izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 31. август 2009.

ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA (2006)



***
3

Režija, scenario, montaža, direktor fotografije i kamera, muzika, specijalni efekti, producent... – Nebojša Nenadić

Uloge: Vladimir Mrdaković Mrdak, Mladen Sovilj Sova, Jelena Đulvezan, Petar Šešlija, Milena Radovančev, Miloš Lazarov, Danilo Parežanin, Živan Vitomirović, Predrag Niškanović, Svetislav Milenković, Goran Jelesijević i drugi...

da ne ispadne da se u pančevu rade samo bezvezni, traljavi i neduhoviti filmovi (kao onaj pančevački zombi-film) – evo, za promenu, jednog DOBROG pančevačkog žanr-filma.

istina, ja ne znam koji je ovo tačno žanr – najtačnije bi se opisao kao 'zajebancija' – ali recimo da tu postoje elementi SF-a, horora, detektivskog filma, komedije, parodije, satire, itd. ono što je najbitnije jeste da su ovde neki momci (i poneka devojčica) za šačicu dinara snimili daleko zabavniji i simpatičniji i nadahnutiji film nego li što su neki anti-talenti u tom istom pančevu uspeli da urade za ciglih 600.000 E!

e, deco, TAKO se to radi!

evo kako se na netu najavljuje ovaj filmić:

ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA je "do-it-yourself" projekat, koji je treći (a prvi dugometražni) film "underground" filmske grupe "15 minutes pictures" iz Pančeva. Ako ste voleli "Autostoperski vodič kroz galaksiju", Monti Pajtonovce, filmove Roberta Rodrigeza i Pitera Džeksona, ovo je film za vas! Bizarne situacije, otkačeni i smeli humor, šašavi zaplet samo su neki od razloga zbog čega je ovaj „low budget" film zaslužio status kulta.

ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA je no-budget effort grupice drugara čiji su talenti za divljenje: pre svega, NEBOJŠA NENADIĆ režira i montira ko mator, dinamično, efektno, nadahnuto; scenario je blesav na zabavan način, umesto –kako u srbiji obično biva- na WTF način; a gluma – gluma je priča za sebe. ja ne znam kako im to uspeva, ali ovi mladunci uspevaju da budu za srpske standarde gotovo naučnofantastično šarmantni, prirodni, duhoviti i zabavni! pa izem ti zemlju u kojoj đuričko, glogovac, vuk kostić i ostale cepanke slove za zvezde, pored ostalog i nekih kao 'komedija', a da istovremeno ovi prirodni talenti čame u zabranu kućne produkcije! gde je taj bog kad je najpotrebniji?!

ovo posebno važi za mladena sovilja, koji igra pomoćnika glavnog baje, detektiva – u nekom normalnom filmu to bi bio comic relief lik, ali u ovom, gde su svi likovi comic & blesavi, on je samo najistaknutiji u blesavljenju – koje mu odlično ide! čekaj samo da vidite taj savršeni body-language u sceni šunjanja i prikradanja i vrzmanja kroz zgradu opštine pančevo – pa to je laugh riot! takođe i face koje pravi tokom celog filma, uvek na mestu, uvek tačno odmerene, uvek savršen tajming replika, tačno potrebna intonacija – ama, sve na mestu i kako treba za željeni geg. gledaj ovo, ŠEJTANOV RATNIČE, i plači od muke.

slično važi i za ostale uloge, a istakao bih 9-godišnju curicu koja je, za te godine, bolja od prominentnije dečice u našem novijem filmu (npr. KLOPKA). ona, inače, tumači – gradonačelnikovicu pančeva (sic)!

ova zajebancija se, baš kao i drugi dugometražni film istog reditelja, PROKLETSTVO IKONE SV. TEODORA, odlikuje odličnim humorom apsurda i sjajnim smislom za detalje i originalne gegove. čekajte samo da vidite kako se OVDE nadahnuto koristi sarma (neću da spojlujem, super je fazon) – posle te scene možete da se samo sažaljivo-prezrivo setite one bedaste sarme iz ZONE MRTVIH! ovako se koriste srpski specijaliteti u pravom srpskom filmu!

okej, ima tu i fora i fazona koji ne pale, ili bar nisu naročito uspeli, ali na svaki takav dolaze 2-3 koji su dobri – a čak i oni osrednji (kao recimo fart-jokes, koje već postaju nenadićev autorski potpis!) prolaze na šarm protagonista. glavni kvalitet ove zajebancije su upravo retardacije – ovo je stručni termin kojim se opisuju razna zadržavanja radnje kroz nebitne epizode i anegdote i skretanja sa pravca razvoja zapleta. npr. reminiscencija na šah sa smrću; ili flešbek na serenadu pod terasom, itsl. ili non sequitur zbitija niotkuda, kao recimo deus ex machina napad džinovskih komaraca (!)…

zapravo, zaplet je tek izgovor za zajebanciju – a kad je zajebancija dobra, koga je briga za zaplet?

istina, i u ČUDOVIŠTU se oseća boljka koja mi je smetala i u IKONI, a to je nesposobnost autora da završi film: oba mu deluju više prekinuto nego li stvarno okončano, a ovde to više smeta. ne znam da li je antiklimaktični i skoro-elegični kraj bio ustupak opštinskim strukturama koje su dale nešto para za film ili šta, tek, deluje pomalo neprirodno nalepljeno na ovu celinu.

sve u svemu, ima ovde dovoljno dobre zajebancije i skoro nimalo smaranja za 77 minuta solidne otkačene zabave, spektakularnih (jeftinih) CGI efekata, vanzemaljaca, jurnjava, misterije (oh, well…) i zezanja – na žalost, ne očekujte da vidite ČUDOVIŠTE iz naslova, a nema ni bitnijih ženskih likova.

ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA je pokazatelj evidentnog talenta reditelja i njegove ekipe, i ako ih ova sredina ne uništi, učiniće ih jačim: upamtite to ime: NEBOJŠA NENADIĆ.

he will be big. zaslužuje to.

PS: film imate za download na netu, uz minimum napora može se naći.

недеља, 30. август 2009.

INTERVJU: ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ


U nedelju 30.08. izašao je u BLICU intervju sa ALEKSANDROM RADIVOJEVIĆEM.
Onlajn verzija nalazi se ovde: http://www.blic.rs/kultura.php?id=108425
EDIT: Tačnije, nalazila se neko vreme, ali tog teksta odavno nema na sajtu BLICA. sada ga ekskluzivno možete čitati samo ovde, na ovom blogu.
Zbog prostora, a možda i nekih drugih razloga, neka pitanja su sasvim izbačena ili su odgovori na njih skraćeni. Ako uporedite potpunu i skraćenu verziju, moći ćete i sami da dođete do nekih zanimljivih zaključaka o tome šta je (ne)poželjno javno pisati i govoriti u Srbiji danas. 
EDIT: Ništa od poređenja, CEO intervju sada nepoželjan na BLJICU. 
Ipak, pošto je politika bloga CULT OF GHOUL sadržana u maximi 'NE JEBEMO ŽIVU SILU', exkluzivno ovde možete da pročitate neuštrojenu, potpunu, skoro duplo dužu verziju ovog intervjua!


