izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 26. јун 2017.

THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT by Dejan Ognjanović



          S ponosom vam predstavljam prvu moju knjigu koja će premijeru imati u inostranstvu, na engleskom jeziku. Tačnije rečeno, ovo nije – kako to normalno biva, kad se uopšte ponekome sa ovih prostora desi – nešto pisano na srpskom pa onda prevedeno na engleski; knjiga o kojoj govorim originalan je tekst, naručen iz inostranstva i napisan na engleskom, a početkom avgusta izlazi iz štampe i naći će se širom Kanade, SAD i ostatka zapadnog sveta.

            Dakle, u pitanju je 11. naslov u serijalu specijalnih izdanja vodećeg svetskog horor časopisa Rue Morgue (za koji redovno pišem već sedam godina), pod naslovom THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT. To je edicija koju čine bogato ilustrovane i sjajno dizajnirane, popularno-stručne knjige na najrazličitije teme. 

U nekima od prethodnih ja sam takođe učestvovao, a najviše u knjižici HORROR MOVIE HEROES, gde sam priložio nekoliko ekskluzivnih intervjua sa majstorima horora (klikni za detalje). Evo nekih od prethodnih izdanja.
            Lavkraft je u dosadašnjoj istoriji ovog magazina već dva puta bio na korici, kao predmet spec. temata – a po drugi put je, pre dve godine, u broju 161, to bilo zahvaljujući upravo meni, budući da sam tada osmislio i napisao temat o 125 godina od njegovog rođenja. Za taj temat bio sam nominovan za Rondo nagradu i našao se u najužem izboru (honourable mention).
Veliki uspeh koji je taj broj i taj temat požnjeo kod čitalaca, fanova i kritičara naveo je odgovorne drugove iz Rue Morgue magazina da priču o Lavkraftu, njegovom značaju i uticaju, prošire na jednu zasebnu knjižicu, i naravno – za taj rad su angažovali mene. Evo kako izgleda njihov opis izdanja i raspis pretplate.


NOW AVAILABLE FOR PRE-ORDER.
SHIPS AUGUST 1, 2017
 Rue Morgue Library #11: 
 THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT 
Enter THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT, Rue Morgue’s exploration of the strange imagination of one of the most influential minds in horror.
From Lovecraft’s early life to his dying breath, author Dejan Ognjanović peers at the humanity behind the horror of a genre giant who has few peers in the genre, and whose importance only grows with time.
Features words with some of the biggest names in horror today, along with insights and anecdotes from scholars and contemporaries as we spotlight Lovecraft’s sprawling mythos in literature, film, TV, games, comics and more.
Plus! Lovecraft’s favourite horror stories, must-have Lovecraftian anthologies, best film adaptations and more!
76 pages, perfect bound soft cover
Shipping is FREE to anywhere in the US and Canada.


Detalje o drugim izdanjima ove edicije imate OVDE.

Obim ove knjige iznosi 35.000 reči, odnosno 115 autorskih kartica. To jeste možda kraće nego što bih voleo i nego što bih na zadatu temu imao da kažem, ali je deo izazova bilo upravo i to da što konciznije sažmem suštinu i da na relativno malom prostoru organizujem i smestim ono što je najbitnije. Svako ko je i sam pokušao da nešto piše, ili barem da se kao profesor ili kritičar bavi tuđim pisanjem (a ja sam bio u sve tri pomenute uloge), zna da je verovatno najveći problem, odnosno postignuće, nečije umeće da se razluči bitno od nebitnog.
Na tom ispitu i mnogo veći su pali, trpajući anegdote, digresije, trla-baba-lan triviju i koješta; ja sam zadovoljan kako sam se izborio sa ovim ograničenjem i kako sam maksimalno ispunio prostor onim što je, po meni, najvrednije da se o Lavkraftu kaže – ali, da ne pričam mnogo o tome, uskoro ćete, ako želite, biti u prilici da se i sami uverite u to da li sam i koliko uspešno obavio ovaj zadatak. Ipak, kad/ako budem radio srpsku verziju ove knjige, neka poglavlja ću svakako da proširim, naročito iz njene druge polovine, koja se bavi Lavkraftovim posthumnim životom – odnosno, uticajem na pisce savremenike, pisce mnogo kasnije i nama savremene, zatim njegovim životom u drugim medijima: film, strip, video igre, itd.
Ekskluzivno za čitaoce ovog bloga sada nudim nešto što nema ni na sajtu Ru Morga: evo kako izgleda sadržaj ovog izdanja. Uzgred, moram da napomenem, imao sam potpunu slobodu da sadržaj ove knjige osmislim kako želim, a jednom kad sam to učinio, to je tako i prihvaćeno, bez ikakvog bitnijeg menjanja i mešanja sa strane. 

