izabrana dela

izabrana dela

недеља, 31. мај 2009.

TIHI GRADOVI - Goran Skrobonja

Ovo je prikaz pisan za magazin ZNAK SAGITE br. 17 - koji se još uvek nije pojavio, i pitanje je da li će ikada. Ipak, text nije previše zastareo, knjiga je još uvek u prodaji, nikad nije kasno...

TIHI GRADOVI

Goran Skrobonja

Laguna, 2007.

250 str.

review by DEJAN O G NJ A N O V I Ć

TIHI GRADOVI su treća zbirka priča Gorana Skrobonje (r. 1962.), jednog od najvrednijih ljudi u fandomu srpske fantastike. Pored brojnih vrsnih prevoda žanrovskih knjiga i kraćeg izleta u košmare horor-izdavaštva (koji mu nisu bili dovoljni pa se u njih krajem 2008. godine vratio!), za sobom ima jedan objavljen roman, nekoliko strip-albuma (gde je bio autor scenarija) objavljenih u inostranstvu i – zbirke priča, čak tri. Što je najlepše, ne naziru se tragovi posustajanja.

Ono što posebno treba istaći jeste kontekst u kome se javlja najnovija zbirka: OD ŠAPATA DO VRISKA (1996) i ŠILOM U ČELO (2000) bili su objavljeni u sopstvenom aranžmanu (edicija 'Košmar'), iza čega nije mogla da stoji jača promotivna kampanja, zastupljenost u knjižarama niti prisutnost u periodici kroz prikaze. Te zbirke su –kao i roman NAKOT (edicija Znak Sagite) – nekako našle svoj put do ljubitelja fantastike i horora, ali primećene su vrlo malo izvan tog zabrana. TIHE GRADOVE će biti malo teže ne primetiti. U izdanju 'Lagune', sa svom pripadajućom reklamnom mašinerijom i distribucionom mrežom i pristojnim tiražom od 1000 primeraka, Skrobonja će najzad biti u prilici da svoju prozu prikaže i malo širim krugovima čitalaca izvan žanrovskog geta. Ona to svojim kvalitetima i pristupačnošću svakako zaslužuje.

Zbirka je prvobitno naumljena s naslovom U 5.15 ZA NEKROPOLIS, ali je (srećom, dodao bih) to promenjeno u elegantnije zvučeće: TIHI GRADOVI. Objašnjenje za to rešenje (pored činjenice da je takođe bazirano na naslovu jedne od priča) leži u lajtmotivu urbanih ambijenata obojenih određenom začudnošću, bilo da su na putu uništenja, već uništeni, ili su legla određenih mračnih sila. Ovakvo objašenjenje, istina, ne pokriva baš sve priče: SVE VREME SVETA i LAKO JE BITI BOG, ni uz krajnje liberalno širenje značenja ovog objašnjenja, nemaju grad kao primetan lajtmotiv u sebi, ali koncepti su ionako dosadni onda kada su previše dosledni. U pitanju su priče nastajale tokom dužeg vremenskog perioda, sa različitim ambicijama, stilovima i pristupima, i njihova nesvodivost na jedan zajednički imenitelj svakako je kvalitet vredan hvale.

Raznovrsnost je očigledna već i na formalnom planu: letimičan pogled na sadržaj otkriva jednu novelu (CRVENO NEBO NAD POLJIMA ILOVAČE) i, čak, jednu noveletinu na ivici kratkog romana (O VUKOVIMA I LJUDIMA), koje zajedno zauzimaju skoro 3/4 kapaciteta knjige, dok su u preostaloj četvrtini kratke priče kao što su U 5.15 ZA NEKROPOLIS, SVE VREME SVETA, LAKO JE BITI BOG, PAK I JA i naslovna, TIHI GRADOVI. Skrobonja je oduvek suvereno vladao i kraćom i dužom formom, te ni ova zbirka ne izneverava očekivanja u tom pogledu. Raznovrsnost se ogleda i u zastupljenim žanrovima: iako se Skrobonjino ime najčešće vezuje za horor, on je oduvek posezao i za SF-om, krimićem, pa i komedijom/farsom (na žalost, u poslednji čas je iz sadržaja otpala njegova minijatura o bračnim svađama Flaša Gordona, JOŠ JEDNO VEČE S DŽERIJEM). Da je ova priča ostala u zbirci, bilo bi još više razloga za alternativni (ironični) naslov: TIHI BRAKOVI, budući da se u odabranim pričama vrlo često nalazi motiv slomljenih brakova i njihovih posledica (videti: PAK I JA i TIHI GRADOVI).

Knjigu otvara O VUKOVIMA I LJUDIMA, naslov inspirisan posthumnom pesmom METALLICE. Ovo je po svemu mogao da bude roman, i u rukama nekog manje inspirisanog a više pragmatičnog pisca to bi i bio. Skrobonja, međutim, svodi likove, ambijent i situacije na ono najbitnije, bez nepotrebnog razvlačenja, digresija i sličnih 'popunjavanja', i zato se i ova novela čita glatko i pitko kao i sve njegove dosadašnje. Skrobonjina je proza zasnovana na zapletu, i u tom smislu je čisto žanrovska, podređena ekonomiji koja odbacuje sve suvišno (hm, OK, to ako poneki opis ili atmosferu proglasimo "suvišnim") i vodi ka onom najbitnijem, tj. akciji. Iako po obrazovanju pravnik, ovaj autor se po pitanju izlaganja zapleta pokazuje i kao dobar ekonomista.

VUKOVI obrađuju motiv vukodlaka u okruženju Beograda bliske budućnosti. Neko/nešto je rastrglo jednog od bosova beogradskog podzemlja, a jedini svedok je lepa i mlada Ana Marić. Ako naslov priče i krvavi kontekst u kome je nalazimo nisu dovoljno sumnjivi, stare Skrobonjine čitaoce će na povećanu budnost navesti i prezime ove lepotice. Kako se ispostavlja, ona zaista jeste u srodstvu sa Nikodijem Karićem (pardon: Marićem!), zlokobnim protagonistom nekoliko ranijih Goranovih priča. Zbivanja su data iz ugla inspektora Koraća koji istražuje slučaj, tako da je preovlađujući žanr zapravo kriminalistički (futuristički momenti nisu naglašeni, a horor se ogleda pretežno u krvopljusnim prizorima). Reklo bi se da su kao model za ovu novelu poslužile novije američke TV serije, poput DOSIJEA X, MILENIJUMA, možda i CSI, u kojima se žanrovi krimića, horora, akcije i SF-a spajaju u amalgame koji bi doveli do ludila sve one koji bi hteli do u gram da odvagaju žanrovsku pripadnost određenog dela. Čik neka neko u Goranovim pričama preseče šta je i dokle horor, a odakle počinju ostali žanrovi.

Iako umereno zanimljiva i uzbudljiva, ova novela ne koristi do kraja potencijale svoje premise. Naslovom obećava da će govoriti i o vukovima i o ljudima, ali prozaični ljudi su ipak u centru pažnje. Zaplet je konvencionalan: mladi inspektor vezuje se za svedoka (Anu Marić) u slučaju koji istražuje dok paralelno sastavlja delove slagalice relativno predvidive misterije. Pritom je glavni junak tek skiciran, nedovoljno oživljen, sveden na kliše, kako ne bi smetao zapletu koji "mora da ide dalje". Znači, umesto da priču pratimo iz ugla vukodlaka, ili bar nekog od metaforičkih "vukova" sa usijanog asfalta, što bi je učinilo znatno življom i originalnijom, mi ovaj prilično konvencionalan zaplet vidimo iz udobne perspektive - pajkana. Prosečnom čitaocu 'Laguninih' izdanja verovatno će biti zanimljive i sveže sve te stranice "researcha" inspektora Koraća po pitanju mitova i legendi o vukodlacima kojima nas Skrobonja nemilice izlaže. Žanrovskim inicijantima, međutim, te deonice biće možda malo deža vi: kolikogod zanimljive po sebi, u krajnjem saldu one malo čemu u priči doprinose sem, eto, iznošenju određenih fakata koji se danas mogu dobiti za par minuta putem google-a i sličnih metoda "istrage".