1. Koliko će i čime Srpski film zaista šokirati publiku u Srbiji koja se nagledala svega u realnom životu?

To se polako pretvara u lažni argument poricanja u nipodaštavanju novih, žestokih i preko potrebnih tendencija u domaćoj kinematografiji. Kao - "realnost vas demantuje" ili "sve smo grozote videli uživo, red je da se sada bavimo devojčicama koje prodaju hrizanteme", "pošto smo preživeli užas, bolje da se sada ne bavimo ničim". Pristalica sam mišljenja da je film kao dramska celina emotivno snažniji od svih ostalih vizuelnih medija, i da se moze usaditi u gledalačku podsvest daleko dublje nego bilo šta iz TV-dnevnika. Pravo filmsko iskustvo spaja realnost prizora i nadrealnost sopstvene prirode i kao takvo, ubija svaku suvoparnu dokumentarnost naših života u koju se film kao umetnost danas programski, neznalački gura.
Zato mislim da ce SRPSKI FILM biti popriličan šok, između ostalog i zato što je današnja anestezirana publika zaboravila šta je pravi kinematografski šok, i apriorno ga odbacuje kao mogućnost. Inače, ŠOK kao efekat je bio poslednja stvar kojom smo se reditelj Srđan Spasojević i ja bavili praveći ovaj film. Namera je bila da ispredemo jednu ubitačnu, ekstremnu i opipljivo istinitu, otelotvorenu metaforu o ćorsokacima pokušaja normalnog života na ovim prostorima.
Najviše će šokirati ono što publika podsvesno prepozna kao sličnost sa vlastitim životom, metaforično pretočeno na platno. I rekao bih da smo u nekim stvarima otišli prilično daleko, pogotovu u odnosu na današnje svetske standarde u bavljenju mračnim temama.

2. Da li je Srpski film žanrovski samo horor ili u njemu ima eksplicitnih scena vezanih za XXX produkciju? Da li će Srpski film ohrabriti druge filmadžije u Srbiji da vise eksperimentišu i budu hrabriji u izboru i obradi tema?

Naš film je trans-žanrovski - on samo polazi od žanra i čini mi se da zalazi u nešto mnogo dublje, mračnije i opasnije. Film je vezan za pornografiju samo nominalno, jer se naš junak time bavi - taj posao je ovde tretiran kao i svaki drugi, normalni posao s tim što Žika Todorović ne odlazi u kancelariju s aktovkom, već na bazen sa polnim organom u ruci. Da se ponovo vratim na metaforu - pornografija ovde predstavlja svaki pošteni posao kojim se možete baviti u Srbiji, a koji je spušten na rudimentarni nivo pornića - jebi i budi jeban kako bi, nekako, preživeo.
Erotske scene u filmu su tretirane kao oruđe napetosti, a ne seksualnog nadražaja - to je borba za goli život sa kojom svi možemo da se identifikujemo. Što se tiče inspiracije za druge filmadžije - teško je inspirisati nekoga kome ne daju da snimi sopstveni film, pogotovu ako želi da čačka po zabranjenom voću i rovari po kolektivnoj podsvesti koju kao narod tako vešto ignorišemo i guramo u zapećak. SRPSKI FILM moze dragoceno da figurira kao materijalni dokaz da je I OVAKO NEŠTO ipak moguće snimiti u Srbiji, uprkos svemu i svima. Gde postoji volja, postoji i način.

3. Šta misliš o aktuelnoj filmskoj produkciji u Srbiji?

Ovdašnji filmski "establishment", ako se to može tako nazvati, nam je prećutno stavio do znanja kakvi se filmski projekti danas smatraju javno i društveno "poželjnim". U pitanju su mlake pričice o beslovesnim prostacima sa margine koji sede na nekoj tarabi, pijuckaju loše pivo, takmiče se u pljuvanju u dalj i filozofiraju o životu u memli. Takvo polazište loše shvaćenog "českog" filma se potom obogaćuje pretencioznim, spontanim citiranjem komunističke poezije koja svemu tome dodaje posebnu dozu kvazi-intelektualne bljutavosti. Slični dosadni i jednolični projekti se svesrdno podržavaju i predstavljaju okosnicu ideje kako bi srpska filmska javnost volela sebe da predstavlja svetu i ostatku države.
S druge strane, tu su evropski filmski fondovi oko čije se milostinje svi kolju, a koji uslovljavaju svoju socijalnu pomoc fašistoidnim nametanjem uzusa političke korektnosti, misleći da će time kulturno prevaspitati ovu sredinu. Dakle, ti fondovi prilaze svom poslu iz vaspitne umesto iz estetske perspektive i time dodatno obogaljuju već beskičmenu domaću kinematografiju. Eto, jedan ovdašnji filmski zvaničnik prenosi nove tendencije euro-fondova sledecom kafkijanskom rečenicom - "Sada su u modi čovekoljublje i dugi kadrovi…"
E, pa ako onim pljuvačima sa tarabe dodate neku babu koja plačno doziva svoje izgubljeno unuče, sve to snimate mobilnim telefonom sa snajperske distance, na dobrom ste putu da i oni tamo i ovi ovde finansiraju vaš projekat. Naravno, tu od punokrvne, srčane i zaista uzbudljive kinematografije koja se na direktan, a stilizovan način obračunava sa aktuelnim trenutkom ne može biti ništa. Sve dok ne počnu masovno da se podržavaju niskobudžetni, beskompromisni projekti mladih reditelja bez svesnog kreativnog ograničavanja od strane autoriteta, ne možemo imati vitalnu filmsku produkciju. O sramnoj situaciji srpskih bioskopa da ni ne govorimo.

4. Kako komentarišeš činjenicu da neki producenti skupih filmova koji su dobili novac od države za njihovo snimanje duguju glumcima honorare?

To je uobičajena stvar u ovim krajevima, gde je i život ekskluzivna stvar nedostupna svakome, a kinematografija je tek posebna vrsta perverzije. I meni se još uvek duguje, što se trudim da prihvatim džentlmenski, za razliku od mnogih koji odmah posežu za uterivačima. Mada, pitanje je koliko je ležeran pristup mudra stvar u sredini u kojoj se srž i osnova svakog filmskog projekta –SCENARIO- smatra tek nekom dosadnom hartijom bez koje nažalost ne možeš da snimaš film, a koju ispisuju ubogi jadnici, daktilografi koji će se prodati za crkavicu što se udeljuje tek kada se svi ostali, važniji zbrinu.

5. Šta se događa sa filmskom kritikom u Srbiji?

Naši filmski čelnici su uspeli da ubiju tu disciplinu - pisana reč je otišla u bescenje, a kritičarska, kao najštetočinskija je spala i ispod tog nivoa, tako da je sada i zvanično besmisleno zamerati se besplatno. Prava kritika je oterana u zbegove internetskih blogova, a blogerima, što je totalni apsurd, I DANAS prete neki naši "umetnici". Filmska kritika je, čak i u nekim vrlo uglednim nedeljnicima sa tri slova u nazivu, dostigla takav nivo skandaloznog javašluka u nepoznavanju materije da mi ne bi bilo čudno da uskoro krenu da regrutuju ljude sa ulice u kritičare.

6. Kako bi trebalo da izgleda zanimljiv i sadržajan filmski festival u Srbiji?

Domaći festivali su se pretvorili u hermetizovane vašare čije laureate možete nepogrešivo pogađati po principu koji sam gore opisao. Po tom receptu ćete uzeti pare u kladionici i od tog novca pre snimiti svoj nezavisni film nego pomoću javnog fonda. Unapred se zna ko je poželjan, a ko autsajder. To je zatvoreni krug filmova koji se lokalno proizvode a ne gledaju se ni ovde ni napolju, bez obzira na to da li su ih ko-finansirali stranci, ili ne. Stranci te filmove napolju koriste samo kao overu socijalne pomoći, a ovde se isti nagrađuju kao potvrda tzv. afirmativne struje kojoj težimo kao društvo.
Npr. više nego ubedljivo najsuperiorniji film prethodne godine- ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića, sada na ovdašnjim festivalima dobija isključivo "specijalne" nagrade, verovatno za "specijalne" ljude, sa "specijalnim" potrebama. Žiriji prave recept "azila za retardirane" u koji će se smeštati svi budući sveži i žestoki, "neposlušni" mladi filmovi izvan te glavne, afirmativne struje. Filmovi "opasni po društvo". Pitam se kako bi danas prošli vinovnici našeg "crnog talasa" poput Žike Pavlovića pred ovakvim žirijima. I javni progon je prijatniji od javnog ignorisanja, kojem je današnja filmska javnost jedino vična.
U ovakvom produkcionom beznađu danas je teško organizovati pristojan festival domaćeg filma, sve dok ne procveta tzv. "mladi i nezavisni" film koji bi onda mogao imati sopstvenu smotru, daleko od glavnotokovske kaljuge. Moguće je, pak, napraviti kvalitetan festival stranog "off" filma - dakle novije japanske, južnokorejske, francuske, španske, pa i američke itd. produkcije žestokih, provokativnih i originalnih filmova redovno ignorisanih od strane velikih svetskih festivala, a i našeg FESTa koji samo brižljivo prepisuje strane festivalske kataloge.
Povremeno se šalim sa prijateljima kako bi trebalo organizovati "FESTIVAL DOBROG FILMA" u Jagodini, gde bi se prikazivali isključivo DOBRI filmovi bez obzira odakle dolaze. Nagrada bi bila "ZLATNI PALMA", dakle u zlato izlivena glava Dragana Markovića-Palme, gradonačelnika Jagodine, koji bi sigurno imao sluha za dobar festival, za razliku od nekih drugih.