Evo čega tu ima:

1. Introduction
Lovecraft: Out of the Universe

2. Lovecraft: A Lifetime of Nightmares
(Chronology of key life events)

3. Lovecraft's Views (1): Cosmicism
A Brave New World of Gods and Monsters

4. Lovecraft's Views (2): Gender and Sex
Amatory Phenomena

5. Lovecraft's Views (3): Race
Shapeless Forms of Organic Entity

6. Poetics of the “Weird Tale”
Leave Your Humanity at the Threshold

7. Writings (1): Dream Cycle
The Other Gods
                                
8. Writings (2): Poe’s influence
The God of Fiction

9. Writings (3): Lovecraft and the Gothic Tradition

10. Lovecraft and the Occult
Crack-Brained Cults

11. Necronomicon and Other Occult Books
Dreaded Volumes

12. The Cthulhu Mythos
including 1 full page sidebar
Cthulhu merchandise: That is Not Dead Which Can Eternal Shop

13. Localities: Real, Semi-real and Imaginary
Lovecraft’s Weird Topography

14. Cosmic Horror
Infinity Beyond All Nature

15. Lovecraft and SF
Unplumbed Space

16. Lovecraft’s Literary Influence: Contemporaries and Classics
The Lovecraft Circles

17. Lovecraft’s Literary Influence: Modern Masters
Children of Cthulhu
                                
18. Lovecraftian anthologies
including 1 full page sidebar
22 Must-Have Lovecraftian Anthologies

19. Lovecraft’s views of horror cinema
Twaddle Which Passes for 'Horror Tales'

20. Lovecraft on Film: The 10 Best
(adaptations of Lovecraft’s works)

21. The 10 Best Lovecraftian films
More Than Just Tentacles
(unrelated to HPL's writings, but with his spirit)

22. Short films
Great Short Ones

23. Lovecraft on TV
Madness on the Small Screen

24. Lovecraft in Comics

25. Lovecraft in Music
A Chaotic Babel of Sound

26. Lovecraft in FRP & Video Games
Games to Play in the Dark

27. Afterword:
Lovecraft’s Legacy

            Eto, početkom avgusta, uoči Lavkraftovog rođendana (20. avgust), izlazi u belome svetu The Weird World of H.P. Lovecraft by Dejan Ognjanović. Ko je raspoložen i voljan, može to da naruči onlajn preko ovog linka za samo 10 dolara.
Verovatno ću i ja imati neki broj autorskih primeraka do kraja avgusta, ali o tom potom.

петак, 23. јун 2017.

Mario Bava na RTS-u!



            S velikim zadovoljstvom najavljujem i objavljujem sledeće: od 25. juna, nedeljom na RTS2 od 23.00, emitovaće se ciklus od 13 filmova kultnog italijanskog režisera Marija Bave. Reč je o prvom obimnom predstavljanju ovog značajnog, a ipak skrajnutog autora, na srpskim televizijama.
         Urednik filmskog programa RTS-a Nikola Popević (nekadašnji, a i dalje povremeni saradnik ovog bloga) zamolio me je da, ovom prigodom, napišem uvodni tekst kojim će ovaj zaista unikatno vredan ciklus biti najavljen na sajtu RTS-a. Ako vam je ćirilica draža, tu najavu možete čitati OVDE – ali, kad ste već na ovom mestu, bolje to lepo i na latinici pročitajte na The Cult of Ghoul.
Evo mog teksta o Bavi uopšte i o konkretnim filmovima ponaosob...


 Mario Bava, majstor strave 


            Mario Bava (1914-1980) jedan je od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih, najraznovrsnijih horor reditelja u istoriji filma: ostavio je neizbrisiv trag ne samo u italijanskom hororu, gde se slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija, nego i u svetskom filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očigledno je u hororima svih italijanskih horor reditelja koji su za njim usledili, od Darija Arđenta do drugorazrednih imitatora; ovo drugo priznali su mnogi, u rasponu od Tarantina i Tima Bartona do Martina Skorsezea. Federiko Felini je Bavu preporučio za reditelja segmenta u omnibusu prema E. A. Pou, Neobične priče (L' histories extraordinaires, 1967), a kada je tu epizodu („Tobby Dammit“) ipak lično režirao, ikonografiju demonske inkarnacije (plavokosa devojčica u haljinici, sa loptom u rukama) pozajmio je direktno iz Bavinog filma Operacija strah (1966).
            Genijalnost ovog umetnika filmske strave ne može se dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film fundamentalan je i prvorazredan – i to ne u istorijskom, antikvarskom smislu. Ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i zapanjujuće živahni i dan-danas, a među njima je bar pet-šest bezvremenih klasika.
U njegovom opusu nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati karakteristični za italijanski horor film. Zajedno sa Rikardom Fredom uveo je triler-horor i fantastiku u italijanski film. Njegov gotik je znatno kompleksniji, psihološki ubedljiviji i ozbiljniji od tretmana gotskih motiva u Hamer produkciji ili kod Rodžera Cormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, filmovi su mu znatno senzualniji i uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.
Najraznovrsniji autor italijanskog horora, Mario Bava je podjednako uspešan u horor-trileru, natprirodnom hororu, gotiku, SF-u, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili crno-belo, pritajeno sablastan (Operacija strah) ili eksplicitno nasilan i krvav (Lančana reakcija), kemp-razdragan (Opasnost: Dijabolik) ili ultrabrutalno nihilistički (Besni psi), Bava uvek izvlači maksimum iz predloška i oplemenjuje ga svojim pristupom.
Bio je prvi horor režiser koji je potencirao mračne i ironične završnice filmova, a zaslužan je i za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora: Barbara Stil postala je nekrunisana kraljica evropskog horora zahvaljujući kultnom filmu Maska demona.
Pre nego što je počeo da režira u 46. godini života, bio je direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Roselini, G. V. Pabst i Raul Volš.
            Sva svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih neuslova na nivou najranijih filmova Rodžera Kormana, i uspeo da se to ne odrazi na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Recimo, kada je producent ostao bez novca usred snimanja Operacije strah, glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema Bavi i projektu.
            Njegov sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora (gostovao je u Beogradu pre dve godine); zanat je pekao kod oca, čiji je asistent bio na svim filmovima počev od 1965. Bavin poslednji film, Šok, režirali su zajedno.

25. jun
Black Sunday
Maska demona
Veštica na čije lice prikuju „Demonsku masku“ sa lomače proklinje svoje mučitelje. Nekoliko vekova kasnije, ona slučajno biva vaskrsnuta, i uz pomoć vaskrslog demonskog ljubavnika sveti se potomcima nekadašnjih inkvizitora dok pokušava da se inkarnira u telo svoje pra-pra-pra-unuke. Vrhunska, mračna poezija na filmu: savršena, i retko dosegnuta atmosfera gotskog horora.

2. jul
The Evil Eye
Devojka koja je suviše znala
Zvanično prvi đalo (giallo) film ikada. Već u njemu Bava je postavio sve ključne motive: obična osoba postaje svedok zločina a potom i „detektiv“; policija je nesposobna i/ili skeptična prema glavnom junaku; misterija identiteta ubice (koji je često u kožnom mantilu, sa rukavicama i šeširom); neočekivan preokret na kraju (što uključuje neočekivan pol ubice); luckasti sporedni likovi i bizaran humor...

9. jul
Black Sabbath
Tri lica straha
Ovo je jedan od najboljih horor omnibusa svih vremena. Tri horor priče povezane su samo preko naracije Borisa Karlofa, ali sve tri su natprosečne. Prva govori o ženi koja krade prsten sa staričine samrtne postelje, a ova se vraća po isti sa nezaboravno iskeženim licem. Druga je o zgodnoj ženi koju telefonom progoni voajer s pretnjom da neće dočekati zoru (moguća inspiracija za početak Krejvenovog Vriska). Treća je ujedno i najduža i najbolja: dok su prve dve smeštene u moderni ambijent, treća je gotik baziran na priči Alekseja Tolstoja „Porodica vukodlaka” koja se dešava u Srbiji.

16. jul
Knives of the Avenger
Noževi osvetnika
U ovom filmu Bava kao da rimejkuje čuveni vestern Šejn, ali prebacujući ga u okruženje vikinga. Zaplet se tiče vikinškog junaka, veštog u baratanju noževima, koji štiti mladu ženu i njenog malog sina od zlikovca koji žudi za njom i za vlašću.

23. jul
Kill Baby Kill
Operacija strah
Unikatno sablastan spoj gotika i misterije: doktor dolazi u maleno selo da izvrši autopsiju ubijene žene. Kako izgleda, počinilac je duh devojčice čija majka, baronica, živi u zlokobnoj vili... Iako su ubistva prilično brutalna i krvava za to doba i za taj podžanr, naglasak je ipak na gustoj atmosferi izolovanog sela opsednutim strahom od natprirodne pretnje koja može da se okomi na bilo koga. Majstorski postignuta jeza, sjajni dekori i fotografija, i još jedna Bavina inovacija koja će kasnije često figurirati u italijanskom hororu: motiv deteta kao potencijalnog „monstruma“.

30. jul
Five Dolls for an August Moon
Pet lutaka za avgustovski mesec
Gosti bogatog industrijalca na jednom ostrvu postaju žrtve tajanstvenog ubice. Likovi su iritirajući a ubistva nisu urađena na teatralan i upamtljiv način. Ovo je rutinski triler sa nešto naglašenijim zločinima i Bavinom zločestom ironijom.

6. avgust
Ray Colt and Winchester Jack
Rej Kolt i Vinčester Džek
Špageti vestern o dvojici odmetnika u potrazi za mapom koja pokazuje mesto gde je zakopano zlato dok se mlada Indijanka pretvara da im pomaže, a zapravo ih okreće jednog protiv drugog.

13. avgust
Four Times That Night
Koliko puta... te večeri
Erotska komedija o momku i devojci koji tek što su se upoznali. Jedne večeri ona se vraća pocepane odeće a on ima ogrebano čelo. Zatim četiri različite osobe nude četiri sasvim različite verzije toga šta se desilo te noći...

20. avgust
Bay of Blood
Lančana reakcija
Bar tuce likova nalazi se u i oko kuće u zalivu i bori se za nasledstvo tog imanja, što služi kao izgovor za desetak maštovitih, žestokih scena ubistava. Mario Bava ovde postavlja temelje slešeru, pri čemu je kopija njegovog filma najočitija u serijalu Petak 13-ti. Iako su ovde motivi prizemni (nasledstvo), Bava zaplet tretira sa mnogo više duha i samosvesnog crnog humora, a scene ubistava su pravi mali biseri. Pošto su pojedini prizori bili previše krvavi za vreme kada je nastao, ovo je najviše cenzurisan od svih Bavinih filmova.

27. avgust
Baron Blood
Krvavi baron
Ovaj pokušaj modernizovanja gotika govori o čoveku (Džozef Kotn) koji se vraća u porodični zamak u Austriji i nehotice oživi svog zloglasnog pretka, sadističkog Krvavog Barona. Oplemenjen je tipično Bavinom stilizacijom a kontrast između modernog sveta današnjice (prema kome je Bava imao izraženu distancu) i mračnih podruma i soba za mučenje u starom zamku je vrlo zanimljiv.

3. septembar
Lisa and the Devil
Lisa i Đavo
Glavna junakinja (Elke Zomer) je u Španiji kao turista: nakon što je impresionirana slikom Đavola, počinje da viđa  čoveka koji mu nalikuje (Teli Savalas). Onda dospeva u gotsku vilu, a delirijum koji usledi nemoguće je prepričati... Vizuelno predivna stilizacija komplikovanog zapleta u kome se reinkarnacija, košmari, ubistva i vaskrsenja odigravaju logikom košmara iz koga buđenje vodi samo u novi košmar. Ovo je gotik koji se graniči sa art filmom.

10. septembar
Kidnapped AKA Rabid Dogs
Besni psi
Iako se ne radi o hororu već o road-movie trileru, nivo realističnog nasilja, nihilizma i saspensa koji Besni psi proizvode može se meriti sa najkošmarnijim deonicama najboljih filmova Vilijama Fridkina. Preko 90% filma smešteno je u natrpani auto koji pljačkaši banke otimaju na semaforu jer je njihovo vozilo izbušeno policijskim mecima. Vozač otetog auta je otac koji žuri da svog bolesnog sina (u groznici) odveze u bolnicu, a sa trojicom zlikovaca je i mlada žena koju su pokupili kao taoca. Ovo je daleko najmračniji film Marija Bave i jedan od najklaustrofobičnijih, najnapetijih ikada snimljenih. Remek delo i najbolji Bavin film.

17. septembar
House of Exorcism
Kuća isterivanja Đavola
Bavin artizam i nerazumljiv zaplet filma Lisa i Đavo nisu bili po volji producenta, Alberta Leonija, pa je on, u želji da inkasira uspeh Isterivača Đavola (1973) sam dosnimio scene u kojima opsednuta žena, vezana za krevet, vrišti, bljuje, izbacuje guštere i psuje sveštenika koji bi da istera Đavola iz nje. Nadrealni prizori Bavinog filma izmontirani su tako da se na sumnjiv način nadovezuju na njena mumlanja. Ovo je u svakom smislu skrnavljenje Bavinog filma Lisa i Đavo, ali nije lišeno zanimljivosti posmatrano kao fenomen i kuriozitet.




среда, 21. јун 2017.

Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski


Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski
Arete, 2016

S velikim uživanjem sam pročitao prvi deo romansirane autobiografije velikog ekscentrika i maga filmske – a sada, kako vidim, i literarne – umetnosti, Alehandra Hodorovskog, i sada želim da i vama preporučim da nipošto sebe ne uskratite za ovaj biser!
Da budem iskren, imao sam određenu rezervu prema ovoj knjizi jer nisam baš bio siguran koliko će mi to sve biti čitljivo i zanimljivo, iako sam znao da je stari Jodo-Hodo-Žodo imao slikovito detinjstvo i mladost; uostalom, ovo nije baš prava AUTObiografija iz bar dva razloga: 1) jer zapravo knjiga govori o njegovim precima, a ponajviše roditeljima, i završava se njegovim rođenjem, pa sam tim više bio sumnjičav oko toga koliko će me njihovi životi zanimati... i 2) jer se Hodo (suprajz!) nije držao tzv. stvarnosti kao pijan plota; o, ne, ni blizu...
            Moje sumnje i dileme su, međutim, bile raspršene već na, doslovno, prvoj strani knjige! Tu Hodo govori o svojoj babi čiji se mali sin udavio u poplavi, što je njoj bio povod da od tada pa doveka omrzne boga: njena ljubav prema detetu, koje opisuje kao „šaku soli u bljutavoj supi života, šarenu kišu u sivilu sveta“ ona preobraća u Mržnju Prema Bogu, ali sa takvom snagom i strašću i rečitošću da to ne samo što prevazilazi uobičajene Anton LaVej / hevi-metal „bogohulne“ tirade i detinjarije nego sadrži takvu količinu srceparajuće prodornosti i slikovitosti da je to istovremeno dirljivo i duhovito i potresno i snažno, da sam na ivici toga da uzmem i skeniram te prve dve strane knjige, koliko je to genijalno!
                Ali, nema potrebe za tim; evo predivnog početka ove knjige, ovo su njene prve dve stranice, uključujući gorepomenuti rant:

Te 1903, Tereza, moja baka, očeva majka, naljutila se na Boga i na sve Jevreje iz Dnjepropetrovska u Ukrajini jer su i dalje verovali u njega uprkos pogubnom izlivanju reke Dnjepar. U poplavi nestao je Hose, njen voljeni sin. Kad je voda počela da plavi kuću, dečak je u hodnik izgurao ormar i zatvorio se unutra, ali ovaj komad nameštaja nije plutao jer je bio natovaren s trideset sedam rasprava iz Talmuda. 

Posle pogreba, u pratnji muža, noseći u naručju preostalu decu, četvoro mališana – Haimea i Benhamina, Lolu i Fani, začetih više iz obaveze nego iz strasti – besno je uletela u sinagogu, prekinula čitanje devetnaestog poglavlja Knjige Levitske, ’Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im…’, zagrmevši: „Sad ću ja nešto da im kažem!“ 

Ušla je u deo gde joj je, kao ženi, pristup bio zabranjen odgurujući muškarce koji su, savladani detinjim strahom, sakrili svoja bradata lica iza belih svilenih tkanina, bacila na pod svoju periku otkrivši tako ćelavu glavu crvenu od besa i, priljubivši grubo lice na pergament Tore, proklela hebrejski tekst:

„Tvoje knjige lažu! Kažu da si spasao čitav narod, da si otvorio Crveno more lako kao što ja seckam šargarepu, a ipak nisi učinio ništa za mog sirotog Hosea… Ako već ta nevina duša nije ništa skrivila, čemu si hteo da me podučiš? Da tvoja moć ne poznaje granice? To sam već znala. Da si nedokučiva tajna, da treba da dokažem svoju veru mireći se s tim zločinom? Nikad! To je za proroke Avramovog kova, oni mogu da dignu nož na grla svoje dece, a ne za jadnu ženu kao što sam ja. S kojim pravom toliko tražiš od mene? Poštovala sam tvojih šeststo trinaest zapovesti, mislila sam na tebe bez prestanka, nikad nikome nisam naudila, porodici sam obezbedila topli dom, kuvala sam i čistila moleći se, dozvolila sam da me obriju u tvoje ime, volela sam te više nego roditelje a ti, nezahvalniče, šta učini? Naspram siline smrti moj dečak nije bio ništa više od gusenice, mrava, muvljeg izmeta. Nemaš milosti! Ti si čudovište! Stvorio si izabrani narod samo da bi ga mučio! Već vekovima nam se podsmevaš! Dosta! Obraća ti se majka koja je izgubila svaku nadu i zato te se više ne plaši. Proklinjem te, brišem te, osuđujem te na dosadu! Eto ti tvoja večnost, stvaraj i uništavaj svetove, govori i grmi, ja te više ne čujem! Moja odluka je konačna i neopoziva: gubi se iz moje kuće, od mene zaslužuješ samo prezir! Kaznićeš me? Nek me napadne lepra, nek me raskomadaju na delove, nek mojim mesom nahrane kerove, briga me. Hoseova smrt već me je ubila.“


Niko nije rekao ni reč. Hose nije bio jedina žrtva. I drugi su sahranili rodbinu i prijatelje. Moj deda Alehandro, od kog sam nasledio samo deo imena jer druga polovina potiče od majčinog oca, koji se takođe zvao Alehandro, beskrajno pažljivo obrisao je suze koje su kao providni skarabeji svetlucali na hebrejskim slovima, više se puta naklonio okupljenima. Crven u licu, promrmljao je izvinjenje koje niko nije razumeo i odveo Terezu trudeći se da joj pomogne da ponese četvoro dece. Ali ona nije htela da ih pusti već ih je tako snažno privila na svoje velike grudi da su zavrištala. Osetio se silovit nalet vetra, prozori su se otvorili i crni olujni oblak ispunio je hram. Sve muve iz okoline razbežale su se pred iznenadnom kišom.


            I tako to traje nadalje, u sličnom stilu – knjiga koju bi teško bilo opisati, da ne postoje dve „prečice“: jedna je pojam „magijskog realizma“, što je vrsta pisanja kojoj je ponajbliža ova nadasve slobodna „(auto)biografija“ sa obilatim dozama izmaštanog, nakićenog, bestidno fantastičnog...; druga su sami Hodovi filmovi, a pre svega zlatna trijada zvana EL TOPO + SVETA PLANINA + SVETA KRV – jer, ko je njih gledao (a to je, nadam se, doslovno SVAKI čitalac ovog teksta i ovog bloga!?) imaće sasvim dobru polaznu osnovu za svoja očekivanja u pogledu pristupa, ikonografije, štimunga ovog teksta...
Ukratko, da: ovo je upravo vrsta knjige kakvu bi svaki pravi poštovalac Hodorovskog priželjkivao! Mnogo krvi! Mnogo seksa svih vrsta ali naročito silovanja! Mnogo religioznosti, što konvencionalne, što NEkonvencionalne! Mnogo cirkusa, patuljaka, grbavaca, seksualnih i drugih manijaka, čudovišta, neverovatnih koincidencija, znakovitih događaja, apsurda, ironije, morbidarije, koračanja na ivici horora a ponegde i preko nje, mnogo smrti i rađanja, Tarota, kabale, mistike...
I sve to, uprkos obilju mraka i nakaznosti i rugobe, vrca od života i neke čudne, kontradiktorne vrste optimizma – implicitne vere da nekakav viši smisao možda ipak postoji, da treba verovati, jer poneke „bog“ i ume da pogleda a da ih time ne sažeže, da se kroz krv i govna i spermu i menstrualne izlive i majčino mleko može dogacati do neke vrste ostvarenja i oživotvorenja – ne lako, i ne uvek prijatno, i svakako ne uvek zadugo, ali ipak... i tri dana potpuno ispunjene sreće (kao u slučaju jednog lika kojem je tek venčana draga brzo i besmisleno poginula) jesu nekakva valuta i vrednost, NEŠTO do čega je vredelo doći i čega se vredi sećati (makar i kroz veo gorčine zbog izgubljenosti).
Sve je ovde nadrealno preterano, često do groteske: kad se voli, voli se strastveno i do dna, do koske, do krvi; kad se mrzi, isto tako i još dublje. Kad se pati, to je mega-Patnja, kad se raduje, to su Vatrometi, kad se strada – to je Splater epskih razmera...
Stradanje i splater i silovanja imaju najviše veze sa jevrejskim poreklom Hodovih predaka u Rusiji (tj. Ukrajini), jer taj narod je (ko bi rekao?!) bio slobodna lovina i kod naše vrle slovenske braće a ne samo kod notornih Germana, ali Hodo naravno ne pada u zamku idealizovanja ili viktimizacije nego ni po babu ni po stričevima opisuje ljudsko stanje i sranje na svim stranama (uključujući, dakle, nemilosrno, i jevrejsku).
Uopšte, slika čovečanstva koja iz ovoga proističe ne da nije laskava nego u pojedinim mračno-cinično-humornim epizodama kao da odjekuje eho Tomasa Bernharda, iako Hodo nije mizantrop nego jedna otkačena vrsta Lude koja sa osmehom gleda i na kasapljenje i na trulež i na glupost i na zločin i na ljubav i seks... Kurčevi su tu stalno nadignuti i gladni, pičke stalno curkaju i prizivaju, i nevolje (grdne) i radosti (poneke) po pravilu proističu iz njihove fatalne atrakcije, a religio-mistika je uvek negde između redova, ako ne i bliže, da oplemeni i osmisli tu umnogome rableovsku viziju sveta utonulog u kaljugu telesnosti koji ipak, povremeno, iz tog blata i iz dlakom obraslih međunožja i prkana baca poglede, pored ostalog, i ka nebu.
I baš kao što me je prošle godine iznenadila spisateljska zrelost Đorđa Kadijevića u knjizi BOŽIJA VOLJA, budući da sam njega ipak znao kao reditelja, nešto slično se sada desilo sa ovom Hodovom knjigom: ne, ovo nije tamo nekakvo nakucavanje, sporedni vanity projekat reditelja koji je rešio po svaku cenu, i zubima i noktima, da sroči nekakav knjižuljak kako bi pod stare dane glumio renesansnu ličnost nego je autentični, punokrvni produkt njegovog genija sasvim ravnopravan sa stvaralaštvom u drugom mediju (film) i pisan je predivnim, sočnim, živim jezikom koji je milina čitati.
Da, margine ove knjige pune su obeleženih deonica kojima ću se u budućim prelistavanjima rado vraćati... A Hodo se dokazao kao pisac prvog reda, kao neko ko bez stida može da stane uz svoje (sada mrtve, ali zapravo večne) kolege kakvi su Markes, Borhes i Arabal. 

U svetlu toga posebno veseli najava da Arete planira da objavi i nastavak ove knjige, PLES STVARNOSTI, odnosno deonicu u kojoj će Hodo najzad da progovori i o sebi, iako to, naravno, već uveliko čini i u ovoj knjizi, ali kroz reimaginaciju sopstvenih predaka i njihovih sudbina. Pre toga, odnosno vrlo uskoro izlazi Mistični kabare a za sajam Ples stvarnosti (možda i Psihomagija)!


            PS: Moj detaljan i slikovit izveštaj o boravku Hodorovskog u Beogradu 2011. godine imate OVDE, pa onda 2. deo OVDE, i najzad, 3. deo, OVDE.