Neminovno se nameće poređenje sa novelom SVETI RAT. U njoj se zbivanja prate iz ugla vampira, a faktografija vezana za "decu noći" i njihovo mesto u alternativnoj istoriji Srbije deluju sveže, originalno, vrlo ovdašnje. Iako se pojedini fakti vezani za nju takođe mogu naći na google-u (a naročito famozni slučaj prvog srpskog –zabeleženog- vampira, Petra Blagojevića iz 1700-ih...), ta novela je autentična, miriše ovdašnjim mirisima i obojena je ovdašnjim bojama. Srpski ambijent i folklor istraženi su i vrhunski iskorišćeni za tu, možda i najbolju Skrobonjinu priču do sada. VUKOVI, s druge strane, posežu za svima-dostupnim i davno-poznatim faktima iz evropske srednjevekovne tradicije, kopi-pejstovanim iz inostranih izvora. Ti fakti nisu obrađeni niti autorskom imaginacijom (poput uloge Vuka Karadžića i ćerke Vlada Cepeša u SVETOM RATU), niti su dovoljno prilagođeni srpskom kontekstu. Vukodlak je, uz vampira, jedan od najupečatljivijih likova našeg predanja, i zanimljivije bi bilo u srpskoj priči čitati "research" o tradiciji vukodlaka u Srba nego citate o "Zveri iz Ževodona" iz Francuske 18. veka (poznatoj iz filma PAKT SA VUKOVIMA).

Ove zamerke na stranu, O VUKOVIMA I LJUDIMA je još uvek napisana sa dovoljno veštine i žanrovske pismenosti da se može koristiti i kao školski primer građenja i vođenja zapleta. Da je bila samo malo ambicioznija, mogla je biti i više od kompetentnog, ali pomalo efemernog žanrovskog uratka.

PAK I JA pokazuje tragove većih ambicija, ne samo zbog šekspirovske aluzije u naslovu. Reč je o jednoj od najjačih priča u ovoj, ili bilo kojoj Goranovoj zbirci. Jednostavna je, ali potentna. Umesto Skrobonjinih najčešćih naratora – sredovečnih dobrostojećih likova, ovde nam se pripoveda iz ugla napaljenog srednjoškolca čiji su roditelji u procesu razvoda (klinac jasno drži očevu stranu), a ovaj svoju zapostavljenost i samoću pokušava da izleči patetičnim pokušajima gubljenja nevinosti uz pomoć svog novog drugara, Paka, koga niko drugi ne primećuje... Fino postavljena psihologija i bekgraund ovog lika samo na par mesta iskliznu (kada ispod maske tinejdž-naratora ipak naviri neko malo stariji i obrazovaniji), ali u totalu više su nego ubedljiva pozadina za jednu u suštini tragičnu priču sa suptilno-gorkim krajem.

TIHI GRADOVI su klasičan SF sa ljudskom dimenzijom: naučni izum je, kao u najboljim pričama ovog žanra, samo katalizator jedne vrlo ljudske teme. Konkretno, radi se o postupku koji usred Beograda dobija naziv ML, od engleskog izraza "Memory Lane" (!), putem koga se korisniku omogućava da iznova proživljava odabrane, najsrećnije trenutke svog života. Nenanadano (da li je?), veliki deo populacije se predaje ovoj novoj drogi i tone u virtuelnu realnost prošlosti, prepuštajući sadašnjost i budućnost drugima. Zbog toga su tihi gradovi: u njima više skoro i da nema života. Stanovništvo je utonulo u snove o prošlosti. To važi i za suprugu glavnog junaka – jednog od kreatora ML procesa – koja nije u stanju da preboli pogibiju sina, i stoga ne izlazi iz snova o vremenu u kome je dečak još bio živ. Narator se brižno stara o njenoj ljušturi, o njenom nepokretnom, nereagujućem telu s kojim još uvek deli hladnu postelju dok je ona negde drugde... Ovo je odlična priča, i verovatno najbliže što se Skrobonja u ovoj zbirci približio tzv. "lepoj književnosti": ona glatko prevazilazi žanr, i lako bi mogla da učini čast bilo kom domaćem (ili stranom) književnom časopisu pojavljivanjem u njemu.

SVE VREME SVETA i LAKO JE BITI BOG su dve simpatične minijature, bliže palpu nego beletristici: zabavne i intrigantne dosetke, minijature sa obaveznim preokretima na kraju. Obe pripadaju SF-u, sa laganim senkama horora: u prvoj se radi o tretmanu zamene identiteta kome se podvrgava jedan serijski ubica, a u drugoj o naučnom izumu koji će – sa gorivom od ljubomore i povređene sujete – dovesti do skoro-apokaliptičnih rezultata. Slatke i osvežavajuće kao mentol-bombonice, i isto toliko "hranljive".

CRVENO NEBO NAD POLJIMA ILOVAČE prepoznatljivim sastojcima Goranovih amalgama (SF i horor) dodaje još jedan – vestern! Pisac uzima oveštale klišee vesterna i zabavlja se dodajući im kvazi-SF obeležja (meh-konji, tehno-krstaši, itsl.). Bezimeni jahač "dojaše" u grad kojim vlada "tehno" šljam, a dobroćudni starac i njegova (naravno!) zgodna i mlada kćer pružaju mu utočište i neophodne informacije... Pisana pod primetnim uticajem Jana Mekdonalda, sa povremeno jako izveštačeno-poetizovanim stilom, sa podužim, epitetima bogatim rečenicama, čestim (namernim) repeticijama i varijacijama, ova novela –ako ništa drugo- donosi eksperiment sa jezikom (i žanrom) koji je zanimljiv bar kao pokušaj, ako već ne kao krajnji rezultat.

Najzad, zbirku odjavljuje nesuđena naslovna priča, U 5.15 ZA NEKROPOLIS. Već i sam naslov otkriva previše o destinaciji sablasnog voza u jednoj alternativnoj Srbiji s početka XX veka, a ni ostatak ne nudi previše iznenađenja, već samo glatko i prilično ravno klizi po šinama svog pravolinijskog zapleta do neizbežnog kraja bez ikakvog preokreta, odnosno iskakanja iz šina. To je, dakle, rutinska vožnja: fino ispričana, sa nekoliko upečatljivih prizora, dobrom atmosferom, ali bez uočljive poente.

Da sumiramo: za Skrobonjino pisanje se može reći isto ono što je Harlan Elison kazao o Stivenu Kingu: "He delivers!" On isporučuje, i slobodno se može reći da i ovom zbirkom Skrobonja potvrđuje i opravdava svoj "brand name" među ljubiteljima fino napisanog, nezahtevnog štiva. Uzimajući u ruke njegovu prozu, znate šta da očekujete, i tu većih iznenađenja nema. Priče i novele u zbirci TIHI GRADOVI nude standardan nivo kvaliteta na koji nas je ovaj pisac već navikao - možda i razmazio, jer se čine tako prirodnim i normalnim kad dolaze od njega, da razmere svoje "razmaženosti" shvatamo tek kada pokušamo da čitamo priče većine njegovih srpskih žanrovskih kolega.

