izabrana dela

izabrana dela

петак, 23. фебруар 2018.

ZAMALO PA HORORI (2. deo)

  

Nakupilo se tušta i tma nekakvih hororolikih, hororoidnih, poludupasto-stravičnih, kvazi-bolesnih, šatro-šokantnih, ovo-ono-krvavih filmova koji ponekim gledaociam liče na horor, mada to nisu. Nedavno sam se ukratko osvrnuo na neke od te sorte (OVDE) – a sad, evo i nastavka.



the strange ones
USA, 17
**(*)
3-/2+
Sumorna i bolešnjikava atmosfera na početku obećava, ali do kraja ipak guši ovaj nevešto od-kratkog-filma razvučeni feature koji u srži ima kontroverznu temu (oteti klinac postaje nešto-kao-zaljubljen u svog pedo(?)-otmičara) ali umesto da se bavi njenim istraživanjem, čuva je za twist, za sam kraj, pa čak i njega izvodi šućmurasto. Dakle, odnos koji bi trebalo da je u srži svega ovde je namerno dat eliptično, tako da ti ceo film nije jasno ni ko su ta dvojica ni šta ih povezuje, a golicanje sumnjom previše je svedeno da bi to ovoliko dugo bilo zanimljivo (druga je stvar u kratkom filmu). Na kraju, kad se to, kao, otkrije (na svoj poludupasti, dal jeste dal nije način) – prekasno je da nas bude briga, ovako ili onako.
Ipak, gluma obojice aktera, a naročito klinca, vrlo je upečatljiva.


The Berlin Syndrome
2017
**(*)
2+
Još jedan predug a nesupstancijalan prikaz neartikulisano eskcentrične veze kidnapera (muškog) i žrtve (ženske) koja kao da postaje vezana za njega nevidljivim nitima.


Killing Ground
AUS, 17
**(*)
2+
Još jedna antireklama za turizam u Australiji – mladi par na kampovanju u divljini zaglavi u šakama nekakve dvojice nemotivisanih redneka (koji valjda ubijaju jer im je dosadno u toj nedođiji, šta li), pošto prvo nabasaju na tragove njihovog prethodnog zločina, uključujući detence preteklo od ubijene familije. Dakle, ko-zna-koja po redu varijacija na WOLF CREEK, samo kvazirealističnija i bez naročito memorabilnih zlikovaca – ili set pisova. Ističe se jedino totalnim nihilizmom. Nevini stradaju: i familije, i sitna deca, i dobroćudni nesuđeni pomagači – svi najebu, a zlikovci preteknu. Ali, šta s tim?


Happy Hunting
USA, 17
**(*)
2+
„The Most Dangerous Game“ – na meksičkoj granici. Gledljivo, ali tanko: fali artikulisanija satirična nota prikladna za doba Trampa... Odnosno, fali da je taj lov na ljude nekako globalnije povezan sa američkim društvom, a ne eskcentrična ludorija tamo neke nedođije i šačice ludaka. Ne jebe te šačica ludaka nego sistem (sa rednekom na čelu), bato!


PLAC ZABAW 
(PLAYGROUND)
POL, 16
**(*)
2+
Naturalistički prikaz toga koliko su obezljuđena, prazna i psihopatična današnja (ovde: poljska) dečurlija pre-teen uzrasta. Ipak, prećeralo se s „realizmom“ a opet bez poente, jer navodni Uzroci (plastično prikazan porodični i školski život malih aktera) nikakvom nužnošću ne vode do Posledice (brutalno ubistvo trogodišnjeg deteta koje, u finalnom prolongiranom set-pisu, gledamo in real time, ali izdaleka). Zbog te scene neki su ovaj film svrstavali u horor, ili bar tvrdili da je užasniji od svakog horora. Pa, OK; nije prijatno, jer realistička priprema čini taj grozni pančlajn dokumentarističkim, što je pojačano formom (neprekinuta kadar-sekvenca). Da, zasnovano je na stvarnom događaju, ali teško da baca ikakvo svetlo na Ljudsko Stanje – osim da su ljudi ološ ponekad (sve češće) još i dok su deca.


EL BAR
SPA, 17
**
2
Još jedna slabunjava, zaboravljiva, nebitna de la Iglesijina „crna komedija“ kojoj fale memorabilan humor i zanimljivi likovi: sve je na prvu loptu, predvidivo, bledo, usiljeno kao srpska komedija 21. veka... Nije ni čudo da je ovaj film voljen među ovdašnjom publikom. Nažalost, što se mene tiče, Crkvenjakov je odavno izgubio svoj čarobni dodir i ništa ne vredi čak ni što mu se opet vratio nekadašnji scenarista neizgovorljivog imena.


Death Note
USA, 17
**
2
Retko nezanimljivo i nemušto, beživotno protrčavanje kroz umereno zanimljivu manga premisu o svesci u koju zapisano ime donosi smrt narečenoj osobi, sa slabunjavo bledim protagonistom i jedinom iskrom u vidu slikovitog antagoniste, čija CGI fizionomija, a pre svega faca, potiče od zabavno iskeženog Viljema Dafoa.


BITCH
USA, 17
*(*)
2-
Mama postaje sve luđa i prljavija i smrdljivija, naprasno odlepila i povukla se u podrum svoje kuće, i ponaša se kao besna kučka (laje, grize, sere okolo, itd) u ovoj nesuvisloj valjda feminističkoj valjda paraboli o neznamčemu. Valjda je htela da bude nešto kao sajdkvel za THE WOMAN, samo što joj fale eksploatacijski i treš momenti koji su onaj nepojmljivo precenjeni turd činili tako zabavnim za seckanje.


spoor
POL, 17
***
3-
Baba više voli životinje nego ljude, živi u šumi i pomaže zverkama na udaru krvožednih lovaca, usput se (uzalud) buneći i kod seljana i kod organa vlasti (koji su snažno na strani lovaca). Kad neki od njih počnu da stradaju – da li iza toga stoji baba ili naprasno opamećene živuljke čiji tragovi se vide kraj leševa? Nažalost, odgovor je predvidivo prozaičan. Ipak, lepo je to slikano, atmosferično i sa dobro uhvaćenim prikazom podivljalog muškog šovinizma i uopšte fino seciranom falično-uništiteljskom nekrofilijom onda kada je lišena femino-kontrole. Ovo možete pogledati i na FEST-u.


V.I.P.
KOR, 17
**(*)
3-
Izvanredna premisa: „Ne jebu te psiho-proleteri nego psiho-vladajuća klasa!“ Jeste, tako mu je to u životu: nisu najgori ludaci ti na koje smo navikli u hororima i trilerima, što u smrdljivim podrumima i štrokavim garažama, skriveni od svih, u svojim upišanim gaćama, okruženi alatkama za fizikalisanje i starim kartonima od pizza, muče i kolju nesrećnice. Daleko su gori, i češći, i po žrtvama masovniji, ovi u skupocenim odelima, koji muče i kolju po luksuznim apartmanima, ne zarđalim kleštima nego hirurškim skalpelima, ne iz ludila nego „od besa“, jer im se tako može, a onda to zataškavaju jer su deo vladajućih struktura, ili sa njima utaljeni. Ovaj film počinje fascinantim prikazom upravo toga – ali onda, ubrzo, sklizne u predvidivije i konvencionalnije deža vi vode o korumpiranoj policiji, usamljenim Don-Kihot detektivima i stripovskom nadmudrivanju sa Ludakom kojeg štite Oni Gore. Nije to nezanimljivo, ali protraćena je daleko potentnija premisa za nešto što je na kraju ispalo previše rutinsko – iako, mora se priznati, ima se ovde smisla za Gadnoću i grozotu, a crnilo je retko kad bilo ovoliko CRNO.


MOM AND DAD
USA, 18
**(*)
2+
Ono kad uzmeš divnu premisu (roditelji naprasno krenu da ubijaju svoju decu) za epski koncipiranu crnu satiru sa obiljem set-pisova i pronicljivih pizdarija i čuda, a onda od toga smandrljaš filmić od jedva 80 minuta koji se skoro ceo dešava u jednom podrumu i još pride nema nikakvu bitnu konotativnu dimenziju. A i ta jedna set-pis scena pre podruma je kilava i jadna jer nema muda da bude verna toj premisi. Ono kad bi hteo da budeš šokantan, al da ne preteraš. Kad uzmeš gadnu ideju al ne smeš njome stvarno da se igraš, nego je koristiš samo kao gimik za golicanje i navlačenje naivnih. Less is more – u rukama genija; u ovom slučaju, less is LESS.


MOHAWK
CAN, 17
**
2
Neshvatljivo precenjeni pre-western (dešava se u vreme II srpskog ustanka, ali s druge strane okeana) sa neartikulisanim likovima i njihovim odnosima: jedna Indi-pica i dva mladića (od njih jedan bledoliki) povezani su u nedefinisani ljubavni trougao koji se nađe na udaru sadističkog kapetana i njegove klike koji ih ganjaju po šumama i gorama vrlo severne Amerike. Usledi obilje mučenja, pucanja, seckanja, ali sve je to nemušto režirano, bez impakta i sa još manje smisla u svemu tome.

 * * * 

уторак, 20. фебруар 2018.

ŠTA GLEDATI NA 46. FEST-U?

  

            Ove godine je nešto bogatiji program FEST-a, odnosno veći je broj filmova vrednih gledanja, pa malo (na)vođenja nije zgoreg. Podelio sam filmove vredne isticanja u četiri kategorije (OBAVEZNO, VEROVATNO, KO BI GA ZNAO i NE BAŠ) pa bacite pogled...

obavezno overiti
filmovi prilično pouzdanih kvaliteta

           
VAMPIRE CLAY
REŽIJA: Sôichi Umezawa
Posle studija u Tokiju, Kaori se vraća na akademiju da završi pripreme za umetničku školu. Za vreme odsustva postala je bolji umetnik od većine njenih školskih drugova i ubrzo postiže najbolje rezultate na projektima. Stvari postaju čudne kad pronađe glinu koja je pripadala ranijem vlasniku zgrade i koristi je da vaja zadate skulpture. Posle nesreće sa žiletom i nestanka jednog od njenih najljubomornijih školskih drugova, njen nastavnik i drugi studenti akademije moraju da se suoče sa ubilačkom glinom žednom krvi.
Koliko često imate priliku da ovakvo japansko LUDILO vidite u bioskopu? E, pa, iskoristite priliku sad pa ko zna kad!

Na FEST-u igra pod moronskim, sasvim neprikladnim i netačnim naslovom SKRIVENA LJUBAV, ali za njega je izgleda krivac regionalni distributer (u Zagrebu je takođe igrao pod tim imbecilnim naslovom). Anyway, pod svakim imenom, ovo je odličan film koji vredi videti na VELIKOM platnu.

LES GARÇONS SAUVAGES / THE WILD BOYS
REŽIJA: Bertrand Mandico
Početkom 20. veka, na ostrvu Reinion, petorica tinejdžera iz ugledne porodice, zaljubljenici u okultno, izvršavaju brutalan zločin. Za kaznu ih danski kapetan ukrcava na sablasni, raspadnuti jedrenjak i odvodi ih na more. Iscrpljeni zbog kapetanovih metoda, dečaci pripremaju pobunu. Njihova destinacija je natprirodno ostrvo sa bujnom vegetacijom i opčinjavajućim moćima.
Teško opisivi i veoma nekonvencionalni art film koji donekle po svom ludilu i osobenosti unikatnog pristupa, na samoj granici eksperimetalnog. Nešto kao EVOLUTION, samo crno-belo.
  
AGAPE
REŽIJA: Branko Schmidt
Miran je nekonvencionalan sveštenik koji priprema decu za ceremoniju krizmanja. Jedno od njih je Goran, tinejdžer bez roditelja, koji uživa Miranovu pažnju. Jednog dana nov dečak se doseljava u njihov kraj i odmah postaje Miranov miljenik. Goran je ljubomoran i priznaje da je u seksualnoj vezi sa sveštenikom, što pokreće niz nesrećnih događaja.
Intrigantna tema (popovska pedofilija), pa još od reditelja Ghoulohvaljenog filma LJUDOŽDER VEGETARIJANAC, a u glavnim ulogama su dva odlična klinca iz takođe Ghoulopomazanog NIČIJE DETE.

YOU WERE NEVER REALLY HERE
REŽIJA: Lynne Ramsay
Tinejdžerka je nestala. Brutalni i problematični izvršitelj kreće u spasilačku misiju. Korumpiranost moćnika i osveta pokreću lavinu nasilja...
Kada žena-reditelj (a uz to i dokazani autor) potpiše ono što zvuči kao najbrutalniji film godine, moja pažnja je kupljena! Naravno, očekujem toplu ljudsku priču ispod sve prolivene krvi. Joaquin Phoenix impersonira Mela Gibsona.

JUPITER’S MOON
REŽIJA: Kornél Mundruczó
Mladi imigrant je ustreljen dok je ilegalno prelazio granicu. Uplašen i u šoku, ranjeni Arjan sada može misteriozno da levitira kad poželi. Bačen je u izbeglički kamp, a napolje ga krijumčari Dr Štern u nameri da iskoristi njegovu izuzetnu tajnu. Gonjeni razbesnelim upravnikom kampa Laslom, begunci stalno menjaju mesto u potrazi za bezbednošću i novcem. Podstaknut Arjanovim izuzetnim moćima, Štern preuzima zaokret u veri u svetu u kojem se čuda razmenjuju za malu nadoknadu...
Novi film reditelja BELOG PSA po svemu sudeći predstavlja još bolji, artikulisaniji i uzbudljiviji film na aktuelnu temu izbegličke krize.

BEFORE WE VANISH
REŽIJA: Kiyoshi Kurosawa
Ovaj reditelj ume da oscilira u kvalitetu, ali nepredvidivost je jedna od njegovih važnijih odlika, a premisa o predapokaliptičnoj crnohumornoj drami o vrlo originalno zamišljenoj vanzemaljskoj invaziji zvuči kao potentan film.


 VRLO VEROVATNO VALJAJU
(vredi proveriti):
 

EVA
REŽIJA: Benoît Jacquot
ULOGE: Isabelle Huppert, Gaspard Ulliel
Kada tokom velike snežne oluje dramski pisac potraži utočište u brvnari, susreće se sa misterioznom ženom.

BLACK HOLLOW CAGE
REŽIJA: Sadrac González-Perellón
Mlada devojka, koja živi u izolovanoj kući u šumi, gde joj jedino društvo prave otac i pas, pronalazi među drvećem misterioznu napravu u obliku kocke, koja ima moć da menja prošlost.

VRAĆEN U ŽIVOT
REALIVE
REŽIJA: Mateo Gil
Marku je postavljena dijagnoza neizlečive bolesti i prognozirana samo još jedna godina života. Ne želeći da se pomiri sa smrću, on odlučuje da se podvrgne zamrzavanju. Sedamdeset godina kasnije, 2084. on postaje prvi čovek u istoriji koji je ponovo oživljen. U tom trenutku on otkriva da ga je Naomi, ljubav njegovog života, sve to vreme pratila na potpuno neočekivan način.

BEAST
REŽIJA: Michael Pearce
Problematična žena koja živi izolovanoj zajednici biva rastrazana između opsesivne porodice koja je kontroliše i privlačnosti prema tajnovitom strancu, koji je osumnjičen za seriju brutalnih ubistava.

THE CURED
REŽIJA: David Freyne
ULOGE: Ellen Page, Sam Keeley
Pronađen je lek protiv bolesti koja je pretvarala ljude u zombije. Nekada inficirani zombiji, sada su diskriminisani od strane društva i njihovih vlastitih porodica, zbog čega dolazi do pojave društvenih problema na koje vlasti odgovaraju vojnom intervencijom.

MONEY
REŽIJA: Géla Babluani
Tri lopova pokušavaju da opljačkaju kuću, ali ono što vide unutra promeniće im živote zauvek.

DOVLATOV
REŽIJA: Aleksey German Jr.
Film prikazuje šest dana života briljantnog, ironičnog pisca koji vidi daleko preko krutih granica Sovjetskog Saveza sedamdesetih godina. Sergej Dovlatov se bori da sačuva svoj talenat i dostojanstvo dok gleda kako moćna državna mašinerija mrvi njegove prijatelje umetnike.

HUNTING SEASON
REŽIJA: Natalia Garagiola
Cenjeni lovački vodič u Patagoniji suočen je sa vaspitavanjem svog sina koji je nedavno izbačen iz škole. U divljem okruženju, otac ukroćuje svog sina i uči ga kako da poštuje prirodu i odnose sa ljudima.

ANIMALS
REŽIJA: Greg Zglinski
Saobraćajna nezgoda, nastala zbog izletanja ovce na put, pokreće niz neobičnih i misterioznih događaja za Anu i Nika zbog čega oboje gube osećaj za stvarnost, ne znajući da li su njihovi doživljaji istiniti, ili su proizvod njihove sopstvene mašte.

BLACK BUTTERFLY
REŽIJA: Brian Goodman
Na obodu planinskog gradića, u kome se događa niz otmica i ubistava, povučeni pisac Pol pokušava da započne pisanje scenarija za koji se nada da će mu spasiti karijeru. Posle napetog susreta na jednoj večeri sa skitnicom Džekom, Pol mu nudi smeštaj. Ubrzo dovitljivi, zahtevni Džek nađe način da se na silu uključi u Polov rad i njih dvojica počinju igru superiornosti koja će najzad dovesti jednu priču do kraja.

BASED ON A TRUE STORY
REŽIJA: Roman Polanski
ULOGE: Eva Green, Emmanuelle Seigner, Vincent Perez
Nakon uspeha svog najnovijeg romana, Delfina je iscrpljena i ima blokadu u pisanju. Ona sreće El, pametnu i intuitivnu ženu, koja je, čini se, poznaje bolje nego iko. Uskoro intenzitet njihovog prijateljstva počinje da se manifestuje na uznemirujuće načine.
Scenario:
Olivier Assayas, Roman Polanski

O CLUBE DOS CANIBAIS / THE CANNIBAL CLUB
Otaviju i Đilda su bogati bračni par, pripadnici brazilske elite, koji imaju naviku da jedu svoje zaposlene. Otavio je vlasnik kompanije za obezbeđenje i istaknuti je pripadnik Kluba ljudoždera. Kada Đilda slučajno otkrije tajnu koju skriva Boržis, moćni kongresmen i vođa Kluba, njen i život njenog supruga dospevaju u opasnost.

HITLER’S HOLLYWOOD
REŽIJA: Rüdiger Suchsland
Dokumentarac.

JA POGLEDAO A VI VIDITE ŠTA ĆETE:

Scenario je bljuzga, ali ima ovde, kao i uvek kod del Tora, liciderskih kvaliteta zbog kojih se ovo može pogledati ukrupno i u društvu s ruljom.

THELMA
**(*)
3-
REŽIJA: Joachim Trier
Ova deža vi horor-dramica nailazi na sveopšte obožavanje iako ne nudi baš ništa naročito novo niti posebno u svojoj distanciranoj, neinvolvirajućoj kvazi-lezbo pričici o devojčici sa telekinetičkim moćima. Od mene ocena 3-, a vi ako hoćete, proverite sami...

SPOOR
REŽIJA: Agnieszka Holland
***
3-
Baba više voli životinje nego ljude, živi u šumi i pomaže zverkama na udaru krvožednih lovaca, usput se (uzalud) buneći i kod seljana i kod organa vlasti (koji su snažno na strani lovaca). Kad neki od njih počnu da stradaju – da li iza toga stoji baba ili naprasno opamećene živuljke čiji tragovi se vide kraj leševa? Nažalost, odgovor je predvidivo prozaičan. Ipak, lepo je to slikano, atmosferično i sa dobro uhvaćenim prikazom podivljalog muškog šovinizma i uopšte fino seciranom falično-uništiteljskom nekrofilijom onda kada je lišena femino-kontrole.


NEPOUZDANI – SAMO ZA ODVAŽNE
 

EDERLEZI RISING
REŽIJA: Lazar Bodroža
Scenario: Dimitrije Vojnov (ŠIŠANJE...)
SF + sex + debi-reditelj + pornićarka u glavnoj ulozi...

O BUBICAMA I HEROJIMA
BUGS AND HEROES
REŽIJA: Petar Pašić (MI NISMO ANĐELI 3)
Scenario: Dimitrije Vojnov (MI NISMO ANĐELI 3)
ULOGE: Bojan Dimitrijević, Slobodan ‘Boda’ Ninković, Zoran Cvijanović
U svetu punom straha, gde ljubav polako izmiče i postaje nešto nedostižno, srećemo nesrećne ljude, kao što su Raša i njegov zahtevni, bolesni otac. Raša postaje čuvar starog hotela, gde se susreće sa čudnim karakterima, podjednako nesrećnim kao što je i on.
U međuvremenu, u svetu ispod nas, bubice prolaze kroz sličnu borbu za ljubav...

OFFENDERS
REŽIJA: Dejan Zečević
ULOGE: Radovan Vujović, Marta Bjelica, Mladen Sovilj, Svetozar Cvetković
Vođeni disidentskim idejama svog profesora sociologije, troje studenata sprovode eksperimente širom grada kako bi dokazali njegovu „Tetris" teoriju haosa: da ljudska priroda neumitno nazaduje, od reda do anarhije.


NIJE DA NIJE

EGZORCIZAM
REŽIJA: Dalibor Matanić
Veoma loš film o devojci navodno opsednutoj Đavolom i o TV ekipi koja snima prilog o njoj. Promašeno na svim nivoima, od plitkog scenarija preko preteatralne glume do primitivnih horor scena (trčanje i urlanje po mraku, od podruma do tavana), ALI – kad ste zadnji put gledali pokušaj ove tematike u ovim balkanskim krajevima? Domaće je slađe, čak i kad je govno! Kaj ne?

MAUS / THE MAUS
REŽIJA: Yayo Herrero (as Gerardo Herrero Pereda)
Aleks i Selma su zaljubljeni par, koji se nalazi na proputovanju po Bosni i Hercegovini. Iznenada, Selma oseti da ih neko progoni. Iz šume se pojavljuje misteriozna sila... Tačnije, ZLI PSIHOTIČNI KRVOŽEDNI SRBI!
Ovo je histerično antisrpsko ĐUBRE, školski primer za CHETNIXPLOITATION, i šteta je davati pare za film koji tako primitivno demonizuje Srbe, a opet... kad se već daje, neko će ga morati overiti, makar radi rivjua kasnije...

NE preporučujem – a u rivjuu lepo piše zbog čega.

TRI BILBORDA TRT MRT
Ispodprosečna duboko misguided taština praznine na koju otkidaju svi živi – proverite zašto, ili verujte Ghoulu!

недеља, 18. фебруар 2018.

MY FRIEND DAHMER (2017)

  

**
2

Ovo je promašeno u fundamentu: cela poenta Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega. Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira, rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je rođen nakrivo.
Ovo je nepopularna ideja.
Ako želite biti liberalni, popularni u društvu, da se izdajete za humaniste i dušebrižnike i uopšte nosioce progresivnih tendencija, onda morate da snažno podržavate sve te psihološke i socio-polit. žvake o tome da smo mi rođeni dobri a ako nešto pođe po zlu – „society is to be blamed!“ Pa onda kreće naklapanje obaveznim faktorima koji navodno-po-rođenju-dobre-duše naknadno kvare i od anđelčića prave monstrume.
E, pa, kurac, gospodo.
            Ako postoji slučaj koji plastično demonstrira iluzornost (ili bar duboku relativnost) tih kvazihumanističkih ideala, onda je to upravo slučaj Džefrija Damera. I to se jasno vidi u dokumentarcu Dahmer on Dahmer: A Serial Killer Speaks (dobitnik Zlatnog ghoula za najbolji horor dokumentarac 2017).
            Najjezivija stvar koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom. Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak, inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“ u tebi koje s Razumom nemaju veze.
            Ne, nije ovo ono kad ti nekakvi „glasovi“ govore šta da radiš. Ili kad si podeljena ličnost, pa ne zna dupe šta mu radi glava, i obrnuto (Norman Bejts). Niti je ovo kad si psihopata, pa te baš briga šta drugi misle – ti imaš neko svoje gledište i furaš svoj fazon jer imaš drugačija merila. Ne – Damer je znao da to što radi ne valja, da nije dobro, ali nije ništa mogao tim povodom da preduzme, da to zaustavi. Vrlo dobro je znao šta radi, svestan i lucidan, ne u nekom pomućenom stanju (ako ne računamo alkohol).
            Dakle, gledati i slušati Damera kako govori meni je bilo jezivo ne u nekom kliše smislu, kao, gledaš Zlikovca (npr. Kanibala Lektera) koji uvrće svoje metaforičke brke i „bezosećajno“ zuri u kameru pričajući šta bi radio i tebi i tvojoj mami i tvom kanarincu, samo da je na slobodi. Ništa tome slično. To je granginjol. Umesto toga, gledaš i slušaš lika koji je i sam zbunjen time šta ga goni, koji je i sam zgađen, i užasnut time, ali takođe jasno, lucidno zna da, kad bi se nekako našao na slobodi, OPET bi to isto radio.
            Evo kraćeg odlomka iz intervjua s njim, iz dokumentarca:

- Were you molested?

- Never. Never.

- In your childhood, do you have any memories of anything that you would associate with what you became?

- No, that's the strange thing. I can't pinpoint anything.

- So there was nothing in your childhood--

- No, no abuse-- no physical abuse, no verbal abuse. It was a normal childhood in a good home. Something went awry in my thought life. I don't know why.


            Druga jeziva stvar u vezi s Damerovom pričom jeste koliko je policija bila drastično nesposobna, kako u istrazi, tako još i više u par navrata kad su po svemu MORALI da ga uhvate, a nisu. Prvi put, kad je polupijan prebrzo vozio s lešom na zadnjem sedištu, a pajkan ga, pun razumevanja, samo pustio s opomenom i ne zagledavši auto.  
Drugi put je toliko neverovatan da, da sam to video na filmu, rekao bih: „E, jebi ga, sad ga baš preteraše!“ Ono kad mu „ljubavnik“ pobegao iz stana, dok je ovaj bio omamljen alkoholom, i srela ga policija, i odveli ga u stanicu, a Damer došao i ispričao im neku glupu priču o tome kako je to samo svađa među ljubavnicima, ništa strašno, ljubavnik mu je samo malo drogiran (a zapravo je bio lobotomizovan: slepi pajkani nisu primetili rupu na zadnjoj strani njegove lobanje!), i onda Damer ladno sa ovim išeta iz policijske stanice, ovi isprate nesrećnika nazad mečki na rupu – i ovaj, naravno, kad ga je doveo nazad u stan, ubije ga i pojebe i pojede ko i sve dotad.
            Šta je tu posebno jezivo? Pa, činjenica da mu je to pošlo za rukom, i išlo mu glatko toliko dugo, zato što je Damer bio arijevski plavooki plavušan a većina njegovih žrtava – crnci i azijati. Ovaj lobotomizovani, kojega je policija vratila ubici da ga dokusuri, bio je azijat, Korejac čini mi se... A u Americi, sve ja lako kad si beo. Pajkani te ne gnjave kad si beo. Još ti na tacni isporuče žrtvu da je dokolješ u miru svoga doma.
            Anyway, budući da je tomu tako, SVE što se o Dameru ima reći, i što vredi priče, vezano je za njegovu ubilačku karijeru. Jedini razlog što se o njemu i danas govori i piše i crta i snima jesu njegova ubistva. Bez njih on ne bi postojao. Bio bi tamo neki jadni neprimećeni nikogović, luzer, čobanin, budala.
            Istina je, postoje ubice čija je prošlost u velikoj meri tvoriteljska, ili barem veoma relevantna za to šta su postali. Jedan takav je, recimo, PANCRAM. Avaj, Damer nije takav. Njegovo detinjstvo i mladost su sasvim irelevantni za ono po čemu je postao poznat. Zbog toga je My Friend Dahmer čisti exercise in futility: savršeno nezanimljiva, čak dosadnjikava indi dramica o tamo nekim američkim zgubidanima i bolidima previše patetičnim da bi zasluživali film.
Ništa od njihovih radnji – glupiranje po školi i po molovima, recimo – ništa od porodičnog života (sasvim svedena, nimalo dramatična priča o jednom od miliona sjebanih brakova na ovome svetu), ništa od naznaka društva (pozne 1970-te), NIŠTA to jebeno nema nikakve veze sa onim što je Damer postao. Jer on bi to postao i bez TIH roditelja, i bez TIH „drugara“, i bez TOG gradića i predgrađa i šoping mola... Otud je ovo neopisivo besciljan i besmislen, promašen i u korenu misguided film koji doslovno nema nikakvog razloga da postoji, jer ne baca ama baš ni najmanje svetlo na svog subjekta. Ama, ni svetalce. I završava se onamo gde bi pametniji film – počeo.

PS: Inače, ovo je zasnovano na stripu, i vidim komentare da je strip bolji od filma, da pametnije ulazi u ono što film nije ni dotakao. Možda. Proveriću nekad, kad/ako stignem. Ali što se filma tiče – slobodno zaobiđite, i radije gledajte dokumentarac!