7. Kojeg scenaristu bi izdvojio kao talentovanog i hrabrog u Srbiji?

Bilo bi neukusno da krenem da nabrajam svoje mlade prijatelje koji već godinama bezuspešno pokušavaju da izguraju neke svoje sjajne projekte u ovom užasu, pa će ovo pitanje ostati bez odgovora.

8. Šta mislis o novom filmu tvog oca Kako su me ukrali Nemci?

Biće to jedan veoma subverzivan film, iako to možda tako još uvek ne deluje, na prvi pogled.

9. Šta se dešava sa Šok koridorom?

Uniformno dosadni, prepisivački, strogo informativni, politički korektni i anti-autorski karakter domaćih televizija danas je ubio mogućnost postojanja bilo kakvog stava, tako da je i TV-egzistencija KORIDORA nemoguća. Svake dve nedelje u Domu Omladine održavamo filmske tribine Koridora-uživo, koje su posećenije nego domaći bioskopi. Ulaz je besplatan, očekujemo vas!

10. Preporuci našim čitaocima film koji si skoro pogledao.

MARTYRS - Mučenici Pascala Laugiera su jeftin, žestok, deliričan i nezaboravan novi francuski film koji bi, da ima pravde, harao po najznačajnijim svetskim festivalima, otimao nagrade, a izveštavali bi o njemu i u našem TV-Dnevniku. Kako je i poslednja trunka ukusa, osećaja i suštinskog poznavanja filma istrebljena iz svetskih filmskih krugova koji se sada više bave nakaradno shvaćenim dobrotvornim radom i ispravljanjem socijalnih razlika kroz filmski medij, primite ovo tek kao najtopliju ŠOK KORIDOR preporuku.

11. Da li će se po nekom tvom novom scenariju uskoro snimiti neki film?

Trenutno su u igri dva moja scenarija - natprirodni triler sa elementima horora i crne komedije - DOBROVOLJNI DAVAOCI DUŠE ili PRIVATE NUMBER- koji će režirati Vladimir Mančić, i MAČORI IZ SLIVNIKA, psiho-triler u režiji Darka Nikolića koji će producirati Viktorija Film, a u njemu će se glumački sučeliti Sergej Trifunović i Nebojša Glogovac. Ti filmovi bi, ako sve bude kako treba, trebalo da budu realizovani tokom iduće godine.

ZONE OF THE DEAD (ZONA MRTVIH, 2009)

Evo i mog rivjua napisanog za američki sajt s kojim nedavno otpočeh saradnju.

Overite link, ima zanimljivih komentara juzera, ispod texta.


Year: 2009
Directors: Milan Konjevic, Milan Todorovic
Writers: Vukota Brajovic, Milan Konjevic, Milan Todorovic
IMDB: link
Trailer: link
Review by: Dejan Ognjanovic
Rating: 3 out of 10

ZONE OF THE DEAD is a disappointing film about zombies. Yes, another one of those cheap knock-offs too preoccupied with their obvious homages to actually deliver something original.

This is one of those flicks in which characters have names after genre greats; here we have agents Savini and Bottin, while the female lead is called Mina Millius. Pity that neither the make-up effects nor direction in this film are anywhere near the works of invoked masters.

This is one of those flicks in which they just put make up on a bunch of friends and family members who are too happy to clown around, each playing their own version of a zombie, but with no real coordination or training that real stuntmen and extras would have.

This is one of those flicks in which shaky-cam is so over-used you are bound to feel at turns frustrated, nauseous and angry at the stupid directorial choice to spoil every action or gore set-piece by making it unwatchable.

Make-up effects by Serbian maestro Miroslav Lakobrija are not too inspired in their design, but are quite fine in their execution, and there was no need to hide them by shaking the cam so frantically every time a zombie appears.

The plot is your usual been-there, done-that: a stupid brawl causes an accidental chemical spill in a Serbian industrial town which creates armies of people with bad skin and tattered clothes. In the middle of that are the stock characters copy-pasted from the manual SCREENWRITING FOR DUMMIES: ''grizzled (ex-)cop/agent (with dead/divorced wife, trauma from the past, popping pills etc.) –comes across trouble on the last day of work before pension'', played by Ken Foree (DAWN OF THE DEAD). He accompanies ''a rookie assigned to an important mission/investigation'', female agent Millius (Kristina Klebe – Rob Zombie's HALLOWEEN) who has a predictable character arc – from a frightful, clumsy woman to a SigourneyWeaver-like action hero shooting with guns in both hands.

Ken Foree is probably the only reason anyone would want to see this otherwise unimpressive flick; after all, this is his first chance, after Romero's classic, to fight the undead. Sadly, the unspirited script does not provide him with much to do, although Foree is among the rare professionals in this crew, and his charisma is still up there on the screen. Nothing of the kind can be spotted in any other "actor" here. Serbian character actor Miki Krstovic comes close, but wait until you see the embarassingly clumsy and unintentionally hillarious scene of his turning into a zombie...

The film lacks attitude of any kind, and although nominally situated in Serbia, it has little to none of the local color or relevance. The authors keep invoking Carpenter's ASSAULT ON PRECINCT 13 as their main inspiration, but somehow they failed to create a comparable tension and suspense: ZONE OF THE DEAD is one of the dullest and most uneventful siege-movies you'll ever see. Also, there is none of Carpenter's cynicism or "fuck the authority" attitude: actually, this is a rare zombie flick in which the president is a good guy (!) and the military is positive/neutral.

All in all, this is one tiresome flick: you will strain your eyes trying to see anything in the dizzy "action" scenes; you will strain your ears to understand the poor English spoken by the Serbian actors; you will strain your patience waiting for Ken Foree to say or do anything cool, and the best one-liner the screenwriters could come up with is: "Die, you zombie bastard!"

There have been some very good Serbian horror films, like DEJA VU (1987) or T. T. SYNDROME (2002), and there are some good ones coming later this year. ZONE OF THE DEAD is not one of them. In terms of its overall accomplishment (or lack thereof), it comes closest to the cheap, ugly Italian flicks by Bruno Mattei, like HELL OF THE LIVING DEAD and ZOMBIE 3. There is some irony in that: aiming at Carpenter and Millius, but ending in the Mattei territory.

But, who knows: if enough people are fooled to rent ZONE OF THE DEAD on DVD because of Ken Foree, the planned sequel might reach the level of, say, Umberto Lenzi. One can always hope.

субота, 29. август 2009.

GROSSMANN 2009 REPORT: PART 4 (poslednji)

Pre svega, izvin'te što zbog nekih prečih poslova ne stigoh da ranije okončam ovu tiradu. Probaću da ne tupim previše i da ovo što pre okončam. Ali pre toga, zbog izvesne pauze između izdanja evo, za zaboravne, kratkog sadržaja prethodnih nastavaka:

PART 1 – iz vrućeg kombija posle 7 časova vožnje pravo na promociju knjiga i loše vesti o smeštaju (Tomaž me rastavlja od društva!);

PART 2 – niko još na Grosmanu čašu vina ne popi dok za njom ne usledi i čaša žuči! Posle dana obilatog opijanja zli Tomaž mi podmeće pokvareni sok: sledi teško sranje, ali čak ni ono me ne sprečava da sutra uveče odradim profesionalan Q&A sa Butgerejtom;

PART 3 – Marcelu Štefančiču Džunioru nije trebao pokvaren sok da sasvim usere svoj Q&A sa Deodatom, njemu to prirodno ide;

PART 4 (ukratko u ovom nastavku): s Deodatom u 4 oka, zombi parada, naci Tomaž, Deodato u travi, nagrade, spicy cookies...

Evo, dakle, kako je prošao poslednji dan Grosmana,

SUBOTA 15.08.

Kao dežurni spasavač Tomaževog dupeta, prethodnog dana sam se ponudio da odradim intervju sa Ruđerom umesto njega, kako se ne bi blamirao, a sve to već programirano za najveći slovenački dnevni list DELO (tačnije za subotnji dodatak), s tim što ću ja englesku (dužu) verziju da plasiram na Beyond Hollywood i na ovom blogu. To je bilo pre Štefovog debakla, kada sam se još uvek neizlečivo-optimistično pribojavao da će ovaj sve živo i normalno da ga ispita što bih i ja, i da ću onda morati da pravim pitinu decu od pitanja ili da se ponavljam. Međutim, kako ste mogli videti u prethodnom nastavku ovog izveštaja, MŠ Jr je Deodata pitao isključivo nebitne i beskorisne trivije i gluposti, što je meni ostavilo široko polje normalnih, razumnih pitanja o njegovoj karijeri i filmovima.

Spec. auto je odvezao mene i Arminija u Dvorac Jeruzalem, gde nađosmo zgodnu ladovinu malo udaljenu od razuzdane gomile (tj. ostalih Grosmanovih gostiju, pretežno tu smeštenih). Arminio je svojom kamerom zabeležio audio-video čitavog razgovora u trajanju od oko 80 minuta, moj verni diktafon je napravio audio zapis za moju arhivu, a zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, diktafon za DELO je stigao negde u 20-om minutu našeg razgovora, ili tu negde. Plan je sledeći: slovenačka verzija tog razgovora izlazi danas u DELU (subota 29.08.); ubrzo potom pojaviće se uncut engleska verzija na Beyond Hollywood a odmah za njom biće i ovde na blogu. Arminio već radi na montaži video priloga, i to će verovatno morati da se kači u nastavcima na jutjubu; linkovi će biti obznanjeni i ovde, kada budu okačeni na Žutom titlu.

Ja sam vrlo zadovoljan, all things considered. Pokrio sam sve što sam smatrao da treba pokriti, i anegdote i dublja značenja i zakulisne rabote i intencije i ambicije i planove za budućnost. Nisam baš svuda dobio onoliko iscrpne odgovore koliko bih u svojoj nezajažljivosti voleo, ali ne zato što Deodato nije bio voljan da priča, naprotiv (videćete video!), nego iz 2 razloga: 1) njegov engleski je vrlo siromašan, sa malim fondom reči, tako da su odgovori često bili rudimentarni, sažeti, previše koncizni, nedovoljno razvijeni; 2) kao i većina drugih ljudi u tim godinama, i Deodato je ponekad (takođe i zbog jezičke barijere) odgovarao ne baš precizno na ono što sam pitao, nego nešto blisko tome, ali ne baš to, pa sam u par navrata morao da insistiram i ponavljam pitanje ne bih li iznudio odgovor. Ipak, ovo su zaista manja cepidlačenja: videćete, razgovor je sjajan, zabavan, informativan, a kada pogledate video moći ćete da se smejete stvarima koje je textom nemoguće preneti, a to je Deodatovo stalno posezanje za onomatopejama i govorom tela i glumom da bi izrazio stvari koje mu na engleskom teško idu.

Dakle, tih 80 minuta je prošlo neosetno, a posebno zabavno je bilo kada mu je baš tokom razgovora stigao SMS od Lamberta Bave, koji ga pozdravlja iz Havane. Na pitanje o tome kako je zadovoljan jučerašnjim Q&A Deodato je bio pravi političar, i učtivo kazao da je bilo okej, ali nije elaborirao. Ipak, kada sam ga zamolio da potpiše DVD omot CANNIBAL HOLOCAUSTA i poster tog filma, dekica je uz autogram dodao i "Good giornalista." Meni dovoljno!

Posle toga smo Arminio i ja sedeli kraj dvorca u neizvesnosti jer, zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, neko vreme nismo znali ko će nas i kada odvesti do Ljutomera (Tom se, naravno, nije javljao na telefon). Čekanje smo utucali ćaskajući sa Butgerejtom i scenaristom DEADGIRLA, Trentom Haagom, koji deluje kao cool, fun-loving, mada previše normalan guy (uostalom, radio za TROMU, pisao 4. deo TOXIJA!).

Najzad stiže i prevoz, koji nas je odvezao u Ljutomer tik pred početak Zombi gej parade. Dočekaše nas na trgu desetine već našminkanih "zombija", poneki od njih čak i umereno nadahnuto koncipirani (dakle, ne samo faca, nego ceo kostim i 'karakter'). Među njima spazih i Tomaža koji je najzad razotkrio svoje pravo lice: obučen u crnu uniformu i sa šlemom švapskih zavojevača izigravao je naci zombija, sasve kukastim krstom na mišici. Rekoh mu: "E, moj Tomaž, ti misliš da si provokativan što si to obuko? Usred Slovenije? Gde su Švapske tenkove dočekivali cvećem, kao najrođenije? Pa to je kao da neko usred Srbije glumi zombi-kozaka! Ti da imaš muda da stvarno budeš subverzivan, trebalo je da obučeš partizansku uniformu, pa da te vidim s petokrakom kolko daleko bi dospeo ljutomerskim ulicama!"

U velikom šatoru na trgu timovi Lakobrije i Kumalakante užurbano su mrtvosali dobrovoljce, među kojima je bilo i dosta đece. Među nazočnima je bila i Bekijeva goth cura, Maja, sa nešto originalnijim konceptom šminke nego kod ostalih zombija koji se, ipak, nije bitnije razlikovao od njene svakodnevne uparađevine. Tu u šatri, iznutra sasvim poprskanoj (lažnom) krvlju, među svim tim trulim leševima, sedoh da se založim hranom koju su služili svim zombijima. Uzeo sam tanjir nečega čiji slovenački naziv zaboravih, ali u suštini je nešto između gulaša i drnča. Ko je služio vojsku, znaće šta je drnč. Kao gulaš ovo baš i nije bilo nešto, ali posmatrano kao drnč, bio je to jedan od boljih drnčeva koje sam jeo.

Naravno, nije mi padalo na pamet da se maskiram u zombija; ja sam ghoul i bez toga + nisam sklon da se utapam u horde i rulje + imam ja i neki dignitet, zaboga. Plus, od svog domaćina sam poneo kesicu kolačića sa puterom od gandže sa namerom da ih pojedem te večeri, a neznajući kako ću na to čudo da reagujem, rekoh da je bezbednije da me u ogledalu ipak čeka moj (kakav-takav, ali ipak poznat) lik!

Pred početak parade desilo se i najavljeno telefonsko obraćanje deda Romera. Pošto je s njim razgovarao Tomaž, jasno je da tu ne može biti ni reči o razgovoru ili nečemu smislenom. Znači, izuzev privilegije da naživo slušamo glas od dedu na zombi, nismo čuli ništa posebno sem kurtoaznih pozdrava, želja i čestitki te neodređenih obećanja da će dogodine doći u Ljutomer ako baš bude toliko očajan i ne bude imao pametnija posla.

Umesto da bauljam po ionako mrtvim ulicama Ljutomera, to vreme dok je trajala parada provedoh sa ekipom filma DEAD SNOW kojoj sponatno priđoh da pohvalim glavnog glumca iz KILL BULJA jer mi je njihov film, kao što već napisah, bio prijatan komad parodijske zabave. Dobri su to i duševni momci, bila je to opuštena spika u kojoj mi je društvo od naših pravio Samir (Aca je još spavao jer bilo je tek 18h). Tu s njima vreme neosetno prođe, i taman kad smo krenuli da zasednemo u prijatniji ambijent baštice, umesto suncem opaljenom šatora, skrenuše mi pažnju da je u 19h dodela nagrada i završna ceremonija, te poitasmo ka mesnom bioskopu.

Ispred je bilo još vina, majica, zombija, curica, pijanaca, gostiju, sve u haosu i bez reda. Goste niko nije koordinirao: u jednom trenu spazih usamljenog i pomalo smorenog Deodata koji se, od muke, malo izvalio u travicu kraj bioskopa, malo podalje od rulje, i ležao tako, gledajući u nebo i verovatno se pitajući šta mu je sve ovo trebalo pod stare dane. Posebno je deprimirajuće bilo to što su horde zombi-maskiranih idiota, kvazi-horor fanova, prolazile kraj njega, i zamalo ga gazile i preskakale, a da niko od njih nije ni bio svestan kakva horor legenda leži tu kraj njih i sjaji u travi! Pa serem ti se na 'horor-fana' koji je ispunio svoj san da na facu metne zombi masku, i koji je u stanju da u histeriji od sreće zbog toga mrtvački prođe kraj Ruđera Deodata kao pored turskog groblja, ne registrujući ga! Neke zombijke kojima skrenuh pažnju na legendu legoše kraj njega u travu da se slikaju, ali – naravno – odmah odoše dalje, jer –da parafraziram Bodlera- o čemu bi neka žena, pa još zombi žena, uopšte pričala sa Deodatom? Pošto već nikog od organizatora ne beše u blizini, ja se sažalih i čučnuh kraj Ruđera, te proćaskasmo još malo, krateći vreme do odocnelog početka zbivanja.

Zatim rekoh Samiru: Dobro, dosta je bilo zajebancije, vreme je za kolačiće. Pojedosmo po jedan; rečeno mi je da je za početnika to dovoljna doza, i da ne preterujem mnogo više od toga. Ja pojedoh prvo pola, pa nešto kasnije još pola, a bez primetnijeg utjecaja. Sad mi je krivo što ne pojedoh bar 2 komada odjednom, jer samo tako bih (možda) podneo završnu ceremoniju u kojoj su se smenjivale zombi najavljivačice (od kojih je jedna, iz nekog fazona, šta li, povremeno ogledalom šarala po publici) i reperi (znao sam da neka ciganija mora da nas zadesi i ove godine: zaobišao nas je GUČA ORKESTAR, uz koji sam prošle godine igrao sa Juznom, ali je zato pred ovolikim civilizovanim svetom, na završnoj 'ceremoniji', morao da se ciganči nekakav jebani reper)!

Scenografija je bila zahvalna za tripovanje, sve neki čudni oblici i senke, plus zombiji strateški raspoređeni u publici – al džaba: moj dosadno stameni razum te nepokolebiva samosvest ne razbijaju se tamo nekakvim kolačićima! Sve sam to istrpeo mrtav lucidan! Nagrade su dodeljene po mom ukusu: najbolje vino je ono za koje sam ja glasao i koje sam pretežno i pio tokom festivala - Pinot Gris 2008 from the Jeruzalem Ormož wine cellar – a najbolji film je zaista i najbolji film festivala – EDEN LAKE.

Tek kad sam istrpeo sve to počeše da se osećaju neki minorni efekti onih kolačića, ali pretežno u vidu blage vrtoglavice i pospanosti. U takvom usporenom stanju odoh u tavernu da večeram. Tamo zatekoh Acu, Bekija i ekipu, a iza naših leđa bili su Butgerejt, Deodato i ostali stranci. Avaj, moj mozak je bio sve usporeniji, i jedino još sporije od njega bila je klenerska usluga – iz meni nepojmljivih razloga posluga je bila toliko mrtvosana i zombifikovana da sam na jebenu lazanju (ipak, da igram na sigurno, jer većina ostalog na meniju pokazalo se kao rizik) čekao ciglih 80 minuta! Za toliko vremena mi je ranije tog dana Deodato ispričao ceo svoj život, a sad, u ovoj taverni, tačno toliko je trebalo nekom konobaru da mi napravi i donese jebenu lazanju! I ne samo meni: čekali su, satima, i svi ostali; stranci su u jednom trenu demonstrativno napustili mesto u potrazi za nekim bržim i efikasnijim, ali su se kasnije vratili kao popišani, shvativši da je subota uveče u Ljutomeru mrtva da mrtvija ne može biti i da ništa drugo ne radi.

Zbog tolikog čekanja ja sam na kraju pregladneo, i jedva-dočekana porcija mi je bila premalo, te naručih još jedan obrok, ali kako se on ne pojavi u narednih 40ak minuta, ja u jednom trenu samo zapalih iz prostorije, iz zlobe i ne ostavivši bon koji sam im dugovao. Serem vam se na takvu poslugu!

Kako je veče odmicalo, prokleta droga me je udaljavala od sveta ljudi, i bio sam sve manje komunikativan. Nisam bio neraspoložen, nisam bio ljut, nisam bio smoren – samo mi se nije pričalo. Ostatak večeri je prošao u izmaglici: sećam se da je Tomaž iskoristio moju naglu introvertiranost i zanemelost da mi uvali samo 2,5 flaše vina (iako je dogovoreno više) za sve što sam za njega učinio na ovom festivalu, da sam čestitao engleskinji na Mačoru za EDEN LAKE, i da sam prilično smoreno (i polu-gladno) dočekao prevoz do našeg privremenog staništa. Tamo sam sebi namazao nekoliko parčeta hleba domaćinovim džemom, jer su mi oni kolačići probudili glad za šećerom. Tu džem-večeru pamtim kao nešto najlepše što sam pojeo ove godine u Sloveniji.

Zaspao sam tvrdo i bez problema i bez ikakve priče, a kada sam se probudio, simptomi su još bili tu: doručkovao sam džem, potpuno nem, bez ikakvih vizuelnih ili psiho-tripova, neznatno smanjene lucidnosti, ali zato drastično smanjene potrebe da govorim. Trebalo mi je 10ak minuta unutarnjih priprema i uvežbavanja da izgovorim glasno pitanje – gde nam je domaćin i zna li da ubrzo polazimo, pošto je trebalo da mu ostavim NEKRONOMIKON. Ovo me je držalo tokom celog puta nazad: bio sam savršeno usporen i ćutljiv. Usput smo načas svratili do odsedališta na kome su bili Aca, Beki i ekipa, ali apsolutno nisam imao ni snage ni volje da izlazim i pozdravljam se s njima. Samo sam u jednom trenu zapazio Acu kako se beskrajno zabavlja prizorom mene koji zenujem u parkiranom kombiju dok su ostali putnici načas izašli.

Put nazad do Bg prošao je brže, kraće i bezbolnije nego li put iz Bg: sunce je manje palilo, nije bila žega, u kombiju je bilo više tišine (možda zato što sam ja bio zanemeo), a u bluru tog putovanja pamtim samo deonicu u kojoj mi je Lakobrija na svom laptopu pokazivao ekskluzivne fotke sa snimanja SRPSKOG FILMA, sa uzimanja odlivaka za kurce i pičke i trudnice i decu i koješta, od kojih bi mogao da se napravi spektakularan specijalni broj SVETA ili SCANDALA! U svakom slučaju, ja se i ovim putem izvinjavam svojim saputnicima ako sam ih, ovog puta, možda vređao svojom tišinom umesto, kako su inače navikli, svojom jezičinom, ali kunem vam se – gandža je kriva!

I tako se, not with a bang but with a whimper, okončao Grosman 2009.

Nisam video Romera, nisam išao na splavarenje (zbog visokog vodostaja Mure ove godine ne videsmo Ostrvo ljubavi!), nisam video ni Boga ni Đavola (bem ti slabe droge i jak mozak!), a zbog skraćenog boravka (dodatno skraćenog jednim danom provedenim na WC šolji) nekako mi je utisak od ove godine ostao – polovičan! Čak ni sa Markom M. ne stigoh da se družim i zajebavam kao prethodnih godina, i dobar deo festivala proveo sam nesnosno trezan! Ipak, vredelo je doći ove godine zbog mnogih stvari, a najviše zbog Deodata...

Over & out.

To je bio Ghoul's Grossmann Grossout 2009.

Šok Koridor - Snuff, i ja u njemu!

septembra 2004. imao sam čast da gostujem u emisiji ŠOK KORIDOR Aleksandra Radivojevića i Nenada Bekvalca, unikatnom serijalu emisija koji se nema sa čime uporediti u domaćim okvirima, kako po sadržini i etitjudu, tako i po uticaju i današnjem kultnom statusu među ljubiteljima uvrnutih filmskih sadržaja.
bilo je to tek nešto više od mesec dana po mom povratku iz USA, i tačno godinu dana nakon izlaska mog romana NAŽIVO (u kome se, pored ostalog, na pionirski način u srpskom okruženju bavim upravo motivom snaf filmova sa srpskih ratišta).
u to vreme sam se sa acom znao relativno površno, tj. znali smo jedan drugog po čuvenju, sretali smo se i ćaskali kod nekih zajedničkih prijatelja, slao mi je neke scenarije na uvid (od kojih sam najmanje jedan, pod naslovom STOKA, zapravo žešće iskritikovao!), ali se nismo privatno družili; u to vreme sam se mnogo češće viđao sa bekvalcem, s kojim sam redovno razmenjivao brutalne filmske raritete i boleštine. naravno, s obojicom se družim do današnjih dana, što je popriličan uspeh imajući u vidu moj laprdavi jezik i sklonost da kritikujem čak i radove svojih prijatelja kad/ako mi se ne dopadnu.
ovo gostovanje, na lokalnoj beogradskoj art tv, koja se slabo videla van Bg a svakako ne u Nišu, ipak je bilo moje prvo gostovanje na nekoj Bg televiziji. i strašno me veseli što se taj debi desio baš tu i tada. eto, neki debituju u jutarnjem programu b-92, neki u beogradskoj hronici, neki u žikinoj šarenici a ja – u šok koridoru. svakom prema zasluzi. i mada bi za prodaju NAŽIVOG i mojih narednih knjiga sigirno bilo bolje da sam gostovao kod neke idiotkinje na nekoj gledanijoj tv, meni savršeno imponuje što sam dao svoj doprinos baš ovom kultnom serijalu. ipak je nekako bolje kada te aca r. najavi ovako: "Večeras je sa nama u studiju neka vrsta doajena makabrističke misli u Srbiji, zapravo iz nekog andergraung aspekta, Dejan Ognjanović, pisac, filozof, filmski kritičar, dakle čovek koji se bavi mračnom stranom filma čitavog svog dosadašnjeg profesionalnog života" – nego li, alternativno, da tamo neka kokoška na b92 kaže: "Sa nama je Dejan Ognjenović, pisac, ovaj... kritičar i, hm... gde mi je papirče... ovaj, evo, zašto nam se vi sami ne predstavite?"
pošto ŠOK KORIDOR odavno ne ide na TV i trenutno egzistira samo u live-performansima u domu omladine u Bg, na netu se mogu naći sam oretki snimci koje su fanovi sačuvali od zaborava. jedan od takvih je i ovaj, sa mojim gostovanjem, a na temu snafa, koji je ripovao i aploudovao nemi saradnik ovog bloga, son of man.
znači, ko hoće da preko repid šera skine divx video zapis ŠOK KORIDORa u kome gostuje Dejan Ognjanović i 2 sata priča o snuff filmovima – neka isprati ovaj link i moći će da uživa u toj emisiji:
 

петак, 28. август 2009.

Srpski gothic: selo ŠPAJ

Na traženje Mladena Đorđevića da obiđe neka sela u mom kraju dok je gostovao na niškim Filmskim susretima, odvedoh ga u selo Špaj, u kome je rođena moja majka. To je selo u brdima iznad Crvene Reke, a koja je pak na samom magistralnom putu prema Beloj Palanci i Dimitrovgradu.
Selo je odavno umrlo prirodnom smrću: starci pomrli a to malo mlađih sišlo bliže putu i gradićima i palankama u okolini.
Imam posebnu vezu za ovo selo jer sam kao klinac često tu obitavao na letnjim raspustima (ređe zimskim, jer ipak - planina je to). Priče o vešticama i čumama koje sam slušao od bake imale su snažan podsticaj za moje zanimanje za takve priče i filmove, kao i spooky vibe koji sam uvek osećao tamo, u toj divljini i 'pustinji' sa vrlo malo ljudi: bez uličnih svetala, bez ikakvog saobraćaja, sa vrlo malo stanovnika, tišina je bila zaista tišina (sa tek ponekom noćnom ticom ili zrikavcima) a mrak je bio zaista crn. Što je najzabavnije, kuća mog dede bila je direktno preko puta groblja prema kome sam oduvek osećao posebnu fascinaciju - strah, ali i privlačnost...
Enivej, to selo je inspiracija za lokaciju mog narednog romana (ZAVODNIK), a na fotkama koje ovde prilažem možete videti dalje tragove vremena na kućama i groblju u tom sada još mrtvijem selu.

Foto: U BRDIMA, HORORI
Foto:
Kuća mojih dede i babe (pokojnih), zarasla u travu - jedna od brojnih 'ukletih' u selu Špaj

Foto: Jedan od dva glavna bunara u selu (vodovod ne radi)

Foto: Stara škola u selu Špaj

Foto: Mladen, Maja i ja na špajskom groblju (začudo, neko je ipak pokosio travu pa je bar jedan deo pristupačan; ipak povremeno i neko živ ovde svrati)

Foto: Stara kuća krvari (zemlja u ovim krajevima je crvena)

Foto: Jedan od brojnih starinskih nadgrobnih spomenika u Špaju

Foto: Mladen i ja ispred jedne od zapuštenih, odavno pustih kuća u selu

четвртак, 27. август 2009.

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU (2009)


VODITE LJUBAV A NE RAT!
Dejan Ognjanović

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU
Režija: Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević
Uloge: Milutin Milošević, Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Bora Todorović...

SVETI GEORGIJE je film koji pokušava da, gledajući u prošlost, objasni sadašnjost. Konkretno, smeštajući svoju radnju na sam početak I svetskog rata, on bi da nam objasni čitav mračni XX vek po kome je Srbija bauljala, bez cilja, stalno se osipajući, dok nije došla do ovoga u čemu je sada.
To je zanimljiva, svakako hvale vredna ambicija. Ali, zašto nam se onda ta tema servira u pozadini jedne neubedljive, klimave melodrame?
Glavni junak je Gavrilo (Milutin Milošević), mladić koji se iz Srpsko-Turskog rata vraća bez jedne ruke, zbog čega odbacuje ljubav Katarine (Nataša Janjić) koja se zato okreće Đorđu Džandaru (Lazar Ristovski). Stara ljubav tinja, ali tinjaju i tenzije koje će dovesti do I svetskog rata, što eksplodira u prvoj velikoj bici tog rata, na Ceru. Kao što se iz ovoga može videti, paralelno sa pričom o ratnicima, film govori i o ljubavnicima – zapravo, implicira da su Srbi oduvek od ljubavi više voleli da vode rat.


Pouke koje ovaj scenario izvlači iz istorije krajnje su sumnjive: prema prikazu Gavrila Principa (Dušan Mazalica), reklo bi se da je I sv. rat izazvao samotni smušenjak koji ne bi bio u stanju ni pertle da veže a kamo li da ubije jednog Cara. Istorija se, pri tom, ukazuje kao nepojmljivi fatum u kome su pojedinci i mali narodi bespomoćni da kroje svoju sudbinu, ali se, istovremeno s plačnim struganjem u ćemane nad zlehudom srpskom sudbinom, nagoveštava da su nekako Srbi sami krivi za "mrak" koji ih je snašao zato što su umesto puta ljubavnika – odabrali put ratnika. Pa dobro, autori, opredelite se: jesmo li u "mraku" zbog sudbe klete, ili svojom krivicom?
Ali, da li je izbora zaista bilo?
Dilema koju SVETI GEORGIJE... upriličava je – lažna dilema. Njegovi zaključci ne proističu iz njegovih premisa, pored ostalog i zato što melodramska potka nije uverljiva po sebi, niti je na ubedljiv način spojena sa širim, istorijskim planom. Gavrilova odluka da se odrekne Katarinine ljubavi zato što više "nije ceo čovek", i kasnije ljubavisanje sa tom istom Katarinom, sada udatom ženom, čine ga tragikomičnim, i čak prezira vrednim likom koji ne zna šta hoće, i predomišlja se kao neko đače, a ne kao zreli, tragični lik. Tu nimalo ne pomaže jednodimenzionalna gluma Milutina Miloševića, koji tokom celog filma ima jedan te isti namršten izraz lica, kao da pati od lošeg varenja ili, daleko bilo, hemoroida.
Pored toga, njegovog takmaca u ljubavnom trouglu igra Lazar Ristovski, što kasting čini dodatno problematičnim: iako se ovde Ristovski, za promenu, ne krevelji kao u većini svojih novijih filmskih pojava, već podseća na svoje davno pokazane i pomalo zaboravljene dramske potencijale, problem je u godinama. On je prestar za ovu ulogu, i u scenama sa njegovom nevernom ženom, koje bi trebalo da budu melodramatične, gledalac teško može da se saživi s njim. Mnogo prikladnija reakcija bila bi pomisao: "Pusti je, čiča, može ćerka da ti bude!"
Isto kao što je neubedljiva na nivou pojedinačne, drama je neubedljiva i na planu nacionalne sudbine.
Kakva se slika htela ostaviti o srpskoj borbi u I sv. ratu stavljanjem u prvi plan anegdote o slanju na prvu liniju fronta nenaoružanih invalida iz ranijih ratova – ostaje nejasno. Zbog čega baš taj detalj, zašto baš ta epizoda, koju znakovitost ona nosi da bi bila paradigmatična ne samo za I svetski rat, nego i za dalju srpsku sudbinu tokom XX veka? Najzad, ako je tragedija tih invalida nešto što bi trebalo da nosi najveće emocionalno ulaganje i znakovitost u filmu, zašto su nam njihove sudbine prikazane tako da nas nije nimalo briga kada na kraju stradaju u gotovo patetično neveštim scenama "kulminacije"?
Neujednačenim osciliranjem između karikature (tokom većeg dela filma) i patetike (na kraju) njihovo stradanje ne ostavlja jači utisak, a isto važi i za Katarinino besno udaranje po grudima dvojice stradalih ljubavnika na samom kraju. Da li bi svetski rat možda bio izbegnut da su se obojica sakrila ispod njene suknje? Da li su njih dvojica (kao i toliki drugi njihovi savremenici) imali ikakvog izbora po pitanju odlaska u rat? Film kao da nam poručuje da su Gavrilo i Džandar nekako "krivi" što su otišli da ubivaju austrougarsku "aždahu", umesto da sede kod kuće sa ženama, nadajući se da im aždaha na prag neće doći. Drugim rečima, ispada da je i G. Principu trebalo samo naći zgodnu devojku pa da se spreči izbijanje rata.
Reklo bi se da je priča o svetskim ratovima i srpskoj ulozi u njima ipak mnogo složenija od ove nefokusirane i nedomišljene tragi-komedije. Uprkos velikom budžetu (od koga se vrlo malo vidi u samom filmu), SVETI GEORGIJE nam svoju priču iznosi na filmski vrlo siromašan način, bez jasne autorske vizije ili energičnosti i emocionalnosti ranijih Dragojevićevih filmova. Najveći promašaj ovog filma je to što je toliko prosečan, i u krajnjoj instanci – nebitan. On je irelevantan i na lokalnom nivou, gde samo naduvava i očiglednijim čini standardne boljke srpskog filma, dok o međunarodnom značaju ovog nesuđenog epika ne može ni biti govora.
Umesto sa eksplozijom (kvaliteta), priča o najskupljem srpskom filmu završila se – ćorkom. Na žalost, ne i "ćorkom" za one koji su protraćili narodne pare za jedan idejno i estetski sumnjiv i nepotreban film.

среда, 26. август 2009.

NOVI SRBIOSKOP

Evo još jednog texta Ace Radivojevića, napisanog tamo negde 2002-03, u vreme kada su se pojavili dole-secirani filmovi.

NOVI SRBIOSKOP

by ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ

Upravo izlazimo iz kvantitativno najplodnije srpske filmske sezone u poslednjih deset godina - perioda u kojem se učestalost smenjivanja novih srbioskopskih događaja mogla meriti samo sa rapidnošću menjanja stavova raznih portparola takođe brojnih predsedničkih kandidata. Ritam kojim je Matičevićev JEDAN NA JEDAN bio repertoarski zasenjen Lekićevim LAVIRINTOM, koga su iza prvog ugla munjevito spopali filmovi-blizanci -Milinkovićev MRTAV LADAN plus Zečevićeva MALA NOĆNA MUZIKA, kao i preteća Šotrina ZONA ZAMFIROVA- stvara utisak produkcione normalnosti svojstvene zapadnoevropskim kinematografijama.Taj utisak je ujedno i jedina normalna stvar vezana za ovu pojavu.

Ono što nije normalno je činjenica da ćemo, posle svih ovih premijera, biti suočeni sa bezmalo godinu dana repertoarske praznine glede domaćeg filma, kao i da će potencijalni gledaoci poslednja dva ostvarenja, posredstvom više nego sličnih paralelnih kampanja, po gradu loviti naslov MRTVA NOĆNA MUZIKA ili MALA NOĆNA LADOVINA. Najnenormalnije od svega je, da posle više od pola veka kinematografskog iskustva, ovdašnji filmotvori nisu otkrili čemu, zapravo, služi uloga dramaturga u filmskom procesu. Krećemo.

LAVIRINT Miroslava Lekića je preskupi, ambiciozni projekat već desetak godina u pripremi, navodno okultni triler koji izaziva nevericu i zaprepašćenje na više nivoa, ali ne zbog svojih okultnih i nipošto zbog svojih trilerskih dejstava. Mesečarska pričica prati sudbinu Popa, ustajalog beogradskog švalera, kockara i amaterskog pedofila sa pravoslavnom porodičnom tradicijom (Dragan Nikolić -u nastavku teksta: Grand Kafa) koji se vraća u rodnu grudu ogrezao u belosvetski blud, i tu se suočava sa gresima svoje lokalne prošlosti, iza kojih stoji mutna sektaška ujdurma. Grand Kafi, u neveštom imitiranju Zagora u šerlokholmsovskom vajbu, asistiraju njegov bata -stručnjak za ekspliciranje rupa u scenariju (Lečić -u nastavku teksta:ministar kulture) i nesuđeno sektaško žrtveno jagnje, pomamna maloletnica Tamara (Radivojević -u nastavku teksta: Zona Zamfirova).

Jedina pozitivna stvar u vezi sa LAVIRINTOM je pokušaj uspostavljanja izvesnog žanrovskog reda i atmosfere, kroz spajanje matrice penzionerskog generacijskog trilera sa ezoterijskim elementima. Upravo tu negde, okrećemo leđa razumu.

Ovo je film lociran u »moderno« okruženje, u kome su svi akteri uniformisani u YUMCO 1987 prugaste džempere, dukserice i kačkete, kao da su iskočili iz spota »Napile se ulice« Bijelog Dugmeta. Ovo je film u kome na bućkalo probrani akteri u flešbekovima što se odigravaju dvadeset godina ranije (Lutkić sa lošom perikom kasnije postaje Grand Kafa bujne kose, dok Kičić postaje Josif Tatić) takođe nose YUMCO 1987 garderobu.

Ovo je film u kome Grand Kafa i njegov stari drug u fensi kafiću sa džuboksa(?) slušaju Bajagu kao simbol njihovog, urbanog(??) Beograda, pa se onda spontano potuku sa ruralnim ćelavcima koji na istom džuboksu forsiraju neki gitarski industrial (???) umesto Cvijetina Nikića.

Ovo je film u kome dve hiljade godina star arijanski lavirint izgleda kao pomodni noćni klub bez paučine, a sektaši njime hode sa dvadesetofuntnim fenjerima iz Bergmanovog »Sedmog Pečata« umesto baterijskim lampama.

Ovo je film u kojem gotovo svaka replika izaziva neplanirani urnebesni smeh (iznenadna promena akademskog rečnika Sabljićeve u beogradski sleng, Grand Kafine džukačke starogradske doskočice, monolog ministra kulture o važnosti vere, lolitasta durenja erogene Zone Zamfirove itd. itd.)

Ovo je film čija se radnja proizvoljno pomera po željenim mestima poput trodelne mini serije, u kojem lik ima flešbek na prethodnu scenu, u kojem je dramska tenzija jednaka onoj da li će Đoša i Špic pronaći »Porodično Blago«.

Ovo je film čija tzv. napeta muzička podloga podseća na pokrivalicu reklame za ugašenu »ASTRABANKU«.

I, konačno, ovo je film čiji autori očito nisu gledali reprezentativan triler od šezdesetosme, jer da jesu, znali bi da zarad napetosti svaka pretnja mora biti ostvarena, a opasnost posvedočena. Znali bi da se arijanski sektaši ne oblače kao britanski batleri, i ne zatvaraju ljude iza zarđalih rešetaka poput Crvenih Mundira. Znali bi da, ako pretenduju da budu shvaćeni ozbiljno, moraju čitati Poa, Borhesa, Kinga i Barkera pre nego što krenu nesvesno da citiraju Velikog Bleka i Porodicu Kremenko.

Stoga, rezultat je negde iza nekog imaginarnog kanadskog TV filma iz 1985, bačenog pravo na satelitsku televiziju, u kome igraju sredovečni gubitnici poput Rutgera Hauera, Erika Robertsa i Mimi Rodžers, samo bez obaveznog eksplicitnog seksa. Lekićeva osvedočena zanatska kultivisanost (Dogodilo se na današnji dan, Bolje od Bekstva) se ovde pretvara u komatoznu uniformnost (vidi NOŽ) a zbunjujuća dramaturška gimnastika filmski neadekvatnog scenariste Igora Bojovića (NOŽ, NOŽ) biva ogoljena na ono što jeste - očajničke poteze zbunjenog miša u lavirintu. Ni publika nije završila na boljem mestu, ni u boljoj ulozi.


MRTAV LADAN Milorada Milinkovića-Debelog (inače, čoveka koji se pojavljuje ispod ćebeta na novogodišnjim orgijama pored Željka Mitrovića u drugoj priči omnibusa KAKO JE PROPAO ROKENROL), je već prijatnija kinematografska diverzija. Na tragu ponešto anahrone ILING komedije prelomljene kroz montipajtonovski duh i baraž tarantinoidnih Gaj Ričijevih vodvilja, ovaj filmić perfektnog kastinga je mogao biti poprilična lokalna senzacija, da komedije sa samo jednim lešom nisu postale izlišne posle Hičovih NEVOLJA SA HARIJEM, ali i Kočif-Klejnovih VIKENDA KOD BARNIJA 1 i 2. Da jedan leš više nikako ne može biti dovoljan za histeričan smeh, dokazuje divljački neo-vodvilj Toma Šulmana OSAM GLAVA U KOŽNOJ TORBI.

Kako bi srpska komedija dostigla takve vrhunce, mora, shodno zoološkom vrtu u kojem živimo, multiplikovati crnohumornost ovakvih uzora barem desetak puta i svemu tome dodati dosta sperme, krvi i primitivizma sa distancom. Debeli, rediteljski veteran kultnih postrok spotova devedesetih (Rambo Amadeus i još štošta) je odabrao umereniji pristup, što može biti okej, ali sa sobom, nažalost, nije poveo dramaturga. Tako se, od relativno zabavne, ritmički i operativno vrlo umešne prve polovine, film guši u drugom činu, gubeći tajming i odavši se proizvoljnosti pukog odmotavanja nepreglednih, a predvidljivih dešavanja.


Svejedno, Debeli pogađa u metu sa nekoliko, za žanrovski domaći film revolucionarnih transideoloških vinjeta-npr. dogovaranje dvojice seljačina Mande (eks JUL) i nesuđenog predsednika Bate (SPS) ko će ubaciti leš u hladnjaču koju vozi niko drugi do Nikola Pejaković. U zemlji u kojoj je jedini dosadašnji predstavnik ovog žanra tužni Milosavljevićev RINGERAJA, MRTAV LADAN je ogroman korak napred.

Muški slepstik par idiota koji barataju sa leševima se, samo sedam dana kasnije, ponavlja i u MALOJ NOĆNOJ MUZICI Dejana Zečevića. Ovde se visokonaponski neukus, ono što manjka u MRTAV LADAN, gomila poput BinLadenovih pretnji, ali opet uz neodgovarajuće dramaturško i pomalo lenjo i neispirisano rediteljsko vođstvo. Zečević se ponovo (posle DEČAKA IZ JUNKOVCA) ističe kao vodeći orkestrator YU popistične karnevalske frikšou šizofrenije, napravivši zgodno perfidan prikriveni rimejk sopstvenog KUPI MI ELIOTA, ovoga puta u gerilski-nezavisnoj, neobuzdano sirovoj formi.

Adrenalinska bestidnost Zečevićevih lokal-porno prostakluka u sebi spaja urnebesni amaterizam Jelićevog ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA i beskrajno zabavnu šega, šora, ševačku idiotiju Čalićevog IDI MI,DOĐI MI istovremeno pokušavajući, doduše neuspešno, da se približi urbanoj raspojasanosti Braće Fareli i eklektičnosti Braće Caker i Džima Ebremsa. Visoko problematični i većinski vidno improvizovani scenario se donekle može zanemariti zbog pomenutih -možda neplaniranih- reminiscencija na Jelića i Čalića, ali i prvenstveno zbog Gordana Kičića, hodajuće prirodne nepogode u ludom genetskom narkomiksu Džima Kerija i Čkalje.

Tekuća sezona je pokazatelj preovladjujuća tri trenda u vukovarskim ruševinama naše kinematografije:

1-skupi megalomanski projekti mutnih lokalno-internacionalnih ciljeva (LAVIRINT),

2-sramno jeftini nepretenciozni projekti vrlo jasnih lokalnih pobuda (MRTAV LADAN,MALA NOĆNA MUZIKA) i

3-Fantomske adaptacije neupotrebljivih srpskih klasika, nejasnih lokalnih poriva (dolazeća ZONA ZAMFIROVA).

Pobude, zapravo, nisu važne. Nedostaje samo kvalitetna dramaturgija, koja je najvažnija. A nje nigde nema.