Čak i, relativno gledano, slabije priče u ovoj zbirci imale bi mnogo toga da poduče Goranove kolege po "Laguni", piskarala čija se amaterska, žanrovski nepismena (zlo)dela reklamiraju na poslednjim stranicama ovog izdanja. U tom smislu, treba navijati da se ispune najave o novim Skrobonjinim izdanjima za ovu kuću: njihov uspeh ne bi bio važan samo za njihovog autora, već i za autoritet i dignitet žanrovskog pisma kod nas, barem što se tiče izdanja većih 'mejnstrim' kuća. Srpska čitalačka publika mora da shvati da horor i fantastika mogu biti mnogo, mnogo bolje pisani od početničkih detinjarija koje im sada serviraju 'Laguna' (SRPSKI PSIHO), 'Narodna knjiga' (STRAVA U ULICI KUGE, NEKROMANSA) i drugi. Skrobonja je pravi čovek da polupa čvrge toj klinčuriji, i da ukaže na potencijale koji su možda i predugo čamili u niskotiražnim fanzinima, slabo distribuiranim magazinima i samizdatima.

FLOWERS FROM HELL: THE MODERN JAPANESE HORROR FILM



Ako je nekome promakao moj prikaz jedne od novijih knjiga na temu japanskog horora, objavljen na sajtu Kung Fu Cult Cinema, evo ga ovde. Kao što ćete videti, knjiga baš i nije za neku preporuku, ali trudio sam se da ne budem previše surov prema autoru. Knjiga nije savršeno beskorisna, ali ima ozbiljnih problema. Evo:

FLOWERS FROM HELL: THE MODERN JAPANESE HORROR FILM

Jim Harper

Noir Publishing, 2008.


The lucrative phenomenon of J-horror film has already produced several titles dealing with it. Some of them include Asia Shock: Horror and Dark Cinema from Japan, Korea, Hong Kong, And Thailand by Patrick Galloway, Nightmare Japan: Contemporary Japanese Horror Cinema by Jay McRoy and J-Horror: The Definitive Guide to the Ring, The Grudge and Beyond by David Kalat. Here comes another book devoted to it. This one is about the most vital and developed of all Asian cinematographies – the grand-daddy of them all, Japanese.

Its title is sadly reminiscent of a far superior one, Eros in Hell by Jack Hunter, the unsurpassed look into Japan's more otherworldly forays into Eros + Thanatos (pinku + horror + cyberpunk SF + avant-garde and experimental cinema), but this is an entirely different book and should not be mixed with the former. Its ambitions are explained thus: "Flowers from Hell is not an encyclopedia or a movie guide, and I have not attempted to cover in detail every RING-inspired 'vengeful spirit' movie or direct-to-video horror anthology that appeared in the '90s. The purpose of this work is to track the major themes, films and creative talents that have appeared over the past twenty to twenty-five years, so I have concentrated on films that either typify a certain trend or are in some way significant because of content, cast and crew or general quality" (from Introduction, page 9).

The book is organized into chapters which follow this ambition, some named after themes, like "Vengeful spirits", "Demons, Monsters and Beyond", "Psychos and Serial killers" etc. while others deal with a representative author, like "Hideo Nakata and the RING Cycle", "Love and Mutation: The Works of Junji Ito on Film" and "Takashi Shimizu and the JUON Series". This makes the book rather easy to follow, although it still leaves a bit to be desired in terms of organization and clarity.

The author decided to deal mostly with the films made from the mid-80s onwards, claiming that the development of J-horror up to that point "requires several books of its own". This leads to starting the book rather arbitrarily, and without a sufficient introduction into the trends and motifs up to the mid-80s. Very little is said, and very briefly at that, about the folklore beliefs, legends, literature and early films which are the basis of what followed. Instead, right from the very beginning of Chapter I, Mr. Harper jumps into analysis of specific films by Nobuhiko Obayashi (HOUSE and IJINTACHI TONO NATSU) and Kiyoshi Kurosawa (SWEET HOME). Thus, some knowledge of the cultural and cinematic background against which J-horrors appeared is necessary for the full understanding of this book, and must be looked for elsewhere.

The analyses of the specific films are mostly decent, but not too profound nor elaborate: they provide the basic plot and elementary commentary on the film's qualities or lack thereof (acting, photography, pacing, plot logic, etc.) but rarely delve deeper than that. The styles or worldviews or obsessive themes of particular directors are rarely invoked, and even the connections and thematic similarities between different films are barely sketched, which makes the critiques rather simple-minded and devoted only to the most obvious. This hurts especially when one comes to the true masterpieces of J-horror, which often remain misunderstood by the author.

This is what Mr. Harper has to say on Miike's AUDITION: "Attempts have been made to read the film as a critique of patriarchal Japanese society, but in truth Miike's main intention is simply to shock the audience. This might not be a particularly noble ambition, and it's certainly something the director has tried before, but AUDITION is the most effective and successful attempt..." (page 70). Reducing this masterpiece to a mere shock-machine (albeit successful!) exemplifies the shallowness of the writer, not of the film in question. Later on, the author rightly labels BATTLE ROYALE "a milestone of contemporary cinema" but his brief and generic 'reading' of that film barely sustains such a ponderous claim. What, exactly, makes BR a milestone remains to be seen in some more ambitious study. A lengthy retelling of the film everyone has seen, Nakata's RING, is not a basis for anything deeper than the conclusion that it is, just like AUDITION, yet another film made merely to scare you, and that's it! Here goes: "RING does not attempt to carve out new territory or push the boundaries of the genre (although it did end up doing so, ironically). Its aims are much humbler: it seeks only to scare" (page 118). Even if one reduced these films to mere scare-mongering, their analyses leave a lot unsaid about HOW, exactly, these particular films work, unlike so many other which try the same, yet fail.

Jim Harper's writing is fluid and simple, easily understandable. It did require more proofreading and editing than it got, as many typos and clumsy sentences remain in the text. For example, it will take you a few pages of reading to see what, exactly, was meant by a sentence like this: "As Mima struggles to come to terms with the demands of her new career – including a graphic rape scene – others are equally unhappy with the situation..." (page 72). Lavish illustrations in black and white are spread throughout, while 32 pages in full color show-off numerous photos and film posters in the book's middle, which means that the book's text is skimpier than it appears. Although the full book has 192 pages, without photos the text would barely fill over 100.

Therefore, Flowers from Hell
may not be as thorough and detailed as some might want, but, on the other hand, those looking for a brief, simple, down-to-earth introduction to a phenomenon much more complex than here presented will be pleased by the user-friendly approach taken here. Basically, Jim Harper's writing is on the level of a slightly above-average user comment on IMDb and, as such, it can provide the basic information and elementary criticism on the J-horrors from the last 25 years. Noir Publishing did a good job with this finely printed and solidly designed book which has a greater appeal for the masses than for the smaller numbers of already initiated and devoted connoisseurs looking for something more and deeper.


PS: ovu knjigu ne treba mešati sa sličnim naslovom koji, za razliku od ove, ima moju toplu preporuku: FLOWERS FROM HELL: A SATANIC READER - zbornik priča, pesama i odlomaka, uglavnom od klasika književnosti (Milton, Bodler, Tven...), sa Rogatim kao protagonistom.

четвртак, 28. мај 2009.

ARABELA (1979)

s najvećim uživanjem podsetio sam se nedavno možda i najdraže mi serije iz detinjstva, prelepe češke ARABELE.

gledao sam je samo jednom, tada kada se i prikazivala na TV, u ranim 1980-im (verovatno circa 1982.), ali upamtio sam je bolje nego mnoge filmove koje sam gledao pre samo nekoliko godina. bilo je to, naravno, u vreme kada sam mogao bez rezerve da uživam u jednoj benignoj, nemračnoj, neciničnoj, nehororičnoj fantaziji, u vreme kada sam još verovao u bajke – šta više, kada sam ih neumorno gutao iz svake knjige koja bi mi pala šaka. detinja posla.

ARABELA u suštini nudi jednostavan koncept – sudar dva suprotstavljena sveta, i tragikomične posledice koje iz toga nastaju. konkretno, radi se o sudaru sveta bajki sa našim, 'realnim', do koga dolazi kada jedan glumac –pan majer- koji uživo na TV deci čita bajke pred spavanje pronađe čarobni prsten. pred njim se materijalizuje čarobnjak čija je jedina dužnost da mu ispunjava želje. hoteći da svom sinu osvoji igračku na vašaru, on traži da ga černodejec nauči streljanju, ali muke nastaju kada – u svetu bajki- ubije vuka koji govori, iz 'crvenkape'.

to potpuno poremeti svet bajki, ali pravi poremećaj nastaje kada čarobnjak za to bude kažnjen i proteran, pa reši da se osveti kralju i preotme mu prelepu ćerku, arabelu. osveta, u početku, uključuje to da černodejec iz svog zamka emituje nakaradne verzije bajki (prethodno magično uzevši lik našeg majera). to dovodi do rusvaja u svetu bajki, arabela sa svitom dolazi u naš svet da sredi stvari, tu se zaljubi u majerovog sina, a zapetljancija je u tih 13 epizoda od po 25 minuta više nego što biste verovali da ih fizički može stati! stalni preokreti i komplikacije, kao i cliffhangeri, glavno su obeležje dramaturgije ove serije.

međutim, još i veću draž od pukih twistova pruža veoma fini humor koji prožima seriju, sa sjajno uhvaćenim paradoxima i apsurdno-grotesknim situacijama do kojih dolazi kada junaci sveta bajki dođu u naš košmarni, banalni, moderni svet – ali i onda kada arabelina zla (ali takođe vrlo sexy!) sestra odluči da 'modernizuje' svet bajki uvođenjem asfalta, fabrika, đubreta, reklama i ostalog sranja na koje se primila tokom kratke posete našem svetu. 300 čuda se izdešava uz pomoć 2 skoro svemoguća izuma: jedan je pomenuti čarobni prsten koji, kad se samo okrene na prstu, ispunjava svaku zamislivu želju odnosno pretvara koga god hoćete u šta god hoćete (iz čega sledi niz blesavih transformacija), a drugi je čarobni plašt čijim se zakopčavanjem prelazi iz jednog sveta u drugi. pošto i plašteva i prstenova ima samo 2-3, niz zavrzlama nastaje kada ovi padnu u pogrešne ruke i u pokušajima da se oni povrate, kao i balans između svetova.

duh serije je, predvidivo, na strani sveta bajki i mašte, a naš prikazuje kao jedno ne baš najsjajnije mesto, ali ipak takvo na kome moramo – uz pomoć mnogo mašte- da sebi skrasimo dom. takođe, svet dece i njihovog načina razmišljanja odlično je shvaćen i prenet, tako da uopšte nemate osećaj 'šta matori đokica zamišlja da bi njegov unuk voleo da gleda', već, naprotiv, vidite očigledno uživanje u detinjastim i zabavnim situacijama kod svih, a pre svega odličnih glumaca.

kasting serije je savršen – preslatka anđeoska arabela (kao mlada mira joković), komični trapavo zli čarobnjak (podseća pomalo na peru kralja s bradicom), i uber-smešni pan majer, koga igra veliki češki glumac vladimir mensik (koji me podseća, ne po fizionomiji, nego po ugođaju, na taška načića: hoću reći, dovoljno je samo videti ga, pa da je pola šale već gotovo! tako genijalan dead pan humor, tako sjajan understatement usred najvećeg ludila i najapsurdnijih situacija i stanja u kojima se on nalazi – to zaista treba videti samo zbog njegovih reakcija), zatim, tu je njegova žena-domaćica, koja neodoljivo podseća na radu savićević, itd. itd.

iako se nema utisak naročitog budžeta, sve je to sasvim korektno usnimljeno, sa solidnom scenografijom, kostimima i rudimentarnim ali ubedljivim efektima. ono što je najvažnije, serija obiluje magijom ljubavi i duše, odiše iskrenošću i posvećenošću, i time prevazilazi današnje nabudžene američke serije za decu i mlade, u kojima ispod preskupih kostima i cgi efekata ne kuca nikakvo živo srce. u ARABELI duha ima za izvoz. posebno je dražesna otvorenost za iracionalno i apsurdno: tu su nastavnici pretvoreni u mikija mausa i džinovskog leptira, tu je fantomas (!), tu je otac pretvoren u jazavičara (koji govori!), tu su kralj i njegova svita koji završe u ludnici, tu su čarobnjakove sluge od kojih jedan ima glavu na skidanje a drugi je nekakav spooky patuljak sa klikerima umesto očiju, tu su snežanini patuljci koji otkrivaju kupatilo i wc šolju koriste kao vodeni tobogan – i još milion ludorija koje su zaista neodoljive i simpatične.

dajte joj šansu: kvaliteti ove serije nisu vezani samo za nostalgiju – zaista ne bih mogao da gledam preko 6 sati serije da se radi samo o nostalgiji! ne, ovo je beskrajno zabavna i duhovita serija koja se s užitkom može odgledati i pod stare dane, nevezano da li još uvek verujete u bajke. ARABELA će zagolicati dete u vama, ako ga niste do sada ubili.


PS: od istog reditelja koji potpisuje ARABELU, vaclava vorličeka, pogledah i crno-beli igrani film KDO CHCE ZABIT JESSII aka WHO WANTS TO KILL JESSIE? to je sf komedija nastala 10ak godina pre serije, ali sa istovetnim konceptom, samo što ovde kalamburi nastaju kada se likovi iz STRIPOVA presele u naš svet (i govore isključivo u 'balonima'!), ali sa sličnim poentama kao ARABELA. vorlicek je na strani mašte, izmišljanja i luckastih svetova kakvi ne postoje, ali obogaćuju ovaj naš, prozaični, racionalni… ima tu zabavnih i bleskastih situacija, i film vredi pogledati (ima 3- po mojoj tarifi), ali sve je to sa mnogo više duha i lepote odrađeno u ARABELI.

SVETO MESTO (1990)

(Ovaj tekst je poglavlje iz knjige U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, edicija 'Eldorado', Niš, 2007.)
Režija:

Đorđe Kadijević

Produkcija:
Magna Plus, Radio Televizija Beograd, 1990.

Trajanje:
90' (kolor)

Scenario:
Đorđe Kadijević,
prema priči 'Vij'
Nikolaja V. Gogolja

Direktor fotografije:
Aleksandar Petković

Muzika:
Lazar Ristovski

Šminka:
Anita Milivojević, Ratko Ristić

Scenografija:
Ranko Maskareli

Uloge:
Dragan Jovanović
Branka Pujić
Aleksandar Berček
Mira Banjac
Danilo Lazović
Maja Sabljić
Predrag Miletić
Radoš Bajić
Mihajlo-Bata Paskaljević
Dušan Janićijević
Igor Pervić
ZAPLET: Student teologije Toma vraća se sa vašara sa još dvojicom drugova. Prinuđeni su da na putu zanoće na salašu kod babe za koju se ispostavlja da je veštica (tačnije, mora). Ona jaše Tomu sve dok ovaj ne počne da izgovara molitvu 'Oče naš', te ona padne s njega. On je udara pesnicama i davi nakon čega se raščupana baba pretvara u prelepu devojku. Dolazak sablasnih crnih kočija njega prestravi, i on beži odatle...
 
Ubrzo potom, pozvan je da tri noći zaredom bdi i molitve čita nad telom Katarine, umrle kćeri bogatog vlastelina, a po njenoj poslednjoj volji. Stigavši na odredište, negde u pustoj ravnici, mladić vidi da je pokojnica – upravo ona devojka koju je ubio. Svi njegovi pokušaji da izbegne bdenje uzaludni su. 
             
(Na slici: D. Ognjanović, J. Ristić i Đorđe Kadijević, na tribini o srpskom hororu, Dom Omladine, april 2006.)

KRITIKA: Bezmalo dvadeset godina nakon LEPTIRICE (1973), Đorđe Kadijević se vraća hororu u nešto većem formatu: SVETO MESTO je snimljeno na filmskoj traci (mada u svedenim produkcijskim uslovima), ali mu festivalski i bioskopski život nisu bili suđeni. Imao je nekoliko projekcija na domaćim filmskim festivalima, van konkurencije, a onda je odmah prikazan na televiziji. Horor se ponovo gradi na motivima iz folklora i baziran je na još jednom klasiku fantastične književnosti. Istina, ovoga puta ne radi se o srpskom već ruskom klasiku, ali bliskost folklorne baštine naših naroda omogućila je bezbolno prenošenje Gogoljeve priče 'Vij, Kralj duhova' (1835) u naše krajeve. U pitanju je priča koja je do tog trenutka već imala dve ekranizacije: jednu veoma slobodnu, italijansku, i jednu prilično doslednu, rusku.

(Klasični biser Marija Bave DEMONOVA MASKA (La maschera del demonio, aka Black Sunday, 1960) na svojoj špici tvrdi da je scenario baziran na ovoj Gogoljevoj priči, što mnogi neupućeni kritičari slepo prepisuju kao činjenicu, iako je svakome ko je rečenu priču čitao jasno da film nema ni najmanje sličnosti sa njom. Producenti filma su verovatno osećali potrebu za nekom vrstom 'alibija' pod okriljem klasika, budući da su do tada filmovi fantastike i horora bili nezamislivi u italijanskoj kinematografiji. Bava je upravo ovim velikim hitom to uspeo da promeni... Jedina dotadašnja dosledna ekranizacija Gogoljevog 'Vija' nastala je, logično, u Rusiji. VIJ (1967) potpisuju trojica režisera: Georgi Kropačjov, Konstantin Jeršov i Aleksandar Ptuško. U pitanju je solidan film fantastike, u kome se mračne implikacije priče ublažavaju i infantilizuju, a film se svodi na paradu solidnih vizuelnih efekata, koji u kulminaciji prednost daju spektaklu a ne stravi. Najnovija filmska verzija ove priče potiče iz 2006. godine i dolazi (ponovo) iz Rusije.)
 
'Vij' je tipičan predstavnik slovenskog 'horor' pisanja, kako po svojim kvalitetima tako i po nedostacima. Nadasve jezivu premisu Gogolj obrađuje sa tipično slovenskom prostodušnošću i nezainteresovanošću za stravične aspekte zapleta. Priča je neujednačeni pokušaj pomirenja motiva folklorne fantastike s jedne i realističke, tačnije satirične pripovesti s druge strane, i po tome je jasan uzor Glišićevom pristupu u obradi slične tematike. Napisana je u vreme kada ruski autori, a Gogolj među prvima, počinju da otkrivaju bogatstvo i potencijale folklora za književnu obradu (donekle i pod uticajem evropskog romantizma). Autor, ipak, oseća potrebu da se čitaocu opravda za svoje posezanje za ovakvim motivima već u fusnoti koja prati naslov priče, u kojoj se kaže:
Vij – jeste kolosalna tvorevina prostonarodne uobrazilje. Tim imenom zovu Malorusi starešinu podzemnih duhova, kome očni kapci idu do same zemlje. Sva je ova priča narodno predanje. Ne htedoh ga ni u čemu menjati i pričam gotovo u istoj onoj prostoti kako sam ga čuo.
-N.V. Gogolj, 'Vij', u: Milica Nikolić (prir.), Antologija ruske fantastike XIX i XX veka, Nolit, Beograd, 1966, str. 341. (fusnota)

'Vij' počinje u izrazito satiričnom tonu, podsmevanjem studentima teologije i njihovim nepodopštinama, a i dalji razvoj zbivanja odlikuje se prozaičnim vrludanjima, nebitnim epizodama, bez osećaja ili interesa za ozbiljnije građenje atmosfere, bez smisla za ''pripremu terena'', doziranje napetosti i njenu gradaciju. Na udaru satire su pre svega bogoslovi (religija) i filozofi (intelektualci), a u manjoj meri i seljačko sujeverje. Veštica u ovoj priči važna je za autorove namere otprilike koliko i vampir Sava Savanović u Glišićevoj pripoveci, i do njenog završetka biva na sličan razočaravajući način marginalizovana, skrajnuta zarad satirično-humorističnog završetka.
Ako sve ovo imamo u vidu, mora se reći da je Kadijevićeva adaptacija predloška vrlo dobro izvedena, tako da izvlači znatno više potencijala skrivenog kod Gogolja. Time se podrazumevaju i žanrovski i idejni potencijali. Slično kao i u svim ostalim svojim adaptacijama, Kadijević se ni ovde ne zadovoljava pukom ekranizacijom, već smelo unosi izmene i značajne dodatke, sledeći duh originala, i pretežno ga unapređujući. Podsmeh sveštenstvu i seljačkom sujeverju, elaboriran u LEPTIRICI, ovde ga više ne zanima, i taj dominantan aspekt Gogoljeve priče on svodi na minimum. Humora i prostodušnosti (u priči prisutnih kroz razgovore i opijanja kozaka) u njegovoj adaptaciji ima znatno manje, odnosno ima ih u meri koja ne narušava dramsko tkivo i ozbiljnu, gotovo sumornu atmosferu. S druge strane, motiv seksualnosti – u priči tek mestimično naznačen, i nekonzistentno upotrebljen – u filmskoj verziji je bitno naglašen, odnosno doveden u prvi plan. Kadijević ruski predložak koristi tek kao polaznu osnovu za još jednu elaboraciju o prožetosti Erosa i Tanatosa.
 
'Vij' se završava šeretskom opaskom jednog lika da su sve žene – veštice. Ono što u priči izgleda kao usputna primedba bez mnogo veze sa simbolikom dela kod Kadijevića kao da postaje centralna ideja. Njegova ''veštica'' je u stvari besprizorna zavodnica, žderačica muškaraca, klasična la belle damme sans merci iz romantičarske i dekadentne literature. Time se Kadijević istovremeno nadovezuje na svoju interpretaciju priče 'Posle devedeset godina' u LEPTIRICI, gde su motivi seksualnosti i demonske žene bili prirodno pridodati originalu. Simbolika ''jahanja'' od strane more, viđena u završnici LEPTIRICE, u SVETOM MESTU je još očiglednija, i prisutna još od prvih scena filma. U SVETOM MESTU Kadijević odlazi još dalje od originala, i uvodi ekscese erotizma i užasa bliskije anglosaksonskom gotiku nego li pretežno blagim i benevolentnim slovenskim pokušajima u istom žanru.
 
Kadijević, dakle, razrađuje motiv fatalne žene još od uvodne epizode obojene jakim fantastičnim i horor tonovima. 
Kao i u LEPTIRICI, Kadijević nije zainteresovan za natprirodno po sebi: on odbacuje motiv vampirizma i pijenja krvi iz Gogoljeve priče, kao i ekstravagantne kreature kojima Vij, kralj duhova, komanduje u kulminaciji. Po tome je njegova verzija drastično različita od ruskog filma, kojim preovlađuje bajkovita, benigna atmosfera. U srpskoj verziji gotik je psihološki motivisan, odnosno fantastične natuknice su sve vreme dvosmislene tako da ostavljaju prostora za realistično tumačenje. Govoreći terminologijom Cvetana Todorova, SVETO MESTO se ne opredeljuje ni za prostore čudesnog (fra. marveilleux), poput ruske verzije iste priče, niti za pod-žanr čudnog (fra. etrange), u kome bi se sva naizgled natprirodna zbivanja objasnila poznatim prirodnim zakonima, već sve vreme oscilira na ambivalentnoj granici između ova dva, na kojoj je zapravo (po Todorovu) smeštena čista fantastika.
Numinozno je prisutno u svojim mračnijim aspektima, kroz osobeni spoj religioznog i folklornog horora, što je i Aleksandar D. Kostić dobro zapazio:
Bez alhemičarskog mistifikovanja, tačno uočivši religijsku utemeljenost samog žanra i potrebu da njegovu katoličku tradiciju usmeri ka pravoslavnoj doktrini, Kadijević se usudio da na mesto kanona i jasno definisanog sistema zabrana postavi sliku jednog mnogo apstraktnijeg, metafizičkog sveta, održavši visok stepen straha i napetosti, i upravo tako došao do autorske formule koja se u našim uslovima – potvrdila neverovatnom vitalnošću.
- Aleksandar D. Kostić, 'Strah i hrabrost', Ju film danas, br. 6, god. III/IV, novembar-decembar 1990/proleće 1991., str. 87.
SVETO MESTO je, u odnosu na TV filmove iz serijala 'Priče tajanstva i mašte', znatno razrađeniji i žanrovski svesniji pokušaj stvaranja autentičnog srpskog gotika. Može se pohvaliti većim produkcijskim budžetom, bogatijom scenografijom, boljom glumom i upečatljivijim prizorima horora nego što je bio slučaj u pionirskim radovima početkom sedamdesetih. Zrelost ovog filma ogleda se ne samo u žanrovskoj pismenosti, koja ga bez ustezanja može staviti rame uz rame sa gotskim klasicima Marija Bave iz šezdesetih, već i u zrelosti u pristupu koja od Gogoljevog predloška tka još složeniju, dublju i jeziviju priču o onostranim mrakovima što natapaju krhke ljudske psihe i oživljavaju im najstrašnije košmare.

Horor scene režirane su sa merom, bez preterivanja, ali sa upečatljivim smislom za detalj i za rad sa glumcima: Branka Pujić je naročito zlokobna i jeziva, kako u svojim realističnijim (erotskim) demonijadama tako i u onim nokturnalnim, tanatološkim, fantastičnim. Srpske lokacije (salaš, vlastelinski posed, pravoslavna crkva, seminar…) deluju autentično i vešto su upotrebljene, i šteta je što muzika Lazara Ristovskog nije raznovrsnija i bogatija: njegova monotona, repetitivna tema donekle umanjuje ugođaj pojedinih scena. Glumci su, bez izuzetka, izvrsni, od Dragana Jovanovića, čija je sklonost komičnom ovde mudro zauzdana, preko ubedljivog mračno-ljigavog Berčeka do epizodista koji upotpunjuju razrađeni svet SVETOG MESTA.

U dosadašnjoj tradiciji srpskog horora SVETO MESTO nema premca po ozbiljnosti, inteligenciji i dubini pristupa fantastičnom i stravičnom, i sasvim sigurno spada u sam vrh ovdašnjih dometa na tom planu. Iako možda pomalo arhaičan (u smislu da par decenija kasni za sličnim filmovima Marija Bave), to je barem film koji se sasvim slobodno može porediti sa najboljim Bavinim klasicima kao što su BIČ I TELO (La frusta e il corpo, 1963) i OPERACIJA STRAH (Operazione paura, 1966) u kojima se fantastično, gotsko i psihološko prepliću u neraskidivu, neodoljivo perverznu i zlokobnu celinu. U zemlji koja, poput Srbije, toliko zaostaje za svetom, pojava jednog ovako dobrog filma, makar i sa zakašnjenjem, zaslužuje svaku pohvalu i dobrodoščicu.

Na žalost, ovi kvaliteti nisu bili prepoznati u vreme premijere. U retke prikaze ovog filma spada već navođeni, Kostićev, koji pozdravlja ''veliki povratak gotovo zaboravljenog stvaraoca'' i zapaža:
S razlogom ubeđen u moć naracije, Kadijević je realizovao SVETO MESTO u klasičnom žanrovskom ključu, rasterećen potrebe za specijalnim efektima i bogatstvom dizajna, i potpuno posvećen slojevitom portretisanju malog broja uposlenih dramskih lica i gustini sugestivne atmosfere koju ovaj film nosi…
- Aleksandar D. Kostić, ibid, str. 87/88.
SVETO MESTO se pojavilo pred sam početak građanskog rata i sloma Jugoslavije i u moru drugih, prizemnijih problema, ostalo je prilično nezapaženo. Činjenica da je otišao direktno na televiziju, bez bioskopske distribucije, samo je deo izgovora za to. Slabo je verovatno da bi ovakav film u tadašnjoj klimi, usijanoj dnevno-političkim zamešateljstvima, bio adekvatno primećen i prihvaćen, iako je, da ironija bude veća, SVETO MESTO, neprikazivano u srpskim bioskopima, imalo kratku i ograničenu distribuciju u Americi.

Film je okrznut tim ratom i utoliko što su negativi do današnjeg dana ostali zarobljeni u Hrvatskoj, u čijim laboratorijama je bio razvijan. Ipak, u pitanju je film vanvremenih kvaliteta, i to što je po svemu bio izdvojen od dnevne-politike samo je kvalitet više i svedočanstvo integriteta njegovog stvaraoca. Za razliku od većine naslova nastalih u to vreme, SVETO MESTO i dve decenije kasnije deluje sveže i originalno, i sasvim zaslužuje kritičku re-evaluaciju.

среда, 27. мај 2009.

LEPTIRICA (1973)


(Ovaj tekst je skraćena i prerađena verzija poglavlja iz knjige U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, edicija 'Eldorado', Niš, 2007.)

Režija:
Đorđe Kadijević
Scenario:
Đorđe Kadijević
po priči ''Posle devedeset godina'' Milovana Glišića
Uloge:
Mirjana Nikolić
Petar Božović
Slobodan Perović
Tanasije Uzunović
Malo je srpskih filmova za koje se može reći da imaju status kult filma. LEPTIRICA je sasvim sigurno jedna od njih. Sam pomen tog naslova priziva sećanje na stravične trenutke pred malim ekranima, i još strašnije noći i snove posle toga. Slatka jeza obuzima vas kao uslovni refleks pri nailasku prvih slika u umu: noć.. vodenica… huk buljine… crne kandže isprobavaju belo brašno… prelepa devojka otkriva vampirske zube…
TV film LEPTIRICA istorijski gledano prvi je horor film snimljen u Srbiji. Alibi za njegov nastanak sastojao se u pozivanju na respektabilan predložak – priču 'Posle devedeset godina' (1880) Milovana Glišića. Ta priča, istina, nije istaknuta čak ni unutar osrednjeg opusa ovog klasika srpskog seoskog realizma, ali u vreme kada je bilo sumnjivo nalaziti horor u (samoupravnoj, proleterskoj) sadašnjosti bilo je ipak lakše preneti horor u prošlost, i podsmehnuti mu se kao produktu (prevaziđenog?) sujeverja.
Koliko je tematika vampira i veštica 'prevaziđena' pokazalo se odmah po premijeri: jedan čovek u Skoplju umro je od straha gledajući premijerno televizijsko emitovanje LEPTIRICE, a u tadašnjoj štampi rodio se niz napada na režisera koji nenaviknutoj publici nudi uznemirujući sadržaj kao vid 'filmskog terorizma'. O 'skrnavljenju' klasika da i ne govorimo… Međutim, ostaje neumitna činjenica da je LEPTIRICA do današnjih dana ostala jedan od najupečatljivijih domaćih filmova: kultni film, onaj koji se prepričava, koji se pamti, koji proizvodi košmare… kako pravi horori i treba da čine!
U Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašni momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da Radojkinu ruku, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Niko ne sme više da zanoći u vodenici. Strahinja pristaje, i uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu. Posle malo peripetija, seljani uspevaju da pronađu Savin grob u 'Krivoj jaruzi'. Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu.
Kadijevićeva adaptacija se uglavnom dosledno drži duha pripovetke, prenoseći i njen ironičan odnos prema seljačkom sujeverju. Ovaj je, istina, komplikovan činjenicom da nam režiser već u prvim minutima filma prikazuje napad vampira na vodeničara, tako da gledalac nema sumnje u pravi povod stravičnih dešavanja. LEPTIRICA počinje prilično nedužno, gotovo kao romantična komedija sa blagim primesama natprirodnog, ali postepeno postaje sve zlokobnija. Kadijević lukavo koristi humor kako bi obezoružao gledaoca i efikasnije ga šokirao kasnijim deonicama u kojima se postepeno gubi dotadašnji duh vedrine a natprirodno više ne tretira sa podsmehom.
Uvodna scena vodeničarevog ubistva dobar je primer Kadijevićevog smisla za detalj. On napušta direktnost i eksplicitnost iz Glišićeve priče, gde se vampir javlja pod jakim svetlom, opisan u skladu sa narodnim verovanjem, bez mistifikacije. Umesto tradicionalnog pokrova, Kadijevićev vampir se skriva iza crne mantije i kukuljice i jedva se dâ opaziti. Umesto čitave figure, radije je nagovešten kroz niz fragmentarnih krupnih planova: izbečeno oko nadsvođeno gustim obrvama vidi se kroz procep u daskama zida vodenice, njegovi dlakavi prsti sa kandžama prebiraju po belom brašnu, krupni plan otkriva pacovolike zube ali ne i lice pod kapuljačom. Odličan je i detalj sa prolivenom krvlju vodeničara koja se meša sa brašnom... Ikonografija koju režiser koristi potiče iz srpskog predanja, i ne duguje ništa zapadnjačkim vampirima-zavodnicima kakve su na filmu ovekovečili Bela Lugoši i Kristofer Li.
Kadijević čini radikalan odmak od Glišićeve priče kada daje poseban naglasak liku Radojke, Strahinjine ljube. Kod Glišića ona jedva da je epizoda, čija je jedina svrha da motiviše siromašnog mladića na stravično iskušenje. U filmskoj verziji Radojka (u tumačenju prelepe Mirjane Nikolić) oličava anđeosko-demonski aspekt ženskog, sa erotizmom u priči potpuno odsutnim. Kadijević poseže za suptilnim tretmanom Erosa i Tanatosa po duhu bliskijem klasicima fantastične proze iz 19. veka nego li tadašnjim filmskim uzorima. U ranijim, lirskim scenama, Radojku vidimo kao lepu, nedužnu pastiricu sa jedinim nesvakidašnjim detaljem u vidu duge crvene kose. Nešto kasnije, međutim, Kadijević prikazuje neobičnu, oniričnu scenu koja, na prvo gledanje, može čak delovati redundantno, nebitno za film. U njoj, Radojka posmatra svoj odraz na vodenoj površini, a iz šume oko nje čuje se huk jezive buljine. Ona, međutim, ne pokazuje da se boji, već leže na travu i zaklapa oči, kao da se predaje nevidljivom zavodniku. Čini se da je šuma prožeta drevnim, demonskim prisustvom...

Kadijević umesto epigonstva poseže za autentičnom srpskom tradicijom i iz nje crpe energiju koja njegovu vampiricu čini autohtonim, ovdašnjim, nadasve živim i ubedljivim stvorom. Ta vampirica istovremeno korespondira sa lokalnim, srpskim, kao i sa univerzalnim arhetipovima demonskih sila. Ove scene režirane su sa umešnošću koja evocira arhetipsku snagu i time daleko prevazilaze tadašnje gotske hororčiće Hamerove produkcije. S pravom su se urezale u sećanje generacija domaćih gledalaca kao najstrašniji horor prizori ikada viđeni na našoj televiziji.

уторак, 26. мај 2009.

SAMOUDICA: urlikanje



ja zaista nisam poznavalac niti pratilac pozorišta. ne volim taj medij, pa to ti je! kad govorimo o vizuelnim umetnostima, ja sam 100% filmski čovek, a ako ćemo o pisanoj reči, onda OK, pored romana i priča mogu da svarim i poneki komad. znači, napisanu dramu mogu i hoću da pročitam, ali urlanu sa dasaka koje mi ništa ne znače – neka, hvala.

ipak, pošto sam s velikim uživanjem odavno pročitao dramu SAMOUDICA ace radivojevića, iskoristio sam priliku da 22.05.2009. posetim njenu premijeru u ateljeu 212 i uverim se kako taj text izgleda odglumljen i režiran i vizuelizovan.

priznajem, imao sam neku zadršku pred lečićem kao glavnim ispitivačem na ovoj 'audiciji iz pakla', ponajviše zbog njegove sklonosti da urla i glumata čak i na filmu (najskorije viđen takav NA PLAVOM DUNAVU i u AŽDAHI), pa se stoga zabrinuh na šta li to tek liči u pozorištu, gde SVI urlaju jer im je to posao. no, mogu reći da je on sasvim respektabilno odradio taj lik. ne savršeno, bar za moj pojam: čitajući text u glavi sam imao junaka koji je više mefistofelski, pomalo neljudski, kao neki lu sajfer koji ima natprirodna saznanja o ljuckim bićima kojima se samo poigrava dok ih ispituje iako zapravo sve o njima već zna i to znanje koristi da ih dodatno sjebe.

dakle, više jedan creepy hladan i zlurado ciničan entitet (baš kao de niro u ANGEL HEART) koji ne pada u vatru kao lečić na sceni. lečić je ovde ljudskiji, normalniji, veseliji, (naizgled) prijateljskiji nego što (za moj groš) treba, a onda u nekoliko navrata (za mene, bez potrebe) krene da urla, i totalno se raspomami u sceni u kojoj ima da išutira jednu bosansku vreću za boks, jednog otužnog humanistu sa svojim praznjikavim sitnim pričicama o 'ovo malo duše' kod svojih sitnih, nebitnih likova iz banalne svakodnevnice. kad se leka tu zalaufa da ga šutira, idućih 5-10 minuta predstave on ne može da dođe do daha i normalno izgovori svoj text. no, sve u svemu, nije to loše, iako je manje demonizma, a više 'ljudskog, previše ljudskog' u toj izvedbi.

mlada glumica koja ima da igra ambicioznu provincijalku spremnu, ako zatreba, da se naguzi i/ili popuši gde treba, 'ako je umetnički opravdano', ima nezahvalnu ulogu, koja uključuje i zabavnu ali predugu pesmu-performans 'moj dečko je srbija'. potonji je izveden zadivljujuće uspelo, ali –rekoh već- predug je i previše repetitivan. ta pesma bi bila efektnija da je bar za 1/3 kraća.

boki dimitrijević je takođe u nezahvalnoj ulozi – em ima da igra najvećeg zlikovca u predstavi, em među ovolikim lepoticama, on jedini ima full frontal nudity (sa raspinjanjem i guženjem pride); on je možda i suviše šarmantan u tom liku koji ne bi trebalo da bude simpatičan nimalo, već bi od prvih replika trebalo da mu poželimo ono što mu aca, katarktički i wishfulfillmentski, priredi na kraju, a što nakon pomenutog šutiranja uključuje i rastrćivanje iza scene.

najzad, 'sofija' je dobro kastovana, ubedljiva u liku jedine zapravo simpatične osobe u svedenom kastu predstave, pa je zato ubedljiva i njena transformacija na kraju.

u suštini, ovo je explicitno programski text, maltene pamflet ace radivojevića, sa svim njegovim trejd-mark šokovima, lascivnostima, bezobrazlucima, blasfemijama, mizantropijom i satanskom satirom. znači, ne treba očekivati ne znam kakvu dramaturgiju, razvoj likova, suptilnosti niti pod-text: ono što je drugde pod-text, ovde je over-text, i jasno se, deklarativno iznosi kroz dijaloge i monologe. duh pobune i ogorčenja i gađenja koji provejava svakom rečenicom autentičan je i nepatvoren, i prilično uspešno je prenesen na scenu.

izvesna statičnost i repetitivnost u inscenaciji (koja se ipak svodi na niz od 3 intervjua – dakle, ljudi pričaju i to je sve tokom najvećeg dela predstave) oživljena je koliko se to moglo, kako 'akcijom' na samoj sceni, tako i najoriginalnijim i najefektnijim vizuelnim detaljem 'iza' scene. naime, scenom dominira čuvena slika 'seoba srbalja', popriličnog formata. kada dođe red da nesrećne audicioniste pridavi i pojebe nenad bekvalac (u maskirnoj uniformi i, često, sa SM kožnom maskom na faci), to se dešava iza tog platna, ali zahvaljujući pozadinskom osvetljenju mi zapravo vidimo šta se zbiva kroz to platno – a na pozadini kosovskog mita vidimo neke ljude koje bukvalno jebu u dupe. čak i onda kada su već mrtvi.

ovde ne samo što ništa nije sveto, nego su najveće svetinje prve koje se preispituju.

sve je to izvedeno na više nego upečatljiv način, te stoga ja na ovu konkretnu inscenaciju tog texta nemam većih zamerki sem već navedenih cepidlačenja i subjektivnih problema sa pozorišnim medijem kao takvim. sasvim sam ubeđen da je ova predstava dobrodošao dah svežeg vazduha u tom mediju i da je vredna i potrebna, pored ostalog i zbog originalne zabave koju nudi, ali i zbog šokantnog preispitivanja naše stvarnosti i katarze koju nam obećava, a onda je na kraju podmuklo – oduzima.

kao i u svim velikim hororima, zlo nije pobeđeno, već i dalje nastavlja svoj pohod, ka novim i novim samoubicama.

inače, čitav ovaj tekst bi trebalo uzeti sa zadrškom: ne samo zato što ga piše neko ko u pozorište ide jednom u 10 godina, nego i neko ko se druži s acom r. dakle, sve ovo je 'drugarska kritika' - for what it's worth.

Aftermath predavanja o Stivenu Kingu na filmu


Predavanje je bilo i prošlo.

Ja sam veoma zadovoljan: došlo je bar 50-60 neznanih duša + drugari i saučesnici, i sasvim strpljivo i u tihom strahopoštovanju saslušali su to što sam imao da im saopštim tokom tih 100-ak minuta priče ilustrovane insertima.

Za sve koji nisu mogli tada da se pojave, evo audio snimka te govorancije, kojom sam, uzgred budi rečeno, zadovoljniji nego većinom mojih dosadašnjih predavanja. Mislim da je bilo živahnije i zabavnije nego inače. Proverite:

http://rapidshare.com/files/237407767/Stiven_King_na_filmu__DOB__23.05.09..rar

Naravno, najluđi deo večeri usledio je potom u Skadarliji, gde sam sa društvom uz piće, meso i trbušne plesačice proslavio svoje nedavno iniciranje u sektu magistara.

Jedan sumanuti i krajnje nepouzdan osvrt na to veče možete videti ovde:

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2009/05/rivju-predavanja-o-stivenu-kingu-na.html


Da ne bih opterećivao blog velikim slikama, album sa fotkama koje je te večeri Miloš neumorno sočinjavao možete videeti na Fejsbuku, ovde:

http://www.facebook.com/album.php?aid=79572&id=674782258

петак, 22. мај 2009.

IZ UGLA NEVINOG POSMATRAČA















I tako eto, naša mala i skromna država dobi još jednog magistra. Ovog puta, za razliku od mnogih svojih prethodnika - koji su mnogo više Magarci, a manje Misteri - novopečeni Magistar može sa pravom reći da je ovo samo jedan običan dan i nemonovan sled okolnosti i događaj u životu jednog iskrenog, uživo skromnog i pomalo paraniočnog intelektualca; koji je naravno, jasno, virtuelni tvrdoglavi magarac.

Znajući ko je sve doktorirao u ovoj rupi od Srbije, a ne magistrirao, uvek sam bivao zatečen činjenicom da izvesni Dejan Ognjanović radi na faxu sa VII stepenom; pored onolikih naučnih radova, knjiga, eseja, kritika i kojekakvnih onanija nasve 4 strane sveta. Njegova paranoična svest mu je uporno govorila da ga neko tu koči i unazađuje, ali je jučerašnji događaj na Filozofskom Fakultetu ad akta stavio njegove strahove i zablude.

Kao što sam i očekivao; kao što sam mu i govorio; srećan si ti što u komisiji imaš tri gospođe. I to je mnoooooogo bolje no neka 3 uniformisana matora intelekualca koji se recimo više pale na Poove krimi radove i poeziju, nego na njegov gothic stil i fantastiku. Štura ženska svest - kao što se u 3D pokazalo - je sklona da prihvati novine i moderna shvatanja i teorije; bez obzira na skromne kvaziintelektualne doskočice i neminovna kontriranja. A šta bi bilo da nema oponenata?

 












PART UNO
Počelo je čitanjem predsednice komisije delova iz naučnog rada, uz kratak zajednički osvrt i kritiku celokupnog tročlanog žirija u pisanoj formi, koji je ostao daleko od očiju javnosti BTW. Boring!

PART DUO
Onda je sam autor i budući stepenaš krenuo da " brani" svoje čedo. Ovo je već postalo ustaljena rutina za Dejana Ognjanovića; pa je tako tihom rafalnom paljbom, ali umešno i vešto, često koristeći stručnu terminologiju i pojmove, osvrnuo se prilično kratko na zajednički svoj i Poov dosadšnji učinak u Srba. Autorova lična impresija i kritika: nije bilo aktivnog učešća video bima, koji je likovao iznad glave magistranta (bolje ga je bilo skinuti). Ognjanović je sve vreme sedeo; trebao je da ustane i unese tako potrebnu dozu dramatike i teatralnosti. I naravno, sve je to trebao začiniti glasnijom naracijom. Sve u svemu - BORING AGAIN!

PART TRE
E onda nam se obratila gošća iz - kako sam shvatio - Crne Gore. Fina gospađa, i svakako intelekualac pun duha i vedrine, nam je u par rečenica iznela svoje impresije likom i autorovim delom. Postavila je kao servirano pitanje magistrantu, na koje je ovaj sa zadovoljstvom odgovorio.

 












PART QUATRO
I onda, iz sna me prenula gospođa mentorka. Čini se da sve što je bilo u prošlosti između profesora i asistenta je ostalo zamagljeno u daljini inspirativnog i nadahnutog expozea očigledno glavnog člana žirija. I dobro je tako; nadam se da su se posle profesor i asisitent srdačno izljubili čestitajući jednog drugom. Tradicionalna neslaganja su ostala u paralelnim svetovima; pa ipak na ovom nivou intelektualne svesti, često suprostavljeni stavovi, koliko god izgledaju daleki, u biti ostaju na istoj strani - na strani nauke,pisane reči i značajne naučne tekovine.

PART QUINTO
Posle je usedila pauza, a potom i LA FIESTA. Šampanjac se pio; u kavijaru se uživalo.

 












I eto tako, jednog lepog i sunčanog dana - možda je neko očekivao munje, gromove, gotsku mračnu ponoćnu orgiju veštičarenja i onostranog mudrovanja - Master of Darkness je postao Mr of Darkness.