Skippom izgleda kao da je bukvalno prekinut/isječen. Na kraju, Dark Dreamers izgleda kao veoma zanimljiv projekat koji će zbog očiglednog nedostatka koncepta i volje imponovati samo najrigoroznijim fanovima ove literature i medija. A oni fanovi koji pomisle da, napokon, ništa i nisu propustili - bili bi i te kako srećni da znaju koliko su u pravu. U slučaju da ih interesuje horor žanr, a prevashodno domen fikcije, daleko više mjerodavnih stvari sigurno će zateći u spomenutim Wiaterovim knjigama.

Osim Ellisona i Cohena, vrijedi spomenuti i imena koš nekoliko ljudi koji su se takođe dobro pokazali: Wes Craven, Bob Burns, William Lustig, John Landis i uvijek božanstvena Julie Strain.


субота, 28. новембар 2009.

ISTINITE LAŽI (prir. Goran Skrobonja) – prikaz (2)



Nastavljam gde sam stao, seciranje sadržaja zbirke ISTINITE LAŽI, po redosledu kojim se priče nalaze u knjizi.

11. Goran Skrobonja – POKLADE
= 6
Ovo je priča "iz sveta", odnosno iz epskog ciklusa o Tehno-krstašima i alter-postapokaliptičnoj Srbiji, na tragu novele "Crveno nebo nad poljima ilovače". Nisam bio impresioniran tom novelom, nije me zainteresovao (niti ubedio) taj svet, te mi stoga ni ovaj fragment iz njega nije nešto naročito legao. Izlišno je reći da je to sve fino napisano i osmišljeno, ali mi je emocija nekako fejk, a zamisao – vrlo potentna, o maskama koje su istinite, i licima koja su lažna – tek je zagrebana, i više deluje kao gimmick nego kao nešto konkretno promišljeno i dosledno sprovedeno kroz priču. No, postoje ovde fini potencijali za zanimljiv, vizuelno bogat kratki film... U lepim slikama bi možda ovo bolje oživelo nego u rečima.

12. Aleksandar Žiljak – JURA
= 6-
Dobro pripovedanje donekle može da zabašuri nedostatak prave supstance ovde. Jer, o čemu je zapravo ova priča? O tome da pravde ipak ima, pa makar je sprovodili somovi od pet metara iz nekakvih mini-jezeraca? Znači, dva lika krenu u noćni lov na Juru, urbano-legendarnog džinovskog soma, baš u isto vreme kada na to isto jezerce dođe egzekutor koji radi za nimalo urbane a ni legendarne političke mafijaše kako bi pridavio suviše istražiteljski nastrojenu novinarku. How convenient! Čim su likovi i situacija postavljeni u prve 2-3 strane, rasplet je jasan. Predvidivo, som iskoči da proguta baš ubicu, a ne djevojku ili ovu dvojicu u čamcu (zar dve muve, tj. dva mamlaza jednim udarcem nije logičnije?), devojka bude spašena u zadnji čas, a ova dvojica imaju ribolovačku priču za mlaćenje u kafani for years to come. The end. So what? Aktuelna krimogena situacija u Hrvatskoj (prepoznatljiva i nama u Srbiji) prizvana je samo da bi bila negirana i svedena na petparački kliše u stilu Tales From the Crypt. Sve se desi krajnje predvidivo i bez ikakvih obrta koji bi oplemenili lagani materijal. Ne volim priče u kojima je sve zgodno namešteno tako da samo negativci stradaju, a dobrice odu kući pevajući.
Evo kako bi izgledala ova priča da sam je ja pisao: egzekutor bi obavezno sexualno overio zgodnu novinarku pre pogubljenja (šteta da se baci toliko meso, neisprobano!); Jura bi, istina, skočio na njega, ali bi mu odgrizao samo noge, tako da ovaj dobije kurac do zemlje – a onda bi se otkotrljao u vodu i tu polagano udavio; a twist bi bio da dva ribolovca, novinarko-spasitelja, izvuku rečenu istražiteljku na obalu, a onda je zagreju od hladne vode svojim uspaljenim telesima, i tako joj naplate spasenje. Onda bi naišao kontrolor egzekutora (da se uveri da je ovaj obavio posao kako treba) i overio obojicu mecima u glavu. Pošto i on pojebe novinarku, bacio bi je Juri, koji bi je pojeo u dva slasna zalogaja - jer za Juru, što reko Pinhed, there is no Good, there is no Evil, there is only FLESH!
E, TO je već priča o stvarnim ljudima, stvarnim motivacijama i stvarnom životu.
JURA, as is, is just innocent, infantile pulp.

13. Marko Pišev - GOSPODIN PEPERMINT
= 8-
Ova priča mi vraća veru u Piševa, privremeno poljuljanu (za njegove potencijale) osrednjom pričicom iz BELOG ŠUMA. E, ovo je nešto bliže onome što želim da od njega viđam. Kratka ali jebitačna 100% horor priča koja kreće, bez zamajavanja i banalnih nagvaždanja, od prve rečenice, i traje do poslednje. Klizi na tramvajskim šinama bez skretanja a majstor vozi ko mator. Atmosfera je iz-van-red-na, ambijent originalan (tramvaj usred noći, zabačena linija, pusti most, podvožnjak, tunel...), urbana legenda pristojna, kraj predvidiv ali, ovde, jedini moguć. Da se razumemo, nema ovo ambicije niti komplexne emocije poput novela iz FOTOFOBIJE, ovo je "samo" jedna odlična, moderna kratka horor priča koja uspeva – za razliku od 98,4% srpskih "horor" priča- da actually bude jeziva. To je ono što volim kod Piševa: dok se drugi domaći pisci koji se uhvate horora rasplinjavaju u palp igrarijama, citatima, omažima, melodramama, pričam-ti-pričama, bla-bla-trućovima i angažovanim metaforama, Pišev ne zaboravlja da horor priča treba, pre svega, da bude jeziva. I to mu najčešće uspeva i da postigne. Mislim, jezu. Stravu. Grozu. Tako i ovde. S ovom pričom Pišev utemeljuje moju prognozu i dijagnozu da se on polako ali sigurno pretvara u srpskog Remzija Kempbela. Samo što je meni još zanimljiviji i čitljiviji od prečesto napornog mi Remzija.

14. Ivana Milaković - ČELJUST KOJA DRŽI PRST
= 4-
Evo još jedne Ivanine priče u kojoj se ništa ne dešava. U BELOM ŠUMU imala je priču o tome šta sve možeš da radiš s lešom kad se dosađuješ. Odogovor je bio: ništa. I to ništa traje 10ak strana. Leš trune i trune, a naratorka se tušira, jede i filozofira. Ovo ovde je još gore: tu imamo babu koja se gega, jedva pokretna (jedna noga joj je već u grobu, pa to otežava kretanje), i njen sasvim trivijalan tok svesti u kome treba da prođe čitava večnost pa da shvati da prst u zubima njene mačke pripada njoj samoj (senilna baba, pa zaboravila da je ostala bez prsta; čak ni veliki zavoj posred šake nije joj bio dovoljan podsetnik!). I to je sve. Urbana legenda se i ne desi u ovoj priči, nego nam u zadnjoj rečenici samo ostane obećanje da će se, verovatno desiti. Ako ništa drugo, Ivana je dosledna svojoj poetici nedešavanja (i dosade).
Već mi se javlja kako će izgledati njena priča za predstojeću antologiju na temu apokalipse: deda i unuk sede u parku i hrane golubove. Imamo detaljne opise te aktivnosti. Koliko ima golubova, kako izgledaju, koji je šta pojeo. Imamo beskrajne dijaloge između dosadnog dede i dosadnog unuka ni o čemu. Jedna od tema razglabanja je i predstojeći smak sveta o kome se pričalo na TV-u. Nakon deset strana ničega, u poslednjoj rečenici deda kaže: "Ama, čini mi se kao da grmi?" To je pančlajn. To je apokalipsa. To je priča. Poetika nedešavanja na delu.

15. Zoran Pešić Sigma - TAJNA KOLIBE OD PEČURAKA
= 8-
Izuzetno sam prijatno iznenađen ovom pričom. Sigma mi je svojevremeno poslao jednu svoju "priču" za koju je tvrdio da u njoj ima zombija. Ne znam, nisam izdržao dalje od druge strane. Valjda se zvala "Zombi i ladolež". To je bilo nekakvo naporno, apstraktno "umetničarenje" a ne naracija. Nešto kao pesma u prozi, al dosadna. Videvši ovaj naslov, bojao sam se da je nešto slično u pitanju. Srećom, nije. Ovo je jedna sasvim lepo i pošteno ispričana priča sa početkom, sredinom i krajem. Nazovite me staromodnim, al takve najviše volim! Ima čak i poentu! Plus je originalna i nepredvidiva sve vreme. Ni u jednom trenu nisam slutio šta će sledeće da se desi, a kad se desilo, bilo je sasvim logično i u skladu sa prethodećim i sledećim. Intrigantna, ubedljiva, pritajeno zlokobna, atmosferična, baš 'nako prijatna priča kojoj mi je najveća zamerka što ne traje još malo duže. Voleo bih da je dejstvo tih "anđeoskih košuljica" malo razrađenije, duže i detaljnije opisano (kao i junakove dileme oko toga). Svejedno, ovo je jedna baš vrlo dobra priča. Ambijent Niša i okoline nenametljivo je utkan u radnju.

16. Spomenka Stefanović Pululu – MARA
= 5+
Spomenka nastavlja sa pričama čiji su naslovi – imena junaka. U BELOM ŠUMU bio je "Danilo", sad je "Mara", u APOKALIPSI očekujemo "Radoslava" ili "Milisava". Srećom, "Mara" nije u bliskom srodstvu sa "Danilom", mada jeste dovoljno blizu da ne bi valjalo da se priženjuju. U suštini, ovo je horor priča od pomalo neosvešćene i idejno upitne sorte, u kojima žrtve postaju monstrumi i izvori užasa. Naslovna Mara je jedna sudbinom (i očuhom) jebana mlada beograđanka od pre nekoliko vekova koju, kad zatrudni s očuhom, ostave u Bg lagumima da crkne ili se snađe, kako već Bog nađe za shodno. Ona se snađe tako što nekako (?) postane zombi, demon, duh ili nešto šesto, i vekovima kasnije spopada uspaljenu omladinu koja bi da se sexa među paučinom, pacovima, u vlazi i memli i smradu tih kanala. Dobro, i? Šta s tim? Ništa. Poenta je ostala izgubljena negde u lavirintu ispod Bg-a, a mara, iako je naslovni "lik", jedva da je i skicirana. Nismo stigli da je upoznamo niti da se saživimo s njom jer smo više vremena, izborom pisca, proveli sa nekakvim švalerima i napaljenom omladinom. Inače, mnogo zabavnija od "legende" o Mari jeste priča-u-priči (anegdota? vic? urbana legenda?) o sexu s devojkom u invalidskim kolicima.

17. Ivan Nešić - ODRAZI U RETROVIZORU (BLIŽI SU NEGO ŠTO SE ČINI)
= 8-
Ovo je priča koja je sve vreme išla ka desetki, ili bar vrlo jakoj devetki, i tek je na poslednjih stranu-dve ostala bez gasa i kako-tako se doteturala do tog odredišta. Pre svega, premisa je odlična. Sjajno je iskorišćena strava vrlo dobro znana svakome ko je ikada pomnije surfovao porno sajtovima: kad krenu da iskaču oni prokleti pop-apovi, neželjene stranice, netraženi downloadovi, akcije i aktivnosti koje nisi želeo, klikneš na jednu stranu – otvore ti se tri, ugasiš jednu od njih, otvore ih se 6, itd itd. Dakle, ta strava nekontrolisanog interneta (prisutna u jednom infantilnijem i neubedljivijem obliku kod Lazovića & sina) ovde je vrlo ubedljivo, originalno i zlokobno oživljena, sasve tim prokletim odbrojavanjem preostalog downloada.
Road-movie aspekt je odlična forma, mada pomalo veštački i sumnjivo ubačen u srpsku sredinu. Lako je praviti road-movie u ONOLIKOJ Americi; ali u zemljičici koju od najsevernije do najjužnije tačke možeš brzim autom da pređeš za max. 10ak sati vožnje malo je zajebanije imati nekakvo bežanje koje traje NEDELJU DANA? Gde to oni voze? Kuda? S kojim ciljem? jel se to vrte u krug, ili šta? Za nedelju dana morali bi da su celu Srbiju obišli bar 3 puta!
U svakom slučaju, set-up je odličan; zapravo, toliko je zajeban i gadan da sam pored saspensa za likove i sam bio u nedoumici: kako ćeš, dovraga, iz ovoga da se ispetljaš? KAKO tačno da pobegneš od nekakvog pixelizovanog "duha" (ili šta li je već)? KAKO da sjebeš tu pošast? Gađaš ga diskom sa anti-virus programom? Okupaš ga čistim alkoholom? WHAT?! I kad dođe vreme za showdown, on je, avaj, neizbežno (?) – blago razočaravajući. Skoro smešan. Šta, TAKO si zajebo to čudo? COME ON!
Takođe, malo je frustrirajuća difuzna priroda tog progonitelja. Kakva je veza sa nedavno-upokojenim ocem? Je li to on? Koja je poenta u tome što, samo u jednom slučaju, sinak kao da ugleda duh oca? Je li otac zaštitnik, pratilac, ili šta? Ne se znaje. Ako jeste, zašto ga vide samo jednom, načas, pred kraj? Zaista šteta. Jer, zbog ovih nerešenih pitanja te razočaravajućeg kraja i poenta, if any, ostaje nedorečena, a ovo ostaje "samo" odlična horor priča kojoj fali odličan kraj.

18. Dejan Ognjanović - SEKTA PRLJAVIH
= Šta reći?
Zametak ove priče je nastao tokom jednog razgovora u kafani MORNAR sa mojim starim prijateljem i inspiratorom, poznatim pod umetničkim imenom Stojan Popivoda. To je isti čovek koji je imao značajnu ulogu u uobličenju nekih detalja u mom romanu NAŽIVO, gde se uostalom i javlja kao "Adrijan". To je isti čovek koji mi je (nenamerno, kao i uvek; uzgred) dao naslov za moj upcumming magnum opus – PROKLETIJE. Naši razgovori retko se bave idejama za priče, pričama ili pisanjem. Obično razgovaramo tako o nekim opsesijama, idejama, principima, i on u nekom trenu samo kaže nešto od čega mi zasvetli sijalica i ja ZNAM da je to - to. Da tu nešto ima. To nešto je uvek u formi hinta. Nikada to nije zaplet, ili pod-zaplet ili bilo šta elaborirano. Dovoljna je jedna reč ili fraza u razgovoru, pa da meni krene čitava priča. Za NAŽIVO, bilo je dovoljno samo da mi pomene "Crno Bratstvo". Opis, imidž, ciljevi, namere, ponašanje, sve je to moje – a opet, kako se kasnije ispostavilo vrlo blisko nekoj grupaciji koja je stvarno operisala u predratnoj, srpskoj Prištini. Za PROKLETIJE bila je dovoljna fraza "arbanaski psoglavi". Čitav preostali train of thought je moj. Ali on, Popivoda, ga je pokrenuo.
Za SEKTU PRLJAVIH on je bio nešto konkretniji i detaljniji: tu mi je zaista ponudio koncept – bez detalja, ali uopšteno, ideja te sekte je njegova. Meni je fraza SEKTA PRLJAVIH bila strašno inspirativna i znao sam da u nekom trenu MORAM da napišem priču s tako dobrim naslovom, ali... falila mi je priča. Imao sam samo vrlo štur koncept... Ključna stvar u pisanju, bar za mene, a valjda i inače, jeste – tačka gledišta. KO PRIČA PRIČU, I ZAŠTO? Ova priča se zaista rodila, ili je barem bila omogućena, tek onda kada sam, sam sa sobom, došao do glavnog junaka. Smesta sam odbacio konvencionalne opcije kojima bi se zamajavao neki inferiorniji pisac, tipa: da neki novinar-istražitelj ili tako neka radoznala lujka reši da "glumi" beskućnika kako bi istražio urbanu legendu o toj sekti infiltrirajući se u nju. To je tako banalno i pulp. Ne, znao sam da će me ova priča zanimati i da ću je isterati do kraja samo ako je glavni junak isto tako extreman kao i ta sekta, i ako njegova motivacija nije banalna.
Znači, priča jeste inspirisana Popivodinom frazom i konceptom SEKTE PRLJAVIH, ali je rođena tek kada sam imao prvu scenu – scenu na mostu. Samoubistvo u pokušaju, i menjanje plana u zadnji čas. Čovek koji nema šta da izgubi. The man who sold the world. Dead man walking. To mi je bilo zanimljivo da istražim. Percepciju i osećanja čoveka koji više ne oseća nikakvu veze sa drugim ljudima, niti sa svetom koji ga okružuje. Davati mu neku motivaciju tipa – ostao bez posla, ostavila ga žena, poginuo mu 5-godišnji sinčić na njegove oči, i tako te fore iz B-hororčića – to nisam ozbiljno ni razmatrao. Bila bi to banalizacija jednog u suštini egzistencijalističkog koncepta sa budističkim overtonovima. Svesti tog junaka na nekakvog izbeglicu, žrtvu tranzicije, otpuštenog radnika, odbačenog ljubavnika ili tako nešto – to nijedne sekunde nije bila opcija. Iako su mi neki, uključujući i priređivača, zamerali što tom junaku nisam dao motivaciju, mislim da je njegova motivacija ipak implicitno prisutna u priči.
Enivej, mislim da sam uspeo da spojim lavkraftovsko-barouzovski nihilizam i mizantropiju sa jednim barkerovskim egzistencijalističkim palpom, i da napišem priču koja jeste žanr, tj. horor, ali koja ima nešto na pameti, i to – nadam se- nenametljivo iskazuje.

19. Dejan Mujanović - KUĆA LJUBAVI
= 6-
Fejk fejk fejk. Ništa ovde nisam poverovao.
Likovi, nekakvi studenti koji bi da budu pisci a ponašaju se i razmišljaju isto, ako ne i gore od onih Jocinih zgubidana i morona iz KST-a. Pritom su njihova naklapanja o pisanju prilično klinačka.
Ambijent, neubedljiv. Ta napuštena kuća stoji prazna i netaknuta, usred grada, ko zna koliko godina, i nju niko ne dira, ni skitnice, ni vlasnici, ni vlasti, ni potencijalni graditelji tržnih centara ili drugi pretendenti na poslovni prostor na zgodnom mestu. Jok, ta zgradica čuči tako, prazna, i čak posle svih tih godina ima i struju i vodu. E, prc.
Zaplet. Ljubavni jadi mladih "pisaca", trouglovi i četvorouglovi, jedva skicirani i sasvim nezanimljivi. Završni masakr koji je potpuno potonuće u neubedljivi palp kojim se srozava i to malo prethodnog "realizma". Ljudi ovde tako olako zabadaju noževe jedni u druge kao da je ovo neki C-slasher a ne priča iz savremenog Beograda sa nekim kvazi-živim likovima. Nije ovo sasvim loše na nivou pojedinih detalja, pasusa, opservacija, rečenica, ali kao celina – slabo je, neubedljivo, i besciljno. Te, stoga, logično, i bez impakta, bez obzira na svu prolivenu krv i masakr.

20. Marjan Cvetanović – MANASTIRIŠTE
= 5
Ovo bi imalo veću ocenu da je – priča. Ali, MANASTIRIŠTE u svom sadašnjem obliku teško da se pričom može nazvati. Ovo je pre zapis nekoliko lokalnih legendi koje je Marijan nešto malo povezao i neznatno sredio, ali tu i dalje ne postoje uobičajeni elementi priče – stalni likovi, zaplet, sukob, kulminacija... Kao lokalna legenda, priča o "manastirištu" iz okoline Niša, o turskim zlatnicima itd. sasvim je dovoljno zabavna za čitanje (i dalje istraživanje). Ipak, kao što sam autoru rekao još pre izlaska knjige, čim sam ovo pročitao, voleo bih da je ova građa ipak upotrebljena za priču ili novelu, a ne da je ovako samo zapisana i sređena.

21. Zoran Ćirić - NOĆNA KRETANJA
= 8-
Ćira retko biva dosadan, o čemu god da piše. Ova novela zaista je urnebesna vožnja kroz jednu razulareno erektiranu noć srednjevečnog profesora koji je progutao tabletu "cijalisa" kako bi pospešio svoje planirane sexualne akcije dok mu žena nije kod kuće, otišao na žurku, a tamo najveći deo vremena provodi pokušavajući da sakrije svoju nabujalu i sve bolniju erekciju koja mu iskače iz pantalona i s kojom ne zna šta da radi (a iz nedovoljno jasnih razloga, ne umače je u neko od ženskinja na licu mesta koje otpisuje prezrivim i ciničnim komentarima). I tako, 40 strana hrvanja sa pitonom Ćira uspeva da učini neprestano zabavnim, uz obavezne cinično-mizantropske opservacije svih epizodnih junaka koji se tu jave (s izuzetkom naratorove prepametne ćerke, s kojom se u jednom trenu čuje telefonom).
Kao i većina Ćirinih priča, i ova je najverovatnije nastala tako što mu je neko ispričao svoje iskustvo, a pisac ga fiktivno nadogradio i nakitio (pun!) i proživeo plastičnije i od onog ko mu je to ispričao. Naravno, to je uspešno preneo i čitaocu. Ćira prilično uspešno balansira između extremnih registara, od prostaštva i vulgarnosti pa do prefinjenih učenih aluzija i intelektualnih referenci, ali čitavu ovu priču ipak vidim pre svega kao jedan veliki, elaborirani mađioničarski akt u kome nas pisac hipnotiše i drži nam pažnju sve vreme, ali... kako, i zašto? Eto tako, jer mu se može.
Na kraju balade (razvučene pred kraj) teško da ćemo imati osećaj da smo videli i saznali nešto više od jedne groteskne noći u životu jednog nebitnog lika koji na kraju ne pokazuje da je nešto naučio iz iskustva niti da je osvanuo pametniji i drugačiji. Umesto priče imamo anegdotu koja je nasilno (i ne baš najubedljivije) prožeta pokušajima da joj se da neko dublje značenje. Ali, jebeš značenje kad je čitanje te anegdote bilo toliko duhovito i vrcavo i jezički bogato dok je trajalo!

Eto, to je moj osvrt na ovu knjigu.

Da sumiram:
1) Drago mi je da primetim veći broj vrlo dobrih (ocene 6+ do 7+) i odličnih (8- do 9) priča.
2) Raduje me još veći broj horor priča: po mom brojanju, od 21 u knjizi, barem 14 bi se moglo nazvati hororom. Znači, 2/3.
3) Veseli me što su neki koji su omašili ili se nisu proslavili u ŠUMENKU ovog puta dali odlične stvari.
4) Takođe, lepo je videti i neka nova imena i prijatno se iznenaditi njihovim pojačanjima.
5) Sve u svemu, da zaključim, visokim prosekom sadržaja ISTINITE LAŽI se bez greške plasiraju u sam vrh najznačajnijih žanrovskih knjiga u 2009. a ako znamo šta je sve u konkurenciji, tj. koliko je odličnih stvari izašlo u poslednje vreme a tiče se SF, fantastike i horora, onda veću pohvalu od ove ne mogu da pronađem. ISTINITE LAŽI su must have, must read!

петак, 27. новембар 2009.

ISTINITE LAŽI (prir. Goran Skrobonja) – prikaz (1)


Pošto imam svoju priču u ovoj antologiji, ne bi bilo u redu da pišem prikaz za neke medije. Moj blog je jedino mesto na kome ćete pročitati totalno subjektivan ali i neuvijen sud o ovoj knjizi. Na svu sreću, moj generalni utisak je VRLO povoljan, pa nema potrebe za nekim preteranim ogradama bilo koje vrste: uopšteno gledano, ISTINITE LAŽI su krupan korak napred u odnosu na solidan BELI ŠUM. Priče su prilično bolje, a konkretno, po redosledu njihovog pojavljivanja u knjizi, moje ocene i impresije izgledaju ovako – zbog velikog obima zbirke (400 strana sitnih slova) podeliću ove impresije u dva dela:


1. Ilija Bakić - KULA U RUŽI VETROVA

= 7+

Ilija je fino, mada pomalo mehanički, isprepleo nekoliko urbanih legendi iz svog kraja (Vršac). One među sobom nemaju neku jaču vezu sem geografske, a nisu baš najupečatljivije povezane ni narativno. Okvirna priča unutar koje se ove priče-u-priči nalaze daje umereno zanimljiv ugao posthumne analize (izučavanje daleke prošlosti, nakon velike kataklizme), ali ne uspeva da tim legendama podari neki dodatni smisao, ili da makar pruži neki zamajac po sebi, već se naprosto ta okvirna priča prekine bez neke poente jednom kada su istrošene "legende" spremljene za izneti. Ipak, pritajeno elegična atmosfera tog utihlog post-sveta iz koga se sadašnjost sagledava dobro je ostvarena, a pripovedanje je sve vreme zanimljivo.

2. Darko Tuševljaković - DOK NE DOĐU ŠEJTANI

= 7

Ovom pričom Darko se vraća u stanje i oblik u kome sam navikao (i u kome želim) da ga gledam. Za razliku od fejk priče iz BELOG ŠUMA, ova je sasvim ubedljiva čak i u svojim extremnijim momentima vezanim za zbivanja u ratom okuženoj Bosni, i za njihove posledice. Grupa jarana okupi se posle duže vremena, krenu sa svojim bosančeroskim 'đes, ba' fazonima (treba malo tolerancije da se probije kroz ovo!) i prisećanjima ko je gde bio i šta radio za vreme rata, i to se vremenom od TOP LISTE NADREALISTA pretvori u JAGODE U GRLU. Odnosno – viljuška u grlu. Dobro napisana, prilično zanimljiva, i sa finim krajem (mislim na sam samcit završetak – iako mi makljaža koja mu prethodi nije baš delovala ubedljivo, kao ni način na koji se junak iz nje izvuče).

3. Adrijan Sarajlija – ABRAKADABRA

= 9

Za mene, najbolja priča u zbirci. Ujedno, za mene, prva Sarajlijina priča koja mi se baš dopala; njegove prethodne na mene nisu ostavile jači utisak kao celine, mada je i u njima bilo potencijala. Ovog puta je ambiciozna ideja ostvarena na pompezan način, razvijena je vrlo dobro, ubedljiva u svakom svom detalju (i geografskom, i istorijskom, i psihološkom) a naročito imponuje širina platna koje je pred sebe Adrijan postavio, i minucioznost s kojom je pažljivo i pametno rasporedio detalje po njemu. Posebna pohvala za originalnu pred-istoriju 'zlog' jezera i za vrlo solidnu jezovitu atmosferu ostvarenu bez jeftinih trikova. Od ovoga bi se mogao napraviti odličan film.
Sitnije zamerke: citati ispred poglavalja uglavnom su proizvoljni ili nebitni, ničemu ne služe; predugačka flešbek deonica u italiku otežava čitanje; naslov je suviše banalan za ovakvu priču, makar u njoj i bio donekle opravdan. Krupnija zamerka: kraj je proizvoljan, maltene ga i nema, tj. nejasno je zašto "čarobnjakov sin" na kraju uradi to što uradi, šta ga je navelo da baš tada baš to uradi, te kako i zašto je izgradnja brane nastavljena iako se na kraju priče nije desio i kraj jezivih dešavanja tj. pogibija radnika, koje traju još 4-5 godina nakon što se priča "završi".

4. Jovan Ristić - GODINE U MAGLI

= 7

Ovo je najpitkija Jocina priča koju sam pročitao, možda i najzabavnija. Nepotrebno je zakomplikovana sa čak tri ugla pripovedanja, tj. tri lika koja naizmenično govore iz prvog lica. Zaista nije bilo potrebe za tim, naročito na ovako svedenom prostoru; vrlo originalna i potentna poenta mogla se sasvim lepo preneti i iz "samo" jedne perspektive, bez ovog "budženja". Inače, likovi su ubedljivi, kao i ambijent koji je ključan za priču (beogradski KST). Iako postoji doza lokalnog koja može biti izgubljena u prevodu na jezik čitalaca koji nisu odrastali u Beogradu, iz kontexta se sasvim solidno može sve pohvatati. Joca se, za moj ukus, malo zaneo sa svojim komentarima na rock i pop pjesme koje se čuju na tom mestu, a naročito su mi smetale previše explicitne, prenaglašene zajebancije na račun gotičara. Gotičari su suviše laka meta, a zezanje njih je ovde nedovoljno duhovito da bi opravdalo svoju direktnost. Odličan je twist dat motivu susreta starih drugova posle dugo vremena (kao kod Tuševljakovića, samo ovde još bolje), i uopšte je taj ugođaj proteklih godina, vremena između 'nekad' i 'sad' (uključujući ne samo vreme nego i ljude kakvi su bili nekad i sad) odlično uhvaćen i prenet, nepatetično-elegičan, adekvatno vrlo dobrom naslovu. Moja najveća zamerka tiče se kraja, kada se začudnost KST-a (zarobljenog u vremenu) naprasno proširi na ostatak grada. Nekako mi je izmakla poenta toga.


5. Nikola Petrović - DEVOJKA U BELOM

= 6-

Fina, korektno napisana ali uninvolving minijatura o zombi korisnici taxi usluga, i onome koji ju je u zombija pretvorio. I ovde je jednostavnost premise nepotrebno zakomplikovana pripovedačkom perspektivom (2. lice jednine, pa onda malo i prvo...). Nije to bez razloga upotrebljeno, ali –za mene- taj razlog nije bio dovoljan da bi opravdao naporno probijanje kroz ovako ispričanu priču.

6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović - MUZIKA SRCA

= 6-

Uf! Reperi! Pitam se, gde je tačno horor u priči o 'ukletom' CD-u s rep 'muzikom' u kome 21. (bonus) pesma izaziva smrt slušaoca? Zar to nije neka vrsta higijene? Mislim, da li bi uopšte trebalo da nas bude briga, da strahujemo za život nekoga ko sluša rep 'muziku'? Ko se repa laća, glavom neka plaća! Enivej: ako nekako po strani ostavimo moj lični animozitet prema toj ciganskoj 'muzici' i prema jezivo ispraznim 'stihovima' koji se ovde sporadično citiraju, sama premisa nije bez đavla. Ipak, previše je tu veštačkog i fejk tuđinstva. Em se govori o repu, dakle o sasvim neautohtonoj, i kulturološki sasvim nesrpskoj muzici (to je što je ta ciganija ovde primljena ko svoja - tema je za drugu priču); em se u sve to umeša vudu, iako u prvom komšiluku imamo jednako moćnu, ako ne i zajebaniju vlašku magiju. No, dobro.
Ovde je lepota premise pokvarena ne nekim zajebanim pripovedanjem (koje je okrepljujuće linearno i bez egzibicija) nego sasvim apsurdnim dodatkom koji potpuno ubija suspenziju neverice. OK, poverovaću u muziku koja navodi na ubijanje; poverovaću i u Barona Samedija i sve bogove vudua; ali ne mogu bre da poverujem u nešto tako bezvezno kao što je CD koji ne samo što sa sebe pušta muziku, nego sam od sebe i upija, tj. snima zvuke oko sebe – a u dodatno bezveznom twistu, ti zvuci su tu samo na jedno slušanje, a onda se izbrišu. COME ON! Pa nemojte nas zajebavati, tehnologija jeste na neki način kao magija, ali fuck, čak i magija ima neka svoja pravila i zakonitosti, ne može to tek tako, anything goes!
Sem toga, priča oscilira između neujednačenih (generacijskih?) registara, između referenci na šale Laneta Gutovića (!) i na vudu; na Bajagu (!) i na neke crne repere! Ta džekil-hajdovska podeljenost ogleda se i u nekim iznenađujuće zastarelim referencama (u jednom trenu naši junaci koriste Navigator kao brauzer! Fuck, zar IKO to više koristi, zar to još uvek POSTOJI?) te u totalno neubedljivoj karakterizaciji 12-godišnjeg dečaka. Možda su 12-godišnjaci bili tako naivni u vreme kada je stariji Lazović imao toliko, ali ovi današnji sasvim sigurno ne bi govorili niti razmišljali niti se ponašali tako naivno kao ovaj ovde.

7. Milivoj Anđelković - TRIDESETI DAN KOŠAVE

= 7-

Ova priča bi imala veću ocenu da je njen autor zapravo našao za shodno da nam je ispriča kako valja, sa glavom i repom. Iz nekog razloga, ona nema glavu. Rep je veliki, lep, šaren, baš paunovski, ali... fali glava. Možda je tomu tako zato što je autor hteo da proizvede učinak mistifikacije umesto mistike (tj. da nam proda maglu), možda ni sam nije znao kuda ide s pričom kad je krenuo, u svakom slučaju ova priča ne da je fragmentarana nego su neke suštinske kockice iz nje nasilno izvađene i ključne informacije za njeno razumevanje autor nije hteo da nam kaže, čime joj je ubio i efekat i značenje. Ne znamo čime se bavi glavni junak i ko mu to i zašto povremeno preti; ne znamo ko je nevidljivi lik koji ispija (a mestimično samo šeta po stolu) čašicu rakije; ne znamo ko su ljudi sa tri prsta i kakve veze imaju TV ekipe sa njima; što je najgore, ne znamo koja je prava priroda košave, i kuda ide između 21. i 30 dana svog (ne)duvanja, niti zašto je to bitno. Zaista šteta.
Imao sam utisak da čitam odličnu priču iz knjige iz koje je neki obesni čitalac nasumice pocepao nekoliko listova, uključujući i poslednji. Što je najbizarnije, ovde je te listove pocepao sam autor...

8. Vesna Ilić - ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA

= 3

Jedina priča za koju bih u ovoj zbirci kazao da je ćorak. Vrlo naivan i isprazan pokušaj naivno shvaćenog postmodernizma, srećom blaženo kratak tako da ne smara previše, mada za svoje trajanje zaista smara više nego što bi se od tolicke pričice očekivalo. Tu je i neubedljivo-naivan "citat" iz enciklopedije koji ne služi ničemu, tu su i neke veze i vezice između naizgled nepovezanih (i savršeno irelevantnih) događaja, tu su unutrašnji tokovi svesti likova sa beskrajnim ponavljanjima kakva jedino "žensko pismo" može da tako besramno plasira, to je gomila bla bla blaaaaa bez kraja i konca a kamo li poente.

9. Petar Petrović - 'AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL' TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE ili Gotovo je mojih pet minuta

= 7

'Ajde dobro, svakom se desi ponekad da napiše priču s nekim prenadrkano samozaljubljenim 'Look at me! Look at me!' naslovom, al' Petar Petrović ga baš pretera, brate. Ovo nije toliko priča koliko tirada ispunjena digresijama koje nemaju blage veze sa zapletom (kao npr. razglabanje na dve strane o Nemanji Vidiću, fuzbaleru, i raznim navijačkim igrarijama sa imenom Nemanja). Te digresije nisu nezabavne, ali je njihova svrhovitost upitna u materijalu koji, kao i naslov, pati od prenadrkane samozaljubljenosti naratora/autora i njegove potrebe da nas zabavlja i zasmejava i impresionira svojom coolnošću. Petar Petrović, stoga, pokazuje solidnu dozu harlanelisovštine u pokušaju, ali treba mu još mnogo discipline u naraciji da, actually, deliveruje fabulu radnje a ne samo povezane viceve i pošalice. Inače, odabrana urbana legenda ovde je prilično originalna i potencijalno zabavna, šteta samo što se autor njome najmanje bavi, i što te famozne Bregine porno VHS houm muvije maltene i ne vidimo. Oh, well, Petar Petrović je još jedan od zagovornika teze da je put važniji od destinacije – pa je tako i ovde put do tih kaseta bio zanimljiviji od samih kaseta. I vrlo tanko je uopšte povezan sa njima.

10. Oto Oltvanji - LEPŠE NEGO PTICE

= 6

Sasvim solidna, ali idejno (i ideološki) prazna zajebancija o Bati Životinji, zombijima, i alternativnoj istoriji partizanskog filma. Kratka i slatka bombonica, i to je sve. Šteta, moglo je mnogo više. Trebalo je ovu priču dati na skript-doktorovanje ili kolaboraciju sa Dimitrijem Vojnovim, ili nekim drugim ko se u film (a naročito partizanski) malo bolje razume.

(nastaviću